Antun Drobac

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Antun Drobac
1810. april 1810.
Dubrovnik DubrovnikPrvo francusko carstvo
1882. mart 1882.
Dubrovnik DubrovnikAustrougarska

1810. 1882. Antun Drobac (Dubrovnik, 13. april 1810[1] – Dubrovnik, 8. mart 1882[2]) je bio ugledni Dubrovčanin. Tokom 40 godina je radio kao opštinski činovnik i apotekar.[3] Ostao je poznat kao istaknuti prirodoslovac, hemičar, kolekcionar. Sakupljao je prirodnjačku zbirku, od koje je osnovan Prirodoslovni muzej u Dubrovniku. Njegov rad je vezan za ranu primenu anestetika etrom, otkriće i praktičnu primenu insekticidnih svojstava buhača. Bavio se i dagerotipijom.[4]

Biografija[uredi | uredi kod]

Poreklom je Komaja.[1] Majka Katarina, mlađi brat Luka (1812 – 1876).[5]

Apotekar[uredi | uredi kod]

Završio farmaciju u Padovi 1830. posle čega se vratio u Dubrovnik. Od 1830. do 1832. je zvanično vodio apoteku „Male braće“ u okviru Franjevačkog manastira.[2][6] Prothodnih 40 godina u manastiru je apoteku vodio i istovremeno obavljao dužnost bolničkog hirurga fra Ivan Batista. Međutim, pošto je bio samouk, bez škole, prema novim austrijskim zakonima, te dužnosti više nije mogao da obavlja.[7] Drobac je 1832. otvorio porodičnu apoteku (ital. Fratelli Drobaz) u blizini Sponze,[2][6] tada treću u Dubrovniku, koju je vodio sa svojim mlađim bratom Lukom.[4]

Na njegov predlog, na svim brodovima je uvedena apoteka, a apoteka s njegovog broda „Rado“ se sada čuva u Pomorskom muzeju.[3]

Prirodoslovni muzej[uredi | uredi kod]

Još kao student je počeo da prikulja raritete, flore, a nakon povratka u Dubrovnik,[8] takođe je prikupljao i faunu, školjki, riba, zmija, prepariranih životinja, ruda, minerala, kristala,[9] ali i raznih predmeta od kulturno-istorijskog značaja.[10] Svoju kolekciju je nazvao Kabinet prirodopisa, koju je javno izložio u Dominikanskom manastiru.[9]

Jedan je od prvih vlasnika brodova koji je uložio u Dubrovačko pomorsko društvo.[9] Kao brodovlasnik je često putovao i dobro poznavao pomorske kapetane preko kojih je stalno održavao vezu sa svetom.[11] Bio je visok i prilično jak, odavao je utisak odlučnog i preduzetnog čoveka. Oko četrdeset godina je radio u opštinskoj upravi, a njegova se reč slušala i poštovala.[11] Kao uspešan poslovan čovek došao je na čelo Tehničko-obrtničke komore.[9]

Spomenik Antunu Dropcu na ulazu u Prirodoslovni muzej u Dubrovniku, rad vajara Ivana Rendića (1885)

Kao predsedniku Tehničko-obrtničke komore, mnogi Dubrovčani su mu se obraćali s idejom o osnivanju tehničke škole u Dubrovniku. Uslov za osnivanje škole su bili tehnički i prirodnjački kabineti, s dobro opremljenim zbirkama. Iz tog razloga Drobac je pokrenuo inicijativu za prikupljanje zbirki.[10] Godine 1867. zbirka je imala veći broj sakupljenih predmeta, daleko veći od onoga koji je bio potreban za jednu školsku zbirku. Međutim, Bečka vlada ipak nije odobrila molbu Tehničko-obrtničke komore za otvaranje škole, s obrazloženjem da vladi nedostaje novac za takve investicije. Pravi razlog za odbijanje je zapravo to što austrougarskoj vladi nije bilo u interesu da podržava razvoj Dubrovnika.[12] Tako se došlo na novu ideju o otvaranju muzeja. Osnovu zbirke je činila upravo njegova zbirka[10] i zbirka Tehničko-obrtničke komore.[13] Na dan 26. januara 1872. godine članovi opštinskog odbora i Trgovačko-obrničke komore su potpisali akt na italijanskom jeziku,[14] kojim je osnovan je Domorodni muzej, a Drobac je postao njegov počasni doživotni predsednik.[4] Nalazio se u kontaktu s mnogim trgovcima i pomorcima, koji su u muzej donosili svoje neobične primerke sa svih strana sveta.[3] Prva izložba je otvorena aprila naredne godine.[13] Muzej je predstavljao jednu od važnijih institucija u Dubrovniku. U njemu se čuvala i kulturna baština. Muzej je sakupljao predmete iz istorije, geografije, umetničke, književne i ostale vredne predmete. Nakon njegove smrti, muzej je preuzeo Baldo Kosić.[4] Muzej se u dokumentima onog vremena pod različitim imenima, „Domorodni muzej“ ital. Museo Patrio, „Domovinski muzej“, „Domaći muzej“ ili samo „Muzej“.[12]

Praktična primena buhača[uredi | uredi kod]

Bavio se izučavanjem farmakoloških svojstava pojedinih biljaka. Zaslužan je za otkriće i praktičnu primenu insekticidnog efekta buhača (lat. Tanacetum cinerarii folium - Trevir.).[13] Otkriće ovog delotvornog dejstava se vezuje legendu kako je Drobac uočio da se insekti povijaju nakon kantakta sa metlom od buhača.[15] Preventivno je sprečio epidemiju kolere u Dubrovniku i na taj način spasao grad.[3] Postao je prvi profesionalni proizvođač i prvi trgovac praška iz osušenih cvetnih pupoljaka te biljke. Proizvodnja i prodaja bili su od velike ekonomske važnosti i za područje Dubrovnika i celu Dalmaciju,[13] gde se zatim proširio komercijalno gajenje buhača. Danas je ova tradicija ostala potpuno zaboravljena.[15]

Anestezija u Dubrvniku[uredi | uredi kod]

Aktivno je pratio nove događaje iz oblasti farmacije. Pripremio je eter za prvu operaciju anestezije inhalacijom sa etrom u Dubrovniku, samo 10 meseci nakon što je prva takva operacija izvedena Bostonu.[13] Operacija je izvedena 1847. godine, a izveli su je doktori Frano Lopužić, Vlaho Šarić i August Kaznačić. Etarsku masku je pripremio Niko Pineli. O opereciji je pisao članak u listu ital. Gazzetta di Zara, u kome je zapisao da je operisana mlada Dubrovčanka, kojoj je ustanovljen tumor dojke i da je ona tokom operacije ostala budna, ali da nije osećala bol.[2]

Fotograf[uredi | uredi kod]

Fotografija mu je najverovatnije bila dopunsko zanimanje.[16] Poznato je da je još 1844. pokazivao dagerotipiju.[17] Preko Jeremije Gagića, ruskog konzula u Dubrovniku, Njegoš je stupio u kontakt s njim, tražeći da njegovog sekretara Milorada Medakovića poduči degerotipiji, što je ovaj učinio krajem 1845.[16] Kod Dropca su se mogle čak i kupiti hemikalije za degerotipijsko snimanje.[18] Međutim, nijedna njegova dagerotipija nije do sada pronađena.[17]

Ostale delatnosti[uredi | uredi kod]

Bio je član Narodne garde 1848-49, čije se delovanje zasnivalo na dobrovoljnoj osnovi. Narodna garda je osnovana sa ciljem zaštite javnog reda i mira.[19]

Bavio se i politikom. Od 1861. istaknuti član Narodne stranke. Nakon pobede na izborima 1869. postao je zamenik opštinskog načelnika.[9]

U njegovu čast[uredi | uredi kod]

Nakon Dropčeve smrti, Dubrovčani su ga proglasili zaslužnim građanom i postavili mu bistu u Prirodoslovnom muzeju, rad vajara Ivana Rendića.[2]

Dropčeva ulica u Dubrovniku, od 1912. nosi ime u njegovu čast. Ulica se prethodno zvala Slavinska.[3]

Izvori[uredi | uredi kod]

  1. ↑ 1,0 1,1 Vukosavić & 13. 6. 2016
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Žuvela Kalina & 8. 3. 2017
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Njavro & 13. 8. 2014
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 Rusković Krištić 2012: str. 290
  5. ↑ Rusković Krištić 2012: str. 292
  6. ↑ 6,0 6,1 Njavro & 13. 8. 2014: str. 6
  7. ↑ Bazala 1968: str. 247
  8. ↑ Višić & 29. 3. 2018
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Ćosić 1999: str. 106
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 Prirodoslovni muzej 2014: str. 5
  11. ↑ 11,0 11,1 Đurić 2013: str. 320
  12. ↑ 12,0 12,1 Gujić 1981: str. 27
  13. ↑ 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 Prirodoslovni muzej 2014: str. 6
  14. ↑ Gujić 1981: str. 28
  15. ↑ 15,0 15,1 Prirodoslovni muzej 2015: str. 16
  16. ↑ 16,0 16,1 Đurić 2013: str. 319
  17. ↑ 17,0 17,1 Čučić 2005: str. 145
  18. ↑ Đurić 2013: str. 321
  19. ↑ Rusković Krištić 2012: str. 291

Literatura[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Antun_Drobac&oldid=41442856