Vjenčanja u Srbiji
U raznim delovima Srbije, svadbeni običaji se manje ili više razlikuju. Na venčanje je najčešće pozivao momak koji je pripadao mladinom ili mladoženjinom rodu, koji je sa sobom nosio okićenu bukliju u kojoj je vino ili rakija. Očekivalo se od domaćina koji se poziva da se prekrsti, otpije malo iz buklije i da kaže: „Daj Bože da su mladenci živi i zdravi, da ih prati sreća i ljubav, da ove godine venčamo, a iduće krstimo.”[1]
Pripreme za venčanje[uredi | uredi kod]
Kumu i starom svatu se, osim buklije, nosi i jabuka u koju oni utiskuju dukat ili metalni novac. Pripreme za venčanje odvijaju se i u kućama mlade i mladoženje: cvećem se kiti kapija i kuća. Devojke takođe sakupljaju i ruzmarin kojim će kasnije kititi svatove. Struk ruzmarina vezuje se trakom koja je u bojama srpske zastave, a na odeću učesnika svadbe pričvrćuje se čiodama. Kićenje se naplaćuje, a novac ostaje devojci koja je kitila svatove. Dva dana uoči svadbe otvara se kapija ispred mladoženjine kuće i ne zatvara se do kraja veselja.[1]
Dan venčanja[uredi | uredi kod]
Na sam dan svadbe, devojka se od ranog jutra priprema i oblači venčanicu. Njene drugarice i sestre dođu da je kite, češljaju je i pevaju joj. Te pesme mogu biti i tužne jer tradicionalno devojka napušta roditeljski dom.[1]
U kući mladoženje je okupljanje svatova koje devojke kite ruzmarinom. Mladoženja sa drugovima ili braćom odlazi kolima (ili fijakerom) po kuma koji se smatra važnim gostom i koji se dočekuje muzikom. Istu čast ima i stari svat. Tu je i barjaktar ili drugačije vojvoda koji je obično mladoženjin zet, koji na svadbi ide prvi i nosi državnu zastavu.[1]
Kada se svi okupe, svadbena povorka ide po mladu. U novije vreme, tu povorku čine (luksuzna) kola koja su okićena cvećem i peškirima ili ćebadima (Valjevski kraj). Na novim svadbama, peškiri se sve češće zamenjuju košuljama. U Užičkom kraju, poseban vesnik ide drugim putem vozeći brzo da uzme muštuluk roditeljima mlade – s vešću da su svatovi s maldoženjom krenuli. Tradicija nalaže da do neveste nije lako doći. Na kapiji je visoko podignuta jabuka koju mladoženja ili njegov rođak treba da pogodi iz puške, a na ulazu je postavljena prepreka ispod koje je korito s vodom u koje svatovi ubacuju novac kako bi prošli. Takođe, brat neće izvesti sestru dok mu mladoženja ili dever ne plati. Dever preuzima mladu koja mu daruje beli peškir koji on nosi prebačen preko ramena. Njegov zadatak je da čuva i pazi mladu tokom celog veselja. Mladini roditelji će poslužiti goste, a potom se mlada oprašta sa svojim roditeljima koji joj daju blagoslov.[1]
Mladenci tada odlaze na venčanje koje može obaviti matičar ili sveštenik. Nakon toga, mlada baca bidermajer okrenuta leđima. Devojke pokušavaju da uhvate bidermajer jer se veruje da će – ona koja to uspe – sledeća da se uda. Svadbeno veselje odvija se u mladoženjinoj kući i tamo se povorka upućuje nakon obreda venčanja. Svekar je taj koji pomaže mladoj da izađe iz fijakera i daruje joj zlatni dukat, a ona njemu košulju. Postoji nekoliko rituala prilikom pristizanja mlade u mladoženjinu kuću. Jedan od njih je da joj se prinese muško dete (nakonče), koje ona podigne, tri puta okrene i poljubi. To radi zbog verovanja da će onda i ona rađati mušku decu.[1] Veselje počinje za okupljane svatove, a kasnije u goste pristižu i pođani. Na veselju koje sledi, mlada i mladoženja dvore sve goste, a mlada ih daruje i košuljama, peškirima i drugim darovima. Svadbeno veselje može trajati dva-tri, ali i više dana.[1]