Biheviorizam

Izvor: Wikipedia
Ivan Pavlov, ruski psihijatar, jedan od utemeljitelja biheviorizma. Godine 1904., dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu.

Biheviorizam je „jaka“ grana psihologije koja je ostvarila praktičnu dominaciju u psihološkoj teoriji. Značenje pojma biheviorizam potiče od engleske reči -{behavior}- (ponašanje) koje se definiše kao „svaka akcija pojedinca uključujući i one podložne posmatranju, merljive psihološke promene, kognitivne (svesne) slike, fantazije i emocije“. Granu su usavršili Pavlov, Votson, Skiner i drugi, među kojima je najznačajniji Berus Frederik Skiner (eng.). Naime, ova teorija tvrdi da su mnoga maladaptivna ponašanja, u delu ili celini, stečena kroz proces učenja i mogu se potencijalno „odučiti“. Zato klasičan biheviorizam u obzir uzima samo dokaze koji se mogu meriti kao reakcija na stimuluse i ne zanimaju ga ideje i emocionalno iskustvo.[1]

Biheviorizam objašnjava razvitak pojedinca kao određenim uslovima usmeren proces sticanja novih oblika ponašanja. Interesovanje bihevioristički orijentisanih psihologa usmereno je na utvrđivanje onih uslova putem kojih se menja i čijim stvaranjem se može menjati ponašanje.

Tako, na primer, američki psiholog Skiner pokazuje kako se nagrađivanjem i nenagrađivanjem određenih načina reagovanja može steći ili napustiti određeni vid ponašanja.

Biheviorizam ne poriče postojanje nasleđa, ali smatra da nema potrebe da se njime bave psiholozi. Postoji više pravaca bihevioralne psihoterapije. Neki koriste principe klasičnog, drugi instrumentalnog uslovljavanja, a treći učenje po modelu. Oni dolaze od pretpostavke da je uzrok teškoćama i neprilagođenom ponašanju u naučenom rđavom reagovanju na određene situacije. Kako je neadekvatno ponašanje stečeno učenjem, tako ga se osobe sa poremećajima moraju i osloboditi korišćenjem učenja i steći zdravo i prilagođeno ponašanje.

Biheviorističke teorije zovu se situacionim teorijama. Time se naglašava zavisnost ponašanja od situacija u kojima se pojedinac nalazi. Za objašnjenje ponašanja u celini ili ličnosti bitno je poznavanje zakonitosti učenja. Glavni problem kojim se biheviorističke teorije ličnosti bave je problem razvoja: problem kako se učenjem formira ličnost jedinke. Odlika biheviorističkih teorija jeste oslanjanje na podatke o ponašanju dobijene empirijskim, često i eksperimentalnim istraživanjima.

Bihevioristička škola mišljenja delovala je u 20. veku istovremeno sa psihoanaitičkim pokretom u psihologiji. NJeni glavni predstavnici bili su Ivan Pavlov, koji je istraživao klasično uslovljavanje, Džon Votson (1878—1958) koji je odbacio introspektivne metode i tražio ograničavanje psihologije na eksperimentalne laboratorijske metode. NJegov učenik, Skiner, pokušao je da da etičku pozadinu biheviorizmu povezujući ga sa pragmatizmom.

Pristupi biheviorizmu[uredi - уреди]

Unutar tog širokog pristupa postoje različiti naglasci. Neki bihevioristi jednostavno smatraju da je posmatranje ponašanja najbolji ili najpouzdaniji način istraživanja psiholoških i mentalnih procesa. Jedni veruju da je to zapravo jedini način istraživanjatakvih procesa, dok drugi smatraju da je samo ponašanje jedini odgovarajući predmet psihologije, te da se uobičajeni psihološki termini (verovanja, ciljevi, itd ne odnose ni na šta nego samo nili jedino na ponašanje. Oni koji zauzimaju takvo gledište ponekad svoje polje proučavanja nazivaju bihevioralnom analitom ili bihevioralnom naukom radije nego psihologijom.

Vrste biheviorizma[uredi - уреди]

Ne postoji opšta dogovorena klasifikacija biheviorizma.

  • Klasični: Votsonom biheviorizam; objektivno proučavanje ponašanja; bez mentalnog života, bez unutrašnjih stanja; miso je prikriveni govor.
  • Metodološki: Objektivno proučavanje ponašanja treće osobe; psihološki podaci moraju biti međusobno poverljivi; bez teorijskih propisa. Apsorbovan je u opšte eksperimentalnu i kognitivnu psihologiju. Dva popularna podtipa su:
    • Neometodološki: Hulianov i post-Hulianov, teorijski, grupisanje podataka, nedinamičan, fiziološki
    • Purpozivni: Tolmanova bihevioristička anticipacija kognitivne psihologije.
  • Radikalni: Skinerov biheviorizam, uključuje bihevioralni pristup ‘mentalnom životu;’ nemehanistički; unutrašnja stanja nisu dozvoljena.
  • Teološki: Post-Skinerovski, purpozivan, lizan mikroekonomiji.
  • Teoretski: Post-Skinerovski, prihvata unutrašnja stanja (koža stvara razliku); dinamičan, ali eklektičan u izboru teoretskih struktura, ističe štedljivost.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Delovi članka su preuzeti iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“, uz odobrenje autora.

Spoljašnje veze[uredi - уреди]