Pavao Tekavčić

Pavao Tekavčić (Zagreb, 23. avgust 1931 –– 19. mart 2007, Zagreb) bio je redovni profesor talijanske lingvistike Filozofskog fakulteta u Zagrebu i svetski poznat romanist i pragmalingvist.

Život

Pohađao Klasičnu gimnaziju u Zagrebu. Studij latinskog, francuskog i talijanskog svršio 1954. u rodnome Zagrebu, za koji je vezana sva njegova delatnost. Godine 1957. za asistenta Filozofskog fakulteta u Zagrebu izabrao ga je profesor Mirko Deanović, 1965. izabran je za docenta, a od 1970. do 1980. radi tu kao profesor talijanske lingvistike. 1980. godine prelazi na Filozofski fakultet u Puli, već 1983. napušta nastavni rad zbog zdravstvenih teškoća. Do kraja svoga života, međutim, plodno doprinosi nauci. Doktorat je stekao 1963. u Zagrebu s temom Današnji istroromanski dijalekt Vodnjana (izradu vodio profesor Mirko Deanović). Pored francuskog i talijanskog, poznavao je i španski, portugalski i rumunski, koje je učio uglavnom samostalno, a na fakultet je već stigao sa znanjem nemačkog, engleskog i ruskog. Proučavao je i retoromanski (osobito sursilvanski i furlanski). Ceo život bavio se i pojedinim pitanjima istroromanskih govora.

Poslednje godine života proveo je, zbog bolesti, u kući, ali u neprestanu radu. Praćenje literature omogućavala mu je supruga Zorica Živković Tekavčić.

Bio je član Hrvatskog filološkog društva, Société de Linguistique de Paris, Société de Linguistique romane. Objavljivao je u časopisima Lingua e stile, Revue Roumaine de Linguistique, Lingua nostra, Beiträge zur romanischen Philologie, L’Italia dialettale, Linguistica, Italica Belgradensia, Ladinia. Za dopisnog člana JAZU izabran je 11. marta 1986.

Za svoje naučne i kulturne zasluge primio je odličje «Commendatore dell'Ordine della Stella d'Italia» 8. januara 2004.

Udovica Zorica Živković Tekavčić darovala je u novembru 2007. Odjelu za talijanski jezik i književnost Sveučilišta u Zadru vrednu biblioteku svoga supruga.

Opus

Tekavčić je u svetu najpoznatiji po velikoj Historijskoj gramatici talijanskog jezika koja je objavljena na talijanskom u tri obimne knjige (nastala je od nacrta Grammatica storica italiana objavljenog u tehnici skripata u tri dela, Zagreb 1962–1967). Jugoslavenskoj romanistici podario je prvi temeljni priručnik za vulgarni latinitet knjigom Uvod u vulgarni latinitet (Zagreb, 1970). Objavio je više od 400 naslova u svetskim i jugoslavenskim stručnim časopisima, a ljubljanski časopis Linguistica posvetio mu je dve sveske 1991. godine u povodu njegova 60. rođendana.

Štamparske pogreške u drugome izdanju njegove Historijske gramatike talijanskog jezika (Bologna, 1980) bila su mu stalna tegoba. Želja da ih ispravi ispunjena je tek posmrtno objavljivanjem priloga Die Grammatica storica dell'italiano von Pavao Tekavčić. Errata et corrigenda zaslugom Rolanda Bauera u časopisu Zeitschrift für romanische Philologie (vol. 128, sveska 1) marta 2012.

Knjige

• Grammatica storica dell’italiano: I. Fonematica, II. Morfosintassi e III. Lessico (Bologna, 1972). U drugom izdanju delo je «sažeto a u isto vreme modernizirano» i namenjeno univerzitetskoj nastavi (Bologna, 1980)
• Uvod u vulgarni latinitet (s izborom tekstova) (Zagreb, 1970)
• Uvod u lingvistiku za studente talijanskog jezika (Zagreb, 1979)