Barut

Izvor: Wikipedia
Bezdimni barut

Barut je supstanca koja vrlo brzo sagoreva uz oslobađanje gasova koji služe kao pokretačka energija u vatrenom oružju. Ova definicija se odnosi i na crni i na bezdimni barut. Obe vrste baruta su slabi eksplozivi. NJihovim sagorevanjem se stvara podzvučni deflagracioni talas naspram nadzvučnog eksplozivnog talasa koji stvaraju jaki eksplozivi. Rezultat toga je da je pritisak koji nastaje sagorevanjem baruta dovoljan da potisne zrno ali ne i da razori eksplozivnu komoru vatrenog oružja. Iz istih razloga barut nije dobar za razbijanje stena ili utvrđenja, gde se uspešno koriste jaki eksplozivi.

Istorija i poreklo[uredi - уреди]

Mongoli bacaju primitivne bombe na japanske samuraje za vreme mongolske invazije Japana, 1281.

Barut je pronađen u Kini i smatra se jednim od četiri velika otkrića drevne Kine. U 13. veku je stigao do Arapa[1], a Bejkon ga spominje u svom delu „De Secretis Operibus Artis et Naturae“ iz 1248. godine:

Wikicitati „Možemo, koristeći šalitru i druge tvari, veštački stvoriti vatru koja se može baciti na velike udaljenosti... Koristeći samo malo ovog materijala, mnogo svetla se stvara, skupa sa groznom galamom. Vrlo je moguće da se ovim može uništiti grad ili vojska... Da bi se proizvelo veštačko svetlo i grmljavina, potrebno je uzeti šalitre, sumpora i Luru Vopo Vir Can Utriet“
()

Poslednji deo verovatno predstavlja šifrovane količine materijala koje su potrebne u mešavini. Barut i na njemu bazirani proizvodi su u industrijskom i modernom dobu dorađivani i poboljšavani koristeći nove tehnologije, ali njegova suština je ostala ista kao kroz istoriju. Mnogi pripisuju otkriće baruta upravo Bekonu, ali je izvesnije da je on podatke preuzeo od Arabljana. Takođe je verovatno da su barut u Evropu doneli Saraceni, a veruje se da su ga Englezi prvi put upotrebili (bitka kod Virvotera, 1327. godine). Edward III ga je upotrebio u Bitkci kod Crécyja, 1346. godine.

Sastav[uredi - уреди]

Barut se proizvodi u barutani. Crni barut je smeša šalitre (kalijum-nitrata ili, ređe, natrijum-nitrata) ćumura i sumpora sa približnim težinskim odnosom 15:3:2. Kroz vekove odnos se menjao i varira zavisno od namene baruta. Sastojci su dobro pomešani i samleveni pod teškim valjcima. Međusobno reaguju eksplozivnom žestinom prilikom paljenja i tada proizvode veoma veliku zapreminu gasa, koja je mnogo veća od zapremine polaznog materijala. Teoretski, reakcija se može prikazati jednačinom:

2KNO3 + S + 3C → K2S + N2 + 3CO2

Pri ovoj reakciji kalijum-sulfid ostaje kao čvrsti ostatak. Ipak, stvarni mehanizam je komplikovaniji i zbog sporednih reakcija grade se drugi proizvodi kao što su kalijum-karbonat i kalijum-sulfat.

Istorijski, kalijum-nitrat je dobijan iz đubriva u procesu koji je sličan pravljenju komposta gde je trebalo oko godinu dana da se dobije kristalni kalijum-nitrat. Drugi način dobijanja bio je iskopavanjem iz pećina gde se ponegde može naći u visokim koncentracijama.

Karakteristike i upotreba[uredi - уреди]

Barut ne spada u visoke eksplozive jer ima vrlo malu brzinu sagorevanja, dakle, ima nisku brizantnost. Ista osobina koja ga čini slabim eksplozivom čini ga korisnim propelantom (pogonskim sredstvom za projektile u vatrenom oružju) - nedostatak brizantnosti onemogućava crni barut da razbije burence vatrenog oružja i usmerava energiju na pogon artiljerijskog zrna.

Glavna prednost modernog bezdimnog baruta u odnosu na crni barut je visoka energetska gustina i mala količina čađi koju ostavlja nakon sagorevanja. Tokom sagorevanja, manje od pola crnog baruta se pretvori u gas; ostatak se pretvara u debeli sloj čađi unutar burenceta i gust oblak belog dima. Čađ ne samo da je višak u tom procesu, nego i uzrokuje brže rđanje metala dotičnog oružja. Da bi se sprečile negativne posledice, pre i posle pucanja iz oružja sa crnim barutom, ono se mora dobro očistiti, što troši vreme, a gust dim koji prouzrokuje ometa vidljivost te predstavlja još jednu slabost u borbi.

