Svojina u starom vijeku

Svojina u starom veku varirala je od države do države. Stari vek podrazumeva vreme od postanka prvih država u 4. milenijumu pne. pa sve do 5. veka nove ere. Svojina spada u stvarno pravo, a ono se može definistai kao skup pravnih pravila kojima se regulišu imovinski odnosi u vezi sa stvarima.

Vavilonija

U Vaviloniji dominiraju razni vidovi kolektivne svojine u vidu državne ili hramovske imovine, takođe je postojala i svojina seoskih opština. Kolektivna svojina se u vidu zakupa davala na obradu slobodnim članovima zajednice, oni na ime naknade daju kolektivu određeni deo prihoda u vidu naturalne rente (obaveza pojedinca da daje deo prihoda zajednici ili svom gospodaru, kao u feudalizmu obaveza kmeta da da deo prihoda svom vlastelinu). Da je potpunu kontrolu nad faktorima proizvodnje držala zajednica možemo zaključiti da su sem državne i hramovske imovine, predmeti kolektivne svojine bili robovi, stoka kao i oruđe za obradu zemlje. Za Vavilon je karakterističan derivativni način sticanja svojine. Privatna svojina je bila dobro razvijena u vavilonskom pravu, o čemu svedoče razni ugovori o kupoprodaji, zakupu, poklanjanju ili nasleđivanju zemlje. Posebna vrsta svojine je bio ilku posed, koji se dodeljivao vojnicima za vršenje vojne službe. On nije mogao da bude predmet kupoprodaje ili nasledstva, ali je mogao biti preuzet od strane sina vojnika samo ukoliko se preuzmu i obaveze vojne službe.

Stari Egipat

Karakteristično za Egipat kao orijentalnu despotiju jeste centralizovani sistem vlasti, koji podrazumeva jednu centralnu figuru vlasti, što je u ovom slučaju bio faraon. Upravo je faraon u Egiptu imao vrhovno pravo svojine nad svom zemljom, koju je dodeljivao na privremeno korišćenje slobodnim ljudima, državnim službenicima ili hramovima uz obavezu da daju deo prihoda kolektivu. Važno je napomenuti da je faraon zadržavao vrhovno pravo svojine prilikom dodeljivanja zemlje pojedincu, ovo bi se moglo uporediti sa beneficijumom (senior dodeljuje zemlju na korišćenje svom vazalu uz plaćanje naturalne rente, ali ne i vrhovno pravo svojine; vazal može imati iѕvršnu vlast nad ovom zemljom) u germanskom pravu. Privatna svojina se u Egiptu javlja rano, na pokretnim stvarima (predmetima u kući, nakitom...) pre svega, a kasnije i na nepokretnim stvarima (raspolaganje zemljom inter vivos i mortis causa).

Stara Grčka

Sparta

Najveći deo zemlje je u kolektivnoj svojini zajednice, raspodela imanja tj. klerova se vršila među spartijatima od strane basileusa. Likurg je bio prvi koji je podelio Spartu na 9000 jednakih klerova i podelio ih spartijatima zajedno sa helotima (Spartanac ne može raspolagati helotom koji mu je dodeljen, niti ga može prodati, osloboditi ili ubiti). Basileusi su imali posebno imanje temenos, deo koji od zajedničke zemlje izdvojen, „odsečen“ (na grčkom temno znači seći). Pojedinac koji koristi helota nije imao ius vitae ac necis. Vlast nad životima helota ima celokupn ikolektiv Spartanaca, odnosno država. Posedi (klerovi) nisu mogli biti otuđivani od strane spartijata, već su njima samo upravljali i sa njih izvlačili prihode. Muškom detetu se po rođenju od strane vođe plemena dodeljivalo pravo na kler, ali je ono to pravo moglo ostvariti tek nakon očeve smrti. Klerovi nisu bili nasledni sve do 5. veka pne. kada je Epitadej predlaže retru po kojoj kler postaje nasledan i predmet poklona. Prvi put kuća i zemlja mogu postati predmet donatio mortis causa. Takođe je postojala je i druga zemlja van Sparte, koju su spartijati osvojili i ona je bila otuđiva. Svojina na predmetima za ličnu upotrebu je bila razvijena (oružje, nakit) je potpuna. Oni su mogli biti predmet poklona, zaveštani za slučaj smrti (donatio mortis causa) ili sahranjivani sa vlasnikom.

Gortina

U Gortini je obradiva zemlja bila pod režimom kolektivne svojine cele aristokratske zajednice i dodeljivala se aristokratskim porodicama na osnovu pripadništva hetajriji. Porodična svojina je obuhvatala kuće u gradu, predmete koji joj pripadaju, uključujući i kućne robove, sitnu i krupnu stoku. Privatna svojina se pre svega razvijala na pokretnim stvarima, posebno na novcu. Vlasnik je mogao slobodno raspolagti tim stvarima. Žene su mogle da raspolažu bez saglasnosti svoga muža, kao i sinovi za života svoga oca. Stvari koje su sačinjavale privatnu svojinu su se mogle nasleđivati, delile su se među decom ostavioca, tako što su sinovi dobijali dvostruko veći iznos nego ćerke, dok su porodičnu imovinu mogli da nasleđuju samo sinovi.

Atina

Porodični posed se nazivao kler. Karakteristično za Atinu jeste da privatna svojina nad stvarima i naročito robovima ne pripada samo vlasniku nego i državi. Polis je držao pravo nad konfiskacijom privatne svojine. Bogati Atinjani su imali obavezu liturgije (bukvalno delatnost ili služba u korist države). Ona se sastojala u obavezi da građanin koji poseduje izvesnu imovinu deo svojih prihoda daje društvu (npr. o svom trošku oprema ili održava trijerarh tj. brod u atinskoj floti, ili organizuje takmičenje horova, finansira trke sa bakljama), iako je to bilo veliko finansijsko opterećenje, bogati Atinjani su ispunjavli ovu obavezu za zadovoljstvom jer im je to donosilo čast i prestiž. Privatna svojina je bila ograničena u korist suseda i to se ogledalo u tome da onaj ko gradi kuću mora ostaviti izvestan prostor na granici sa susedovom. Takođe je pojedinac morao omogućiti korišćenje vode sa svog bunara susedu, ukoliko on nema na svom posedu. Kod Atinjana je privatna svojina bila široko zastupljena i podrazumevala je široka ovlašćenja.

Helenističke države

Monarh upravlja ljudima i raspolaže zemljom, on je živi zakon.

Vojnici su u helenističkim država dobijali od kralja, kao nagradu za vršenje vojne službe u osvojenim krajevima, posed kleros. Da bi zadržali posed morali su da ispunjavaju 2 uslova:

1. plaćaju porez (foros)
2. vrše vojnu službu

Ukoliko ne ispunjavaju ova dva uslova, oni gube posed. Ovaj posed nije bio privatna svojina vojnika, već je nakon njegove smrti on pripadao kralju, ukoliko njegov sin ne preuzme vojnu obavezu. Tokom Ptolomejeve vladavine ova imanja postaju nasledna, predmet testamenta (uglavnom u korist sina), kao i predmet raspolaganja donatio mortis causa. Svojina se mogla steći takođe u vidu dodeljivanja zemlje za zasluge od strane kralja u obliku poklona (dorea), ali ovakva nepokretnost nije bila nasledna. Takođe, kralj je mogao ustupiti zemlju u korist drugog lica parahoresis.