Protozoa

Izvor: Wikipedia
Paramecijum

Praživotinje (Protozoe) su jednoćelijske eukariotske životinje koje pripadaju carstvu Protista. Telo praživotinja izgrađeno je od jedne ćelije, koja svoje funkcije obavlja raznovrsnim organelama i odgovara pojedinačnoj ćeliji u višećelijskom organizmu.

Organi jednoćelijskih praživotinja[uredi - уреди]

Organele predstavljaju diferencijacije citoplazme, koje obavljaju različite funkcije i odgovaraju organima višećelijskog organizma. Protozoe imaju sledeće organele :

  • organele za izlučivanje – kontraktilne vakuole čija je primarna funkcija osmoregulacija (održavanje stalnog osmotskog pritiska u ćeliji) koja se obavlja izbacivanjem viška vode; sa tom vodom se izbacuju i nepotrebne materije;
  • organele za primanje draži, kakva je npr. stigma (očna mrlja) za prijem svetlosne draži, kod bičara.

Građa ćelije[uredi - уреди]

Ćelija protozoa je po građi eukariotska ćelija, što znači da se u citoplazmi nalaze jedro i ćelijske organele.

Citoplazma je diferencirana na:

  • spoljašnji, gušći deo nazvan ektoplazma i
  • unutrašnji, ređi deo endoplazmu.

Citoplazma može da bude bez membrane (kod ameba ), sa membranom (naziva se pelikula), dok mnoge protozoe obrazuju i ljušturu.

Protozoe mogu da sadrže jedno ili veći broj jedara. Kod višejedarnih protozoa, kakvi su trepljari, mogu da se razlikuju dva tipa jedra :

Vegetativne funkcije[uredi - уреди]

Ishrana[uredi - уреди]

Autotrofno se hrane one protozoe koje, kao i biljke, mogu sintetisati organske materije iz neorganskih (obavljaju fotosintezu) pa im pripadaju zeleni bičari. One obično žive na mestima koja su bogata svetlošću, ugljen-dioksidom i mineralnim solima. Poseduju karakteristične organele hromoplaste u kojima se nalaze pigment hlorofil, a mogu imati i druge pigmente (žute, zcrvene, mrke i dr.). U blizini hromoplasta nalaze se pirenoidi u kojima se šećeri pretvaraju u skrob i mogu se samoduplirati istovremeno kada i hromoplasti. Pored skroba, rezervna materija autotrofnih protozoa mogu biti ulje, masti, leukozin i dr. Ima vrsta, kakva je npr. Euglena, koje se na svetlosti hrane autotrofno, a u tami heterotrofno (saprozojski način).

Autotrofnim načinom hrani se većina predstavnika sledećih redova:

1. Chrysomonadina (Chromulina, Ochromonas, Synura uvella, Dinobryon, Silicoflagellide);

2. Cryptomonadina (Cryptomonas)

3. Dinoflagellata

4. Euglenoidea (Euglena viridis, Phacus)

5. Phytomonadina (Chlamidomonas; Volvox)

Među heterotrofnim vrstama razlikuju se dva tipa ishrane:

1. holozojski (zahvataju čvrste partikule hrane) i

2. saprozojski (osmotskim putem primaju tečnu, rastvorenu hranu).

Hrana se najčešće obuhvata pseudopodijama, uvlači u unutrašnjost i vari u posebnim organelama, hranljivim vakuolama, koje su ispunjene enzimima za varenje. Strujanjem citoplazme ove vakuole neprekidno kreću kroz ćeliju čime se svi delovi citoplazme ravnomerno snabdevaju hranom. Holozojski se hrane predstavnici redova:

1.Sarcodina,

2. Amoebina (Amoeba limax,Amoeba proteus, Entamoeba coli, Entamoeba histolitica, Entamoeba gingivalis),

3. Foraminifera

4. Heliozoa

5. Radiolaria

6. Choanoflagellata i dr.

Većina parazitskih protozoa (Trypanosoma, Leishmania, Coccidia, Gragarinida i dr.) hrani se saprobnim načinom ali i mnoge neparazitske, bezbojne, slobodnoživeće Flagellata. Za ovaj način ishrane nisu potrebne neke specijalne organele.