Krupnoća granula crnog baruta određuje koliko brzo će on sagoreti. Što je barut sitniji, to je površina veća i barut brže gori. Dakle, barut predstavlja eksploziv čija se brzina sagorevanja može regulisati.

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Kelly 2004:22 „Around 1240 the Arabs acquired knowledge of saltpeter ("Chinese snow") from the East, perhaps through India. They knew of gunpowder soon afterward. They also learned about fireworks ("Chinese flowers") and rockets ("Chinese arrows").“ (prevod: „Oko 1240. godine, Arapi su sa istoka naučili da prave šalitru (»kineski sneg«). Uskoro su naučili da prave i barut. Takođe su naučili da prave vatromet (»kinesko cveće«) i vatrometne rakete (»kineske strele«)“

Literatura[uredi - уреди]

  • Ebrey, Patricia Buckley (1999). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66991-7. 
  • Partington, James Riddick (1998). A History of Greek Fire and Gunpowder. The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5954-0. 
  • Liang, Jieming (2006). Chinese Siege Warfare: Mechanical Artillery & Siege Weapons of Antiquity. ISBN 978-981-05-5380-7. 
  • Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.
  • Grupa autora, 1976. Popularna enciklopedija. BIGZ: Beograd.
  • Benton, Captain James G. (1862). Ordinance and Gunnery (2 izd.). West Point, New York: Thomas Publications. ISBN 1-57747-079-6. .
  • Brown, G. I. (1998). The Big Bang: A History of Explosives. Sutton Publishing. ISBN 0-7509-1878-0. .
  • Buchanan, Brenda J., ur. (2006). Gunpowder, Explosives and the State: A Technological History. Aldershot: Ashgate. ISBN 0-7546-5259-9. .
  • Chase, Kenneth (2003). Firearms: A Global History to 1700. Cambridge University Press. ISBN 0-521-82274-2. .
  • Cocroft, Wayne (2000). Dangerous Energy: The archaeology of gunpowder and military explosives manufacture. Swindon: English Heritage. ISBN 1-85074-718-0. .
  • Crosby, Alfred W. (2002). Throwing Fire: Projectile Technology Through History. Cambridge University Press. ISBN 0-521-79158-8. .
  • Earl, Brian (1978). Cornish Explosives. Cornwall: The Trevithick Society. ISBN 0-904040-13-5. .
  • al-Hassan, Ahmad Y., "Gunpowder Composition for Rockets and Cannon in Arabic Military Treatises In Thirteenth and Fourteenth Centuries", History of Science and Technology in Islam, http://www.history-science-technology.com/Articles/articles%202.htm .
  • Johnson, Norman Gardner, "explosive", Encyclopædia Britannica, Chicago: Encyclopædia Britannica Online, http://www.britannica.com/EBchecked/topic/198577/explosive .
  • Kelly, Jack (2004). Gunpowder: Alchemy, Bombards, & Pyrotechnics: The History of the Explosive that Changed the World. Basic Books. ISBN 0-465-03718-6. .
  • Khan, Iqtidar Alam (1996), "Coming of Gunpowder to the Islamic World and North India: Spotlight on the Role of the Mongols", Journal of Asian History 30 .
  • Khan, Iqtidar Alam (1996a). "The Role of the Mongols in the Introduction of Gunpowder and Firearms in South Asia". Chapter 3, In Buchanan, Brenda J. (1996). Gunpowder: The History of an International Technology. Bath: Bath University Press. (ISBN 978-0-86197-134-3. 2006 re-issue).
  • Khan, Iqtidar Alam (2004), Gunpowder and Firearms: Warfare in Medieval India, Oxford University Press .
  • Needham, Joseph (1986). Science & Civilisation in China. V:7: The Gunpowder Epic. Cambridge University Press. ISBN 0-521-30358-3. .
  • Norris, John (2003), Early Gunpowder Artillery: 1300-1600, Marlborough: The Crowood Press .
  • Partington, J.R. (1960), A History of Greek Fire and Gunpowder, Cambridge, UK: W. Heffer & Sons .
  • Partington, James Riddick; Hall, Bert S. (1999). A History of Greek Fire and Gunpowder. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-5954-9. 
  • Urbanski, Tadeusz (1967), Chemistry and Technology of Explosives, III, New York: Pergamon Press .

Spoljašnje veze[uredi - уреди]

Commons-logo.svg U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Gunpowder
Wiktionary-logo-en.png Potražite izraz Barut u W(j)ečniku, slobodnom rječniku.