Педесетнички календар
| ||||
|---|---|---|---|---|
| Астро • Грегоријански • Хебрејски • Исламски • ИСО • Кинески | ||||
| Типови календара | ||||
| Лунисоларни • Соларни • Лунарни | ||||
|
| ||||
| Асирски . Бахаистички • Бенгалски • Берберски • Бикрам Самбат • Будистички • Етиопски • Германски • Хинду • Индијски • Ирански • Ирски • Јапански • Јавански . Јерменски • Ђуче • Јулијански (реформисани) • Јулијански (стари) • Коптски • Корејски • Литвански • Малајаламски • Мајански • Мингуо • Нанакшахи • Непал Самбат • Рунски • Тамилски • Тајландски лунарни и соларни • Тибетански • Вијетнамски• Xhosa • Зороастријански
(Архаични календари:) Македонски (антички) • Бурмански • Астечки • Атички • Вавилонски • Колињи • Египатски • Енохов • Фирентински • Француски • Хеленски • Мезоамерички • Педесетнички • Рапа Нуи • Римски • Рунски • Словенски • Совјетски • Византијски (Предложени календари:) 30×11 • Абизмални • CCC&T • Холоценски • Међународни фиксни • Нови земаљски • Пакс • Позитивистички • Сол • Свјетски • Светски сезонски • Симетрија454 • Даријски (за Марс) | ||||
Педесетнички календар или Пентеконтадни календар је јединствени пољопривредни календарски систем, за који се мисли да је Аморитског порекла, у коме је година подељена у седам периода од по педесет дана, са годишњом допуном од петнаест или шеснаест дана. Открили су га и реконструисали Hildegaard и Julius Lewy током 1940-тих. Употреба календара сеже уназад бар до 3. миленија п.н.е. у западној Месопотамији и околним подручјима. Коришћен је све до модерног доба, његови облици су пронађени у несторијанизму и међу феласима у савременој Палестини.[1]
Преглед[uredi | uredi kod]
Педесетнички календар је на акадском био познат као hamšâtum[2] а период од петнаест дана на крају године Вавилонцима је био познат као shappatum.[3] Религијски налог да се "поштује сабат" по неким мишљењима потиче од налога да се прослави shappatum, период жетве на крају сваке године по пентеконтадском календарском систему.[3]
Сваки 50-дневни период је обухватао седам седмица са седам сабата, са додатним педесетим даном,[4] познатим као atzeret.[5]
Овај календар су доста користили разна кананитска племена у Палестини, а мисли се да су га користили и Израелити, док у време краља Соломона није званично прихваћен нови тип соларног календара.[6]
Литургијски календар Есена у Кумрану био је педесетнички календар, означен фестивалима последњег дана сваког 50-дневног периода, нпр. Прослава Новог вина, Прослава уља и Прослава Нове пшенице итд.[7]
Филон је изричито повезао "врлине без премца" пентеконтадског календара са Питагорином теоремом, даље описујући број педесет као "савршени израз правоуглог троугла, врховни принцип стварања у свету и 'најсветији' од бројева".[8]
Tawfiq Canaan (1882-1964) је описао употребу таквог календара међу Палестинцима у јужној Палестини, а такође и његов савременик Gustaf Dalman који је писао о обичајима муслиманских пољопривредника који су користили хришћанске ознаке за педесети дан, "што је, опет, прекривало далеко старије пољопривредне праксе: чување грожђа, муљање грожђа, сетву, итд.".[9]
Julius Morgenstern је тврдио да календар Јубилеја има старо порекло као донекле модификовани остатак пентеконтадског календара.[10]
Такође погледати[uredi | uredi kod]
Референце оригинала[uredi | uredi kod]
- ↑ Roger Thomas Beckwith (2005). Calendar, Chronology and Worship: Studies in Ancient Judaism and Early Christianity. BRILL. str. 26. ISBN 9004125264.
- ↑ Hebrew Union College (1924). Hebrew Union College Annual. str. 75.
- ↑ 3,0 3,1 Lance Latham (1998). Standard C Date/Time Library: Programming the World's Calendars and Clocks. Focal Press. str. 37. ISBN 0879304960.
- ↑ Pi Gamma Mu (1981). Social Sciences. str. 25.
- ↑ Eviatar Zerubavel (1989). The Seven Day Circle: The History and Meaning of the Week. University of Chicago Press. str. 8. ISBN 0226981657.
- ↑ Julian Morgenstern (1966). The Rites of Birth, Marriage, Death, and Kindred Occasions Among the Semites. Hebrew Union College Press. str. 282.
- ↑ Geza Vermes (1995). The Dead Sea Scrolls in English. Continuum International Publishing Group. str. 54. ISBN 1850755639.
- ↑ André Dupont-Sommer (1956). The Jewish Sect of Qumran and the Essenes: New Studies on the Dead Sea Scrolls. Macmillan. str. 1.
- ↑ Joan E. Taylor (2003). Jewish Women Philosophers of First Century Alexandria. Oxford University Press. ISBN 0199259615.
- ↑ Millar Burrows (1955). The Dead Sea Scrolls. Viking Press. str. 241.