Anan ben Anan

Izvor: Wikipedia

Anan ben Anan (Hebrew: חנן בן חנן Hanan ben Hanan "Anan sin Anana"; umro 68.) je bio prvosvećenik Jeruzalema koji je naredio pogubljenje Jakova Pravednog.

Nakon smrti rimskog prokuratora Judeje Festusa 62. godine, vazalni judejski kralj Agripa II smeni prvosveštenika Josifa i postavi Anana za prvosvećenik Izraela.[1] Anan ben Anan je tada sazvao Sanhedrin i osudio Jakova i još nekolicinu hrišćana na smrt kamenovanjem, zbog čega je ubrzo smenjen. O tome Josif Flavije piše sledeće:

Wikicitati „„Car, saznavši o smrti Festa, posla Albina za prokuratora Judeje. (...) Anan, o kome smo govorili, uzeo je prvosveštenstvo. On beše čovek hrabar i veoma drzak. Pripadao je sadukejima, koji su bili stroži u osuđivanju protivnika od svih ostalih Jevreja. Taj Anan pomisli da je tada došao dobar tren jer Fest beše mrtav, a Albin je još bio na putu, te sazva Sinedrion, i optuži pred njim Jakova, brata Isusovog, i još neke sa njim za kršenje zakona. Tada je odlučeno da oni budu kamenovani. Ali oni koji su bili uzdržaniji i koji su bolje poznavali Zakon, teško prihvatiše te optužbe, te tajno poslaše poruku imperatoru, tražeći da Ananu zapreti i da ukaže na njegov prestup. Neki tada izadjoše u susret Albinu, koji je krenuo iz Aleksandrije, i izvestiše ga da nije je zakonito što je Anan sazivao Sinedrion bez njegovog dopuštenja. Albin, složivši se sa njihovim rečima, posla prekorno pismo Ananu, preteći mu kaznom zbog toga što je učinio. Kralj Agripa lišio ga je prvosvešteničkog čina, koji je on nosio tri meseca, a umesto njega postavi Isusa, sina Damejevog."[2]
()

Većina naučnika smatra ovaj tekst autentičnim.[3][4][5][6]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Josephus. "VIII and IX". Antiquities of the Jews. 
  2. Josephus. "20.9.1". The Antiquities of the Jews. 
  3. Van Voorst 2000, p. 83.
  4. Richard Bauckham states that although a few scholars have questioned this passage, "the vast majority have considered it to be authentic" (Bauckham 1999, pp. 199–203).
  5. Feldman & Hata 1987, pp. 54-57.
  6. Flavius Josephus & Maier 1995, pp. 284-285.