Mensurije

Izvor: Wikipedia

Mensurije (latinski: Mensurius, fl. 300-e) bio je kršćanski biskup Kartagine u doba Dioklecijanovih progona. Poznat je po tome što je rimskim vlastima odbio davati svete kršćanske spise kako bi ih spalili, te im umjesto toga davao heretičke tekstove. Taj pragmatički trik je postao predmetom osude od strane donatista, koji su Mensurija proglasili traditorom ("izdajnikom"). Mensurije je svoje postupke nastojao obraniti u pismu Sekundu, biskupu Numidije i svome pretpostavljenom; Sekund mu je, pak, odgovorio vlastitim primjerom u kome je vlastima odbio dati svete spise.

Mensurije je kontroverze izazvao i svojim stavom prema kome se kao mučenike nije smjelo slaviti one kršćane koji su se za vrijeme progona dobrovoljno prijavljivali rimskim vlastima, odnosno hvalili da posjeduju svete kršćanske spise koje potom nisu htjeli odati. Prema Mensurijevim riječima, među njima je bio veliki broj kriminalaca, dužnika i drugih