Vrtača

Izvor: Wikipedia
Vrtača
Vrtače na Velebitu

Vrtače ili ponikve su zatvorene depresije, najčešće ovalnog oblika, od metarskog do dekametarskog prečnika i dubine. Obično se tretiraju kao elementarni površinski oblici kraškog procesa. Njihove dimenzije u pojedinim slučajevima mogu dostići i metarski red veličine.

Najveći broj vrtača nastaje rastvaranjem. Predispoziciju za pojačano rastvaranje predstavljaju mehanički diskontinuiteti stenske mase - razlomi, međuslojne pukotine, a naročito mesta ukrštanja više razloma. U retkim slučajevima, vrtače mogu nastati provaljivanjem tavanica plitkih podzemnih prostorija i sleganjem tla. Tako nastali oblici nazivaju se salomne vrtače.

Prema izgledu, Cvijić izdvaja tri tipa vrtača: tanjiraste, levkaste i bunaraste.

  1. Tanjiraste vrtače su plitke vrtače, čiji je poluprečnik višestruko veći od dubine. Dno im je obično zaravnjeno, pokriveno crvenicom. Tanjiraste vrtače nastaju u slabije rastvorljivim stenama, kao što su dolomiti, ili u krečnjacima s većim sadržajem nerastvorljivih komponenata.
  2. Levkaste vrtače imaju poluprečnik približno jednak dubini. Ti oblici su veoma česti u dobro rastvorljivim, tektonski poremećenim krečnjacima. Na njihovim stranama, po pravilu, su razvijene škrape.
  3. Poluprečnik bunarastih vrtača je znatno manji od dubine. Bunaraste vrtače nastaju na preseku dva vertikalna - subvertikalna razloma ili više njih. One predstavljaju prelaz ka jamama. Oštra granica između bunarastih vrtača i jama ne može se postaviti.

Vrtače su, po pravilu, masovna pojava. Javljaju se na zaravnjenim terenima, gde se vode duže zadržavaju na površini i obavljaju rastvaranje. Ogoljen krečnjački teren, pokriven velikim brojem od levkastih do bunarastih vrtača, između kojih postoje samo uske pregrade, naziva se boginjavi kras.

Na terenima koje izgrađuju tanje mase karbonata, koje se smenjuju s nerastvorljivim stenama, javljaju se retke, individualne vrtače, obino manjih, od metarskih do dekametarskih dimenzija. Njihove stranice i dna su prekriveni decimetarski debelim eluvijumom. Takvi oblici se nazivaju aluvijalne vrtače.

Vrtače se veoma često javljaju u nizovima, kada slede krupnije razlomne strukture, ili slojevitost, tj. međuslojne pukotine. Niz vrtača orijentisan u jednom pravcu siguran je indikator postojanja razloma, često i podzemnih tokova. Vrtače u takvim nizovima imaju izrazita izduženja u pravcu pružanja razloma. Velike individualne vrtače nastale na preseku dva međusobno upravna razloma imaju krstast izgled, s izduženjem u oba pravca.

Razvoj vrtača uslovljen je i nagibom padine, tj. mogućnošću zadržavanja vode na površini terena. Na strmijim stranama javljaju se samo škrape. Vrtača i uvala nema, što nikako ne znači da su ti delovi terena slabo krasifikovani.

Literatura[uredi - уреди]

  1. Anđelić M. 1990. Geomorfologija. Beograd: Vojnogeografski institut
  2. Marković M., Pavlović R., Čupković T. 2003. Geomorfologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
  3. Pešić L. 2001. Opšta geologija - Egzodinamika. Beograd: Rudarsko-geološki fakultet