Evropska dužnička kriza

Izvor: Wikipedia
Cene državnog kreditnog difolt svopa nekih evropskih država (2010-2011)

Od kraja 2009, strah od ekonomske dužničke krize, nastala je među investitorima nekih država Evropske unije a produbila se u 2010. i 2011. godini.

Ova kriza analitički se deli na dve krize finansijskog sektora koje su se poklopile na kraju prve dekade dvadesetprvog veka, iako su ova dva fenomena povezana svojim efektima. Kriza državnih dugova odnosi se na budžetske deficite koji su nastali nedovoljnim poreskim prihodima i prekomernom potrošnjom u nekoliko mediteranskih država kao što su Grčka, Italija, Španija i Portugal. Finansijska kriza je pak počela u SAD i državama koje su imitirile problematičnu praksu kreditiranja SAD, kao što su Island i Irska. Ova dva fenomena povezana su zato što evropske banke drže sredstva u problematičnim američkim bankama i nakon problematičnog spašavanja problematičnih banaka, budžetski deficiti država su se značaj produbili. Veličina budžetskih deficita je uplašio investitore, koji su zahtevali veće kamatne stope od vlada. Ovo je zauzvrat otežalo svako dalje servisiranje budžetskih deficita.

Naročito u državama gde je budžetski deficit i državni dugovi drastično povećani, kriza poverenja je narasla sa smanjenjem prinosa obaveznica i rizika osiguranja kreditnog difolt svopa između ovih država i članica EU, najviše Nemačkom.[1][2]

Dok su državni dugovi rasli najizraženije u samo nekoliko država evrozone, oni su postali problem za celu zonu.[3]

Zabrinutost oko rasta državnog duga širom sveta zajedno sa talasom obaranja državnog duga određenih država evrozone alarmirala je finansijska tržišta. Dana 9. maja 2010, Ministri finansija EU odobrili su finansijski paket za spasavanje vredan 750 milijardi evra kako bi osiguali finansijsku stabilnost širom Evrope kreirajući Evropski fond za spasavanje (eng. European Financial Stability Facility (EFSF)).[4] U novembru 2010, kada je zabrinutost ponovo počela da raste povodom finansijske stabilnosti Irske, Grčke i Portugala, predsednik EU Herman Van Rompej je izjavio „ukoliko ne opstanemo sa evrozonom nećemo opstati sa Evropskom unijom“.[5] Da bi spasili EU valutu lideri su predložili bližu fiskalnu saradnju. Ovom prilikom liderima Evropske unije predloženo je uspostavljanje jedinstvenog organa nadležnog za poresku politiku i budžetsku potrošnju zemalja članica EU, privremeno nazvan Evropski trezor.[6]

U oktobru 2011, na sastanku lidera evrozone složili u Briselu oko paket mera predviđenog da spreči kolaps članica EU usled spiralnog duga. Ovo je uključilo predlog da se otpiše 50% grčkog duga koji poseduju privatni kreditori i da se poveća fond Evropskog fonda za spasavanje na 1 trilion evra kao i da se izvrši 9% kapitalizacije Evropskih banka.

Uprkos dužničkoj krizi u nekim država evrozone evropska valuta je ostala stabilna,[7] trgovina čak i nešto veća nego li na početku krize.[8][9] Tri članice koje su najviše pogođene krizom, Grčka, Irska i Portugal zauzimaju 6 procenata BDP-a evrozone.[10]

Reference[uredi - уреди]

Spoljašnje veze[uredi - уреди]