Elektronika molekulskih razmera
Elektronika molekulskih razmera (elektronika molekulske skale, elektronika pojedinačnog molekula) je grana nanotehnologije koja koristi pojedinačne molekule, ili nanoskalne kolekcije pojedinačnih molekula, kao elektronske komponente. Pošto pojedinačni molekuli sačinjavaju najmanje moguće strukture ta miniaturizacija je ultimatni cilj umanjivanja elektronskih kola.
Ovo polje se često jednostavno naziva „molekulska elektronika“, mada se taj termin takođe koristi za srodno polje provodnih polimera i organske elektronike, koje koristi osobine molekula da utiče na globalna svojstva molekula. Nomenklaturna distinkcija je predložena tako da ovo drugo polje naziva molekularni materijali za elektroniku, dok se elektronika molekulskih razmera odnosi na nanoskalne primene pojedinačnih molekula.[1][2]
Fundamentalni koncepti[uredi | uredi kod]
Konvencionalne elektronske komponente su se tradicionalno pravile od obimnih materijala. Od doba otkrića integrisanih kola 1958. godine, njihova performanca i kompleksnost su eksponencionalno rasle (trend poznat kao Murov zakon), što je uslovilo stalno umanjivanje ugrađenih komponenti. Senzitivnost na devijacije se povećavala sa umanjenjem, i za nekoliko generacija kad minimalna veličina komponenti dostigne 13 nm, biće neophodno da se kompozicija uređaja kontroliše sa preciznošću od nekoliko atoma da bi uređaji mogli da rade[3]. Pristup koji koristi obimne materijali ima nasledna ograničenja i postaje sve skuplji, te je počela da stiče popularnost ideja da se komponente mogu formirati na suprotan način, počevši od pojedinačnih atoma u hemijskoj laboratoriji. Ta ideja je u osnovi molekulske elektronike, in njene ultimatna miniaturizacija, koja dovodi do jednomolekulskih komponenti.
Vidi još[uredi | uredi kod]
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Petty M.C. Bryce, M.R. & Bloor, D. (1995). Introduction to Molecular Electronics. New York: Oxford University Press. str. 1–25. ISBN 0-19-521156-1.
- ↑ Tour James M. et al. (1998). „Recent advances in molecular scale electronics”. Annals of the New York Academy of Sciences 852: 197–204. Bibcode 1998NYASA.852..197T. DOI:10.1111/j.1749-6632.1998.tb09873.x.
- ↑ Waser Rainer, Lüssem, B. & Bjørnholm, T. (2008). Nanotechnology. Volume 4: Information Technology II. Chapter 8: Concepts in Single-Molecule Electronics. Weinheim: WILEY-VCH Verlag GmbH & Co. KGaA. str. 175–212. ISBN 978-3-527-31737-0.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Waser Rainer, Lüssem, B. & Bjørnholm, T. (2008). Nanotechnology. Volume 4: Information Technology II. Chapter 8: Concepts in Single-Molecule Electronics. Weinheim: WILEY-VCH Verlag GmbH & Co. KGaA. str. 175–212. ISBN 978-3-527-31737-0.