Alkmeon (mitologija)

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Za ostale osobe s istim imenom, v. Alkmeon.

Alkmeon (starogrčki: Ἀλκμαίων) bila je ličnost iz grčke mitologije, sin Amfijaraja i Erifile. Predvodio je Argivce u pohodu Epigona, koji su napali Tebu i zauzeli grad u znak odmazde za smrt svojih očeva, tzv. Sedmorice protiv Tebe, koji su ranije poginuli pokušavajući isto to.

Pindarova osma pitijska oda priča o Amfijarajevom proročanstvu da će Epigonu osvojiti Tebu i da će Alkmeon prvi proći kroz gradska vrata.[1] U Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci kaže se i da je proročište Epigonima proreklo da će pobediti ako postave Alkmeona za vođu, pa su ga oni stoga ubedili da im se pridruži u pohodu, iako je njemu samome prioritet još uvek bio kažnjavanje svoje majke.[2] Diodor u Istorijskoj biblioteci priča kako je Erifila nagovorila sina da se pridruži Epigonima, i to zato što ju je Tesandar podmitio Harmonijinom haljinom, isto onako kako ju je Polinik ranije podmitio ogrlicom da bi svog supruga Amfijaraja poslala u bitku.[3][4] Međutim, prema Asklepijadu iz Tragila, Amfijaraj je naložio Alkmeonu da se osveti Erifili čim dovoljno odraste,[5] što znači da su u antici postojale bar dve različite mitološke predaje. U većini verzija, Alkmeon u boju ubija Laodamanta, sina Eteoklova.

Premda se izvori ne slažu oko toga je li Alkmeon znao za majčin akt izdaje pre no što je krenuo na Tebu, svi se slažu u tome da je po povratku ubio svoju majku, možda uz pomoć svog mlađeg brata Amfiloha.[6] Zbog počinjenog matricida Erinije su mu oduzele razum i progonile ga, a on je prvo pobegao u Arkadiju, gde je vladao njegov deda Ekle, a zatim u Psofidu, gde ga je kralj Fegej očistio i dao mu za ženu svoju ćerku, koja se zove Arsinoja kod Pseudo-Apolodora,[6] a Alfesibeja kod Pausanije.[7] Alkmeon joj je darovao Erifilinu ogrlicu i Harmonijinu haljinu.[6] Prema Pseudo-Apolodoru, zbog Alkmeonovog prisustva u toj oblasti zemlja je prestala da rađa plodove, pa se on za savet obratio proročištu u Delfima.[6] Kod Pausanije, pak, na odlazak u Delfe nagnao ga je gubitak razuma.[7]

Od te tačke dve verzije slažu se međusobno, kao i s Tukididom. Proročište naloži Alkmeonu da nađe zemlju koja je sasvim nova i koju je more iznelo na videlo posle njegovog ogrešenja o majku. Stoga on ode na deltu reke Aheloja, koja je tek nedavno nastala. Tu se oženi Kalirojom, ćerkom rečnog boga. No ona je čula za znamenitu ogrlicu i haljinu te od Alkmeona zatraži da joj ih donese. Da bi joj udovoljio, on se vraća u Psofidu i kralju Fegeju kaže da su mu ogrlica i haljina potrebni da bi se očistio od greha. Za istinu od nekog sluge saznaju ili Fegej ili njegovi sinovi (Agenor i Pronoj kod Pseudo-Apolodora,[8] odnosno Temen i Aksion kod Pausanije[7]) te oni sačekaju Alkmeona u zasedi i ubiju ga.[6][7][9] Kod Pseudo-Apolodora, Arsinoja, kći Fegejeva, zbog ubistva izgrdi svoju braću, a oni je stave u neku škrinju, otpreme je u Tegeju i tamo je kao robinju prodaju Agapenoru, lažno je optuživši za Alkmeonovu smrt.[6] U međuvremenu, Kaliroja moli Zevsa da još sinovi što pre odrastu kako bi se mogli osvetiti Alkmeonovo ubistvo. Zevs joj usliši želju, pa njeni sinovi, Amfoter i Akarnan, istog trenutka odrastu i sreću se u Agapenorovoj kući s Fegejevim sinovima, koji su se tamo zatekli na putu u Delfe, kamo su krenuli posvetiti Harmonijinu haljinu i ogrlicu. Ubivši Fegejeve sinove, Amfoter i Akarnan produže u Psofidu i tamo ubiju Fegeja i njegovu ženu, nakon čega pobegnu u Tegeju.[8]

O istom Alkmeonu kod Pseudo-Apolodora nalazimo i jedan drugi mit, koji se tu pripisuje Euripidu. Naime, za vreme ludila kojim su ga Erinije kaznile, Alkmeonu je Manto, kći Tiresijina, rodila dvoje dece, Amfiloha i Tisifonu. Alkmeon ih je na staranje poverio Kreontu, korintskom kralju. No Kreontova žena strahovala je da bi je kralj mogao prevariti s Tisifonom, koja je bila izuzetne lepote, pa je zato prodala devojku u ropstvo. Neverovatnom slučajnošću kupio ju je upravo Alkmeon i zadržao je kao služavku, ne znajući pri tom ko je ona. Kad je otišao u Korint po svoju decu, otkriven je njen istinski identitet, a Amfiloh je kasnije osnovao Argos Amfiloški u Etoliji.[10] Ovu je priču Euripid obradio u danas izgubljenoj tragediji Alkmeon u Korintu, koja je prikazana 405. pne., posle pesnikove smrti.[11][12][13]

Mit o Alkmeonu obrađen je i u epskoj pesmi Alkmeonida, kao i u tragedijama Sofokla, Agatona i Aheja iz Eretrije, sve s naslovom Alkmeon. Sva su ta dela danas izgubljena.

Refernce[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Pindar, Pitijske ode, VIII, 40‒48.
  2. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 2 sqq.
  3. ↑ Timothy Gantz, Early Greek Myth, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1993, str. 524.
  4. ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 66.
  5. ↑ Timothy Gantz, Early Greek Myth, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1993, str. 525.
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 5.
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Pausanija, Opis Helade, VIII, 24 8.
  8. ↑ 8,0 8,1 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 6.
  9. ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, II, 102, 5.
  10. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 7.
  11. ↑ Euripid, Kovacs, D. (2002). Bacchae, Iphigenia at Aulis, Rhesus. Harvard University Press. str. 2. ISBN 978-0-674-99601-4. 
  12. ↑ Murray, G. (1913). Euripides and his age. H. Holt. str. 171. 
  13. ↑ Euripid, Dodds, E.R. (1960). Bacchae (2 izd.). Oxford University Press. str. xxxix. ISBN 978-0-19-872125-3. 
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Alkmeon_(mitologija)&oldid=41245941