Opsada Jerusalima (1099)

Izvor: Wikipedia
Opsada Jerusalima (1099)
Segment Prvog krstaškog rata
1099jerusalem.jpg
Zauzimanje Jerusalima 1099.
Datum 7. jun - 15. jul 1099.
Lokacija Jerusalim
Rezultat Pobeda krstaša
Zaraćene strane
Krstaši
Fatimidi
Komandanti i vođe
Rejmond Tuluški
Gotfrid Bujonski
Iftikar ad Davla
Snage
1.500 vitezova
12.00 pešadije
1.000 vojnika
Žrtve i gubici
nepoznati najmanje 40.000 mrtvih civila i vojnika

Opsada Jerusalima (1099.) odigrala se od 7. juna do 15. jula 1099. tokom Prvog krstaškog rata. Krstaši uspevaju da zauzmu Jerusalim. Time su oslobodili Hristov grob i ostvarili su cilj Prvog krstaškog rata. Gotovo svo stanovništvo Jerusalima je poklano po osvajanju. Gotfrid Bujonski 22. jula uzima titulu čuvara groba Gospodnjeg. Nakon godinu dana njegov brat Baldvin I Jerusalimski postaje kralj Jerusalima.

Uvod[uredi - уреди]

Posle uspešne opsade Antiohije u junu 1098. krstaši su proveli u tom području ostatak godine. Papski izaslanik je umro, pa Boemund Tarentski preuzima kontrolu nad Antiohijom. Baldvin I Jerusalimski je ostao u Edesi, koja je ranije zauzeta tokom 1098. Bilo je neslaganja među prinčevima što dalje da se radi. Rejmond Tuluški razočaran napušta Antiohiju i osvaja tvrđavu Marat al Numan. Pri kraju 1098. niži vitezovi i pešadija počinju da prete da će na Jerusalim bez posvađanih prinčeva.

Opsada Arke[uredi - уреди]

Pri kraju decembra Robert Normandijski i Tankred Galilejski složili su se da postanu vazali Rejmonda Tuluškog. Rejmond je bio dovoljno bogat da plati njihovu službu.

Rejmond Tuluški je krenuo 13. januara 1099. prema jugu, obučen kao hodočasnik. Pratili su ga Robert Normandijski i Tankred Galilejski. Duž mediteranske obale nisu nailazili na otpor, jer su lokalni muslimani bili više zainteresovani za trgovinu, nego za rat. Domaći suniti Libana nisu mnogo voleli vlast, koju je predstavljao šitski Fatimidski Egipat.

Prvi krstaški rat
Seljački krstaški ratNemački krstaški ratNikejaDorilejAntiohijaJerusalimAskalonKrstaški rat 1101.

Rejmond Tuluški je planirao da sam zauzme Tripoli u Libanu i uspostavi državu sličnu Boemundovoj Antiohiji. Prvo je opsedao obližnju Arku.

U međuvremenu je Gotfrid Bujonski sa Robertom Flandrijskim krenuo južno sa preostalim krstašima. Boemund Tarentski je išao jedno vreme sa njima, pa se vratio u svoju Antiohiju. Tankred Galilejski prelazi u službu kod Gotfrida Bujonskog. Pridružuje im se i Gaston IV jer je Gotfrid Bujonski imao dovoljno novca od svog brata Badvina Jerusalimskog, koji je kontrolisao Edesu.

Gotfrid, Robert, Tankred i Gaston opsedaju Arku u martu, ali opsada se produžuje neplanirano. Ne samo da su vojne vođe posvađane, nego su i sveštenici posvađani. Posle smrti papskog legata nema pravog vođe, pa nastaju sukobi, kojima se pojedini od njih diskreditiraju.

Opsada Jerusalima[uredi - уреди]

Opsada Arke trajala je do 13. maja, kada krstaši odlaze neobavljena posla. Fatimidi su pokušali sa mirovnim pregovorima, pod uslovom da krstaši ne nastave prema Jerusalimu. Fatimidski guverner Jerusalima kao da nije razumevao da je to cilj krstaškog pohoda. Od vladara Tripolija krstaši dobijaju konje i novac. Nastavljajući južno duž obale krstaši prolaze 19. maja kraj Bejruta, a 23. maja kraj Tira.

Onda su skrenuli u unutrašnjost kod Jafe i došli su 3. juna do Ramale. Stanovništvo je već bilo napustilo Ramalu. U Ramali uspostavljaju biskupiju u crkvi svetog Đorđa.

Gotfrid šalje 6. juna Tankreda Galilejskog i Gastona da zauzmu Vitlejem. Tankred Galilejski na taj način oslobađa Crkvu Bogorodičinog Groba u Vitlejemu. Krstaši konačno dolaze 7. juna do Jerusalima. Mnogi su bili ganuti videvši grad zbog koga su se uputili na tako daleki put.

Jerusalim stavljaju pod opsadu, ali krstaši su trpili mnogo više od onih koje su opsedali, pošto je okolina Jerusalima bila oskudna hranom i vodom. Grad je bio dobro pripremljen za opsadu, a fatimidski guverner je već proterao većinu hrišćana. Od 7.000 vitezova, koji su krenuli samo je 1.500 došlo do Jerusalima. Bilo je tu i 12.000 krstaša pešadinaca. Gotfrid Bujonski, Robert Flandrijski i Robert Normandijski opsedali su severne zidine Jerusalima do Davidove kule. Rejmond Tuluški je postavio logor sa zapadne strane, od Davidove kule do planine Cion.

Neuspešan je bio pokušaj direktnog napada na zidine 13. juna. Bez hrane i vode ljudi i životinje su brzo umirali od žeđi i gladi van zidina Jerusalima. Krstaši su zato znali da vreme radi protiv njih. Međutim imali su sreće da je posle prvog neuspešnog napada došlo nekoliko hrišćanskih brodova u Jafu, pa su se snabdeli za kratko vreme. Krstaši su u Samariji sekli drveće za gradnju opsadnih sprava. Još uvek je nedostajalo hrane i vode, a krajem juna je stigla i vest da Fatimidi šalju vojsku iz Egipta prema njima.

Bosonoga procesija[uredi - уреди]

Suočavajući se sa nemogućim zadatkom sveštenik Petar Desiderije duhovno podiže krstaše tvrdeći da je imao božju viziju, po kojoj ga je anđeo savetovao da se posti tri dana, pa da se krene u procesiju oko Jerusalima bosih nogu. Navodno će grad posle toga pasti za 9 dana, što je bilo slično biblijskom primeru Jošue pri opsadi Jerihona.

Iako su umirali od gladi krstaši su postili tri dana, pa su 8. jula krenuli u procesiju oko zidina Jeusalima. Sa zidina Jerusalima bili su praćeni podrugivanjima. Procesija se zaustavila na Maslinovoj gori, gde je liturgiju vršio Petar Pustinjak, Anulf od Čoka i Rejmund Agiljerski.

Konačni napad i pokolj[uredi - уреди]

Tokom opsade napadani su zidovi, ali svi ti napadi su bili odbijani. U međuvremenu krstaši su uspeli da naprave tri opsadne naprave. Dovukli su ih do zidina Jerusalima 14. jula, što iznenađuje i zabrinjava opsednuti garnizon. Ujutro 15. jula opsadna kula Gotfrida Bujonskog dolazi do zidina blizu severoistočnih ugaonih vrata.

Prvi ulazi u Jerusalim flandrijski vitez Letold, pa onda Gotfrid Bujonski, brat mu Eustas Bujonski i Tankred Galilejski. Opsadna kula Rejmonda Tuluškog bila je zaustavljena, ali kad su drugi krstaši ušli u Jerusalim, muslimani koji su čuvali vrata predaju se Rejmondu Tuluškom.

Kad su krstaši ušli u Jerusalim pobili su gotovo sve stanovnike Jerusalima do sledećeg jutra. Pobili su i muslimane, Jevreje i hrišćane. Mnogi muslimani su našli sklonište u Al aksa džamiji, ali pokolj je bio tako strašan, da je prema istorijskim izvorima krv bila do kolena. Tankred Galilejski zauzima četvrt gde je bio jerusalimski hram i tu je ponudio zaštitu muslimanima, ali nije ih mogao zaštititi.

Fatimidski guverner Jerusalima se povukao u Davidovu kulu. Predao se pod uslovom slobodnog izlaska iz Jerusalima za sebe i svoju pratnju. Oni su jedini preživeli pokolj.

Otkriće časnog krsta, grafika od Gustava Dorea

Posledice[uredi - уреди]

Nakon pokolja Gotfrid Bujonski 22. jula uzima titulu čuvara groba Gospodnjeg. Odbio je da ga proglase kraljem u gradu gde je Hristos umro. Rejmond Tuluški odbija bilo kakvu titulu, a Gotfrid ga uspeva nagovoriti da preda Davidovu kulu. Arnulf Čokski koristi Rejmondov odlazak na hodočašće, pa je izabran 1. avgusta kao prvi Latinski patrijarh Jerusalima. To je bila zona grčkih patrijarha, ali grčki opravdani zahtevi su ignorisani. Arnulf otkriva 5. augusta relikviju, tj ostatke Časnog Krsta, na kome je bio razapet Hrist.

Gotfrid Bujonski je predvodio 12. augusta krstašku vojsku, noseći ispred vojske ostatke Časnog Krsta. Sukobljavaju se sa fatimidskom vojskom 12. avgusta u bici kod Askalona. Pobedili su u toj bici, pa je većina posle toga smatrala da su ispunjeni njihovi krstaški ciljevi.

Samo stotinjak vitezova ostaje, a svi ostali se vraćaju kući. Njihova pobeda je utrla put uspostavljanju Latinskog jerusalimskog kraljevstva. Nakon godinu dana, tj. 1100. Baldvin I Jerusalimski postaje kralj Jerusalima.