Izlučivanje[uredi - уреди]

Izlučivanje se vrši na dva načina :

  • preko cele površine tela i
  • kontraktilnim vakuolama, koje pored ekskretorne imaju i ulogu u osmoregulaciji

Osetljivost[uredi - уреди]

Primanje draži (uglavnom svetlosnih, taktilnih i hemijskih) se, takođe, može vršiti na dva načina:

  • celom površinom tela i
  • čulnim organelama, kakva je npr. stigma (očna mrlja)

Razmnožavanje[uredi - уреди]

Protozoe se razmnožavaju na dva načina bespolno i polno.

Bespolno se obavlja deobom jednog roditelja pri čemu nastaju dve ili više mladih jedinki koje se razvijaju u odrasle.

Načini bespolnog razmnožavanja su :

  • binarna deoba – podela roditeljske jedinke na dve;
  • multipna (višestruka) deoba – podela na veći broj ćelija ;
  • plazmotomija – deoba višejedarnih protozoa, pri kojoj se deli samo citoplazma;
  • pupljenje – obrazuju se spoljašnji (egzogeno pupljenje) ili unutrašnji (endogeno pupljenje) izraštaji; ako se ti pupuljci ne odvoje od roditeljskog tela, onda postaju kolonijalne protozoe.

Polno razmnožavanje obuhvata mejozu kojom se formira haploidan broj hromozoma polnim ćelijama ili u jedrima, koji se zatim spajaju i ponovo obrazuju diploidan broj hromozoma.

Načini polnog razmnožavanja su:

  • kopulacija (singamija) – spajanje gameta koji mogu da budu međusobno isti (izogameti) ili različiti (anizogameti);
  • konjugacija – pri kojoj se dve jedinke spoje citoplazmatičnim mostićem i razmene mikronukleuse;
  • autogamija – spajanje mikronukleusa jedne iste jedinke, čime se postiže rekombinacija gena.

Klasifikacija (sistematika) protozoa[uredi - уреди]

Na osnovu organela za kretanje i načina razmnožavanja tip protozoa se deli na 4 podtipa :

1. Sarcomastigophora, koji obuhvata amebe sa pseudopodijama i bičare. Mnoge vrste su važne za humanu medicinu, kao uzročnici oboljenja :

    • amebe:
      • Entamoeba histolytica – parazitira u crevu čoveke i izaziva dizenteriju;
      • Entamoeba coli - živi u debelom crevu i nije patogena ;
      • Entamoeba gingivalis – živi u ustima čoveka i nije patogena;
    • bičari
      • Trypanosoma, koju prenosi muva ce-ce i izaziva bolest spavanja;
      • Leishmania, koju prenose komarci i izaziva oboljenja kala-azar i bolest orijentalnih rana;
      • Trichomonas vaginalis – izaziva zapaljenje vagine, odnosno V grupu sekreta.

2. Sporozoa su uglavnom endoparaziti sa najčešće dva domaćina. Najpoznatiji predstavnik je Plasmodium, koji izaziva bolest malariju, a prenosi ga malarični komarac;

3. Cnidospora su uglavnom paraziti životinja;

4. Ciliophora (trepljari) su najsloženije protozoe. Najpoznatiji njihov predstavnik je Paramecium (papučica). Važno je pomenuti i protozoe koje žive u simbiozi u zelucu preživara i imaju sposobnost razlaganja celuloze.

Literatura[uredi - уреди]

  • Dogelj, V, A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, Beograd, 1971.
  • Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
  • Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd
  • Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
  • Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - bilogija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
  • Petrov, I: Sakupljanje, preparovanje i čuvanje insekata u zbirkama, Biološki fakultet, Beograd, 2000.
  • Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.


Spoljašnje veze[uredi - уреди]