Eupolid
Eupolid (grč. Εὔπολις, oko 446. pne. – oko 411. pne.), sin Sozipolida, bio je jedan od najvećih atinskih komediografa i, uz Aristofana i Kratina, najistaknutiji pesnik stare atičke komedije. Taj tročlani kanon kao vrhunac stare komedije proslavio je još Horacije u svojim Satirama ovim stihovima:
- Eupolis atque Cratinus Aristophanesque poetae
- atque alii, quorum comoedia prisca virorum est...
- Pesnici Eupolid, Kratin i Aristofan, još i
- drugi svi što staroj komediji pripadaju...[1]
Rođenje i smrt[uredi | uredi kod]
Eupolid je, prema vestima iz antike, svoju prvu komediju prikazao na pozornici u četvrtoj godini 87. Olimpijade, tj. 429/428. pne., dve godine pre Aristofana, koji je otprilike bio Eupolidov vršnjak.
Datum njegove smrt malo je teže precizirati. Ian Storey[2] primećuje da postoje "četiri antičke predaje" o Eupolidovoj smrti i pogrebu, koje se u detaljima ne mogu međusobno izmiriti. Prva predaja je "čuvena priča" o tome kako je Eupolid u svojoj komediji Kupači (Βάπται) napao Alkibijada, a zatim se našao pod njegovim zapovedništvom u sicilijskoj ekspediciji; Alkibijad se navodno osvetio tako što je pesnika gurnuo s broda i ovaj se utopio. To bi značilo da je Eupolid umro "u kasno proleće ili početkom leta" 415. pne.[3] Tu priču, uz manje varijacije, prenose Juvenal, Elije Aristid, Temistije, Platonije, Jovan Ceces i anonimni spis O komediji. Poslednja dva izvora dodaju i dva nova detalja: prvo, da je Eupolid ismevao Alkibijadovo kotrljajuće r i, drugo, da su vojnici više puta zagnjurivali pesnika u more, što krajnji ishod čini nejasnim, naime da li je pesnik to utapanje preživeo ili ne.[4] Ova je predaja imala i svoje protivnike. Eratosten napominje kako su u opticaju bila i Eupolidova dela nastala kakon sicilijske ekspedicije. Ciceron citira Eratostena i smatra ga pouzdanim izvorom u ovoj stvari,[3] a to mišljenje slede i moderni ispitivači.
Drugu tradiciju prenosi Pausanija,[5] koji kaže da je Eupolid pokopan van Atine i da mu se grob nalazi blizu Sikiona na reci Azopu.[3] Sam Pausanija ne objašnjava zašto je Eupolid tamo pokopan, no razlog bi mogla biti neka porodična veza sa Sikionom. Storey primećuje da je čuvena atinska porodica Alkmeonida imala takve veze sa ovim gradom.[6]
Treću predaju zabeležio je Klaudije Elijan. On prvo priča o tome kako je Augeja, Eupolidov mološki pas, zaštitio svoga gazdu od nekog lopova. Zatim spominje da je Eupolid kasnije umro na Egini, gde je i pokopan. Augeja je neprekidno stražario na grobu i tugovao nad preminulim gazdom, sve dok i sam nije uginuo. To je mesto navodno posle toga nazvano "Pasja tužbalica" (grč. Κυνὸς Θρῆνος).[3] Moderni ispitivači sumnjaju u verodostojnost ove priče, a Storey navodi pretpostavku da se možda radilo o priči koja je pomenuta u nekoj komediji, a koju su potonji pisci nekritički preuzeli kao istorijsku činjenicu.
Četvrta predaja može se naći u vizantijskom leksikonu Suda, gde se kaže da je Eupolid stradao u nekom brodolomu na Helespontu tokom peloponeskog rata. Suda ne navodi izvor za ovu vest niti taj brodolom vezuje s nekom konkretnom pomorskom bitkom u ratu, pa u obzir dolazi bilo koja od tri velike bitke u toj oblasti: bitka kod Kinoseme (411. pne.), bitka kod Arginuskih ostrva (406. pne.) ili bitka kod Egospotama (405. pne.) [3] Moderni su ispitivači skloni da ovu verziju prihvate kao najverodostojniju te spekulišu da se verovatno radilo o prvoj od navedenih okršaja, s obzirom na to da se u antičkim izvorima ne spominje nijedna Eupolidova drama nastala nakon 412. pne.[7]
Delo[uredi | uredi kod]
Prema Sudi, Eupolid je napisao 17, a prema anonimnom spisu O komediji, 14 komada.[8] Sačuvani naslovi premašuju i onaj veći broj, no autentičnost mnogih je sumnjiva. Prvu dramu prikazao je 429. pne.,[9] a prvu nagradu osvojio je tri puta na Lenejama i najmanje jednom na Velikim Dionisijama.[10]
Popis komedija[uredi | uredi kod]
Meineke je Eupolidovo autorstvo utvrdio za ovih petnaest komedija:[11][12]
|
Tematika[uredi | uredi kod]
Eupolidov je komički talenat naročito došao do izražaja u obradi političke tematike.
U Prospalćanima (Προσπάλτιοι), prvoj danas poznatoj komediji, napadao je Perikla, kako se zaključuje po fragmentu u kome se spominje Aspazija. To bi značilo da je Perikle, koji je umro 429. pne., još uvek bio živ kad je Eupolid pisao ovaj komad. Sačuvani fragmenti sadrže i aluzije na Sofoklovu Antigonu, koja je bila prikazana 442. pne.[13]
U komediji Marika (Μαρικᾶς, ime nekog barbarina) napadao je Hiperbola, vođu atinskih demokrata, prikazavši ga kao barbarina neznalicu, a njegovu majku oslikao je kao lihvarku, raspuštenicu i pijanicu koja je plesala i razuzdani ples kordak. Ova se drama može donekkle uporediti s Aristofanovim napadom na Kleona u Vitezovima.
Gradovi (Πόλεις) su bili satira na društvene i političke običaje onoga vremena i verovatno su sadržavali kritiku atinske politike prema saveznicima.
Udvorice (Κόλακες) prikazuju bohatog Atinjanina Kaliju, sina Hiponikovog, kako se okružio pesnicima, sofistima, ali i udvoricama i čankolizima. Ova je komedija osvojila prvu nagradu na Velikim Dionisijama 421. pne.
U Taksijarsima Formion podvrgava mekušca Dionisa strogoj vojničkoj obuci.
Mnogi ispitivači najboljom političkom komedijom smatraju Opštine (Δήμοι). Iz podzemnog sveta dolaze Solon, Miltijad, Aristid i Perikle. Pod Mironidovim vodstvom pomažu Atini, koja je zapala u teško stanje, tako što kažnjavaju zločince i doušnike. Malobrojni fragmenti ne omogućavaju da se potvrde velike pohvale koje su u antici izricane o Eupolidu.[14]
Odlike komediografskog rada[uredi | uredi kod]
Eupolidov stil izgledao je "uvredljiv i grub" nepoznatom autoru spisa O komediji, a "veoma maštovit i privlačan" Platoniju.[15] Izgleda da je glavna odlika njegove poezije bila živopisna mašta i moć da svoju maštu kroz pesničke slike dočara publici. Od drugih komediografa razlikovao se i po tome što je ozbiljne političke teme obrađivao u glavnom delu komada, a ne samo u parabazi, pa je tako npr. u Opštinama prikazao kako se sastaju zakonodavci iz prošlih vremena da odluče o važnim državnim pitanjima. Može se smatrati izrazom njegovog velikog pesničkog umeća to što, i pored takvog postupka, njegova komedija nije postala suvoparni filozofski dijalog. Čini se da je spomenuto prikazivanje ljudi iz prošlosti davalo Eupolidovim dramama određenu dozu dostojanstva, koje je moglo biti delom komičkog komada samo zahvaljujući ljupkoj i inteligentnoj radosti koju je pesnik usadio u svoje delo.
Među metama njegovih napada bili su Sokrat, Alkibijad, Kalija. No nevinost nije značila zašititu i izuzeće od kritike: napao je i Autolika, za koga mitologija ne kaže da je počinio bilo kakav zločin, nego samo to da je bio izuzetne lepote i da je pobedio u pankrationu. Ni smrt nije pružala sigurno utočište od Eupolidovih žaoka: sačuvano je nekoliko stihova u kojima se sa svom žestinom ustremljuje na Kimona. Dakako, napadi su puni opscenosti, kako je bilo i inače karakteristično za staru atičku komediju.
Između Aristofana i Eupolida postojao je snažan rivalitet, koji je išao dotle da su jedan drugoga optuživali za plagijat. I Kratin je napao Aristofana zato što je navodno pozajmljivao od Eupolida. Eupolid u Kupačima iznosi istu optužbu, a naročito ističe da je Aristofan pozajmio od njega za Vitezove (sholija precizira da je poslednja parabaza navodno pozajmljena od Eupolida). S druge strane, Aristofan u drugom ili trećem izdanju Oblaka optužuje Eupolida da je za Mariku pozajmio iz njegovih Vitezova te ga još ismeva zbog ćelavosti.
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Horacije, Satire, I, 4.
- ↑ Storey, Ian Christopher (2003), Eupolis: Poet of Old Comedy, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-925992-2
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Storey (2003), p. 56-57
- ↑ Storey (2003), p. 58
- ↑ Pausanija, Opis Helade, II, 7.
- ↑ Storey (2003), p. 57
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Eupolis. Arhivirano 2005-12-31 na Wayback Machine-u
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Eupolis. Arhivirano 2005-12-31 na Wayback Machine-u
- ↑ Anonim, O komediji, 9 p. 7.
- ↑ Inscriptiones Graecae, II2, 2325. 59, 126.
- ↑ 444 fragments of Eupolis (Ancient Greek text, Latin commentary) : Augustus Meineke, Fragmenta comicorum graecorum, editio minor, 1847, t. I, p. 158 to 228, at Google Books/
- ↑ Datiranje je prema The Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, s.v. "Eupolis".
- ↑ Taplin (1994), p. 87-88
- ↑ Milivoj Sironić, Damir Salopek, "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knjiga 2, 1977, str. 123–124.
- ↑ The Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, s.v. "Eupolis".
Izvori[uredi | uredi kod]
- Sommerstein, Alan Herbert (2002). Greek Drama and Dramatists. Routledge. ISBN 0-415-26027-2
- Storey, Ian Christopher (2003), Eupolis: Poet of Old Comedy, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-925992-2
- Taplin, Oliver (1994), Comic Angels: And Other Approaches to Greek Drama Through Vase-Paintings, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-815000-8
Vidi još[uredi | uredi kod]
Eksterni linkovi[uredi | uredi kod]
- 444 fragments of Eupolis (Ancient Greek text, Latin commentary) : Augustus Meineke, Fragmenta comicorum graecorum, editio minor, 1847, t. I, p. 158 to 228, at Google Books