Die Geburt der Tragödie aus dem Geist der Musik

Izvor: Wikipedia
1872

Rođenje tragedije iz duha muzike (nem. Die Geburt der Tragödie aus dem Geist der Musik) je delo nemačkog filozofa Fridriha Ničea. Ovo je njegovo prvo objavljeno filozofsko delo i zajedno s „Nesavremenim razmatranjima“ predstavlja njegovu ranu filozofiju. Srž dela je polemika o položaju tragedije u starogrčkoj umetnosti, njenim korenima iz dioniskih obreda, „ubistvom“ od strane Sokrata i Euripida i ponovnom rođenju u savremenoj kulturi kroz muzičke drame Riharda Vagnera.

Nastanak[uredi - уреди]

Niče je Riharda Vagnera upoznao 6. novembra 1868. godine u Lajpcigu; samo jedanaest dana pre toga slušao je izvođenje predigri za „Tristana i Izoldu“ i „Majstore pevače“. Bio je oduševljen i, kada mu se pružila neočekivana prilika da, preko jedne zajedničke prijateljice, upozna kompozitora, odmah ju je ugrabio. Od 1869. godine on provodi sve više vremena sa Vagnerom, koji mu postaje ne samo prijatelj, već i očinska figura (osim što je bio rođen iste godine kao i Ničeov pokojni otac, Vagner je na njega i ličio; savremena istraživanja rodoslova pokazuju da su Vagner i Niče, u stvari, bili rodbinski povezani preko svojih majki - ove činjenice nisu bili svesni[1]). Naročito ih je zbližilo uzajamno obožavanje Šopenhauera.

„Rođenjem tragedije“ gospodari vagnerovsko-šopenhauerovski duh. Rad na delu je započet početkom 1871. godine; Niče je dobio odsustvo sa Univerziteta u Bazelu, gde je bio profesor filologije, zbog lošeg zdravlja i sa sestrom Elizabetom otišao u Lugano, gde, kako ona izveštava, neprestano radi na novoj knjizi. Predgovor je uputio Vagneru, ali ga je kasnije odbacio, jer je delo trebalo da govori o grčkoj tragediji, a ne muzičkoj drami. Prvobitni naziv dela bio je „Grčka veselost“.

Početkom aprila svraća kod Vagnera u Tribšen, verovatno ponevši delo da pokaže Vagneru; nakon ovog boravka, Niče je, sasvim svojevoljno, izmenio knjigu i približio je Vagnerovim stavovima. Krajem godine napisao je novi „Predgovor Rihardu Vagneru“.

Izdanja[uredi - уреди]

Knjiga je izdata početkom 1872. godine, sa gorepomenutim predgovorom. Objavljena je od strane Vagnerovog izdavača, Friča. Drugo izdanje izašlo je iz štampe 1874. godine, a u njega Niče unosi i neke tekstualne izmene. Pošto se kasnije u dobroj meri odaljio od stavova iznetih u „Rođenju tragedije“, Niče se u trećem izdanju iz 1886. njega gotovo i odrekao: uz ovo izdanje izašao je, kao novi predgovor, njegov „Pokušaj samokritike“.

U „Pokušaju samokritike“, Niče, sada već zreli filozof, žestoko kritikuje svoje prvenče: „Ponavljam, danas je to za mene nemoguća knjiga - loše napisana, nezgrapna, mučna, pomamna na slikovito izražavanje i zbrkana zbog silne slikovitosti, sentimentalna, tu i tamo zašećerena do ženstvenosti, nejednaka u tempu, bez volje da postigne logičku čistotu, veoma uverena u sebe pa zato prenebregava dokazivanja, kao knjiga za posvećene, kao „muzika“ za one što su kršteni u ime muzike, od samog početka povezani zajedničkim i retkim umetničkim doživljajima, kao znak raspoznavanja za krvne srodnike in artibus - nadmena i sanjarska knjiga koja se od profanum vulgus „obrazovanih“ već unapred ograđuje još više nego od „naroda“, ali koja, kako je dokazalo i dokazuje njeno dejstvo, mora prilično dobro da se razume i u pronalaženju sličnih sanjara pa da ih odmami na nove tajne puteve i igrališta“[2].

U izdanju iz 1906. godine (šest godina nakon Ničeove smrti), naslov je promenjen u „Rođenje tragedije, ili: Helenstvo i pesimizam“. Samom Ničeu se taj naslov svojevremeno činio boljim, tako da ova izmena nije bez osnova[2].

Sadržaj[uredi - уреди]

Knjiga se sastoji iz 25 odeljaka; u prvoj polovini, Niče se bavi položajem tragedije u Starih Grka. Do promene dolazi u 16. delu, kada se rasprava o tragediji pretvara u hvalospev Vagnerovoj muzičkoj drami; do ovog dela, studija je, u suštini, već gotova, i dalji tekst čini se kao da je veštački nakalemljen.

Od samog početka, Niče, polazeći od Šopenhauerove pesimističke filozofije i Vagnerovih estetičkih teorija, tvrdi da je u Staroj Grčkoj postojao dualizam Apolon-Dionis, koji se odnosio na čisto kulturna pitanja (čini se da Niče starogrčki religiju i mit izjednačuje sa njihovom umetnošću). Tvrdi da je prvobitna tragedija u početku bila samo hor, koji je pevao dioniske ditirambe tokom orgijastičnih svetkovina posvećenih ovom bogu (što je kasnija nauka i potvrdila). Dionis predstavlja pijanstvo i gubitak individualizma, a umetnost kojom se on izražava jeste muzika; Apolon, pak, staloženo je božanstvo individualizma i sna, šopenhauerovske „predstave“. Ničeovo shvatanje je suprotno opšteprihvaćenom stavu o Grcima kao srećnom i naivnom narodu: za njega, oni su se grčevito borili sa pesimizmom.

„Za njihova dva umetnička božanstva, Apolona i Dionisa“, piše Niče, „vezuje se naše saznanje da u helenskom svetu postoji ogromna suprotnost, po poreklu i ciljevima, između likovne umetnosti, apolonske, i nelikovne umetnosti muzike, kao Dionisove...“[2] Dok je Apolon štitio svojom „predstavom“ od užasa postojanja, dionisko pijanstvo ga je čoveku otkrivalo. Savršeno jedinstvo ova dva principa, „dionisko u apolonskom ruhu“, postognuto je u zreloj tragediji Eshila i Sofokla. Niče podržava Šilerovo viđenje da je „uvođenje hora odličan korak, kojim se svakom naturalizmu u umetnosti otvoreno i pošteno objavljuje rat“[2]. Nedostižna uzvišenost i udaljenost tragedije jeste ono što čoveku omogućuje da oseti duh mita - a ni jedan narod, kako veruje, nema vrednost ako nema mit.

Ravnotežu između dioniskog i apolonskog principa narušio je, pod uticajem Sokratove „optimističke“ misli, Evripid, koji je u svoju tragediju počeo da uvodi naturalizam. „Euripid je u izvesnom smislu bio samo maska: božanstvo što je progovorilo iz njega nije bio Dionis, pa ni Apolon, nego jedan sasvim novorođeni demon, po imenu Sokrat. To je nova suprotnost: dionizijsko i sokratsko načelo, a umetničko delo helenske tragedije umrlo je u tom sukobu“[2]. Tragedija je, kao posledica Sokratovog racionalisanja i moralisanja, propala i utrla put komediji, obliku daleko manje vrednost i uzvišenosti.

Sokrat je, štaviše, za Ničea prvi „nihilista“: neko ko se odriče života i žudi za smrću: „On se javlja kao prvi koji je pomoću toga nagona za nauku mogao ne samo da živi nego - što je mnogo više - i da umre; zato je slika Sokrata na umoru, čoveka znanjem i razlozima oslobođenog straha od smrti, grb što nad kapijom nauke svakog podseća na njeno opredeljenje, tj. da postojanje predstavi shvatljivo i samim tim opravdano... Dok je u svih ljudi nagon upravo stvaralačka afirmativna snaga, a svest se ponaša kritički i hoće da odvraća, u Sokrata nagon postaje kritičar a svest stvaralac - prava čudovišnost perdefectum... Treba samo predočiti posledice Sokratovih stavova: „Vrlina je znanje; greši se samo iz neznanja; srećan je čovek što je pun vrlina“. U ta tri osnovna obrasca optimizma nalazi se smrt tragedije“[2].

Na kraju, Niče hvali Vagnerova dela kao dionizijski preporod umetnosti.

Reakcije[uredi - уреди]

Za razliku od Ničeovih kasnijih knjiga, „Rođenje tragedije“ je odmah izazvalo reakcije, i to uglavnom negativne. Prvi se oglasio Ulrih fon Vilamovic-Melendorf, koji je 1. juna objavio članak „Filologija budućnosti“ (kao očigledna aluzija na Vagnerovu „Umetnost budućnosti“). Kritikovao je Ničea kako izvrće istorijske činjenice u Vagnerovu korist. Na Melendorfov napad odgovorio je Ničeov prijatelj Rode „Otvorenim pismom Rihardu Vagneru“, što je ovoga kasnije nagnalo da izda drugi deo svoje „Filologije budućnosti“, čime se besmislen sukob oko Ničeovog dela produbio. Naposletku je i sam Vagner ustao da brani Ničea svojim „Otvorenim pismom Fridrihu Ničeu, profesoru klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu“, nazivajući Melendorfa „seljačkom svađalicom“[1].

Naposletku, iz čitavog ovog sukoba najgore je izašao Niče. Kada se vratio na Univerzitet, shvatio je da su se ostali profesori od njega otuđili, ne samo zato što je stao na stranu Vagnera i njegovih savremenih shvatanja, već je i temi u „Rođenju tragedije“ prišao krajnje neprofesionalno. Održao je samo jedno predavanje u ovom periodu, a i njemu su prisustvovala samo dva nefilologa[1].

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 Holingdejl, Reg Dž.: „Niče: Život i filozofija“, Beograd, Dereta, 2004. ISBN 86-7346-420-X
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5 Niče, Fridrih: „Rođenje tragedije“, Beograd, Dereta, 2001. ISBN 86-7346-196-0

Spoljašnje veze[uredi - уреди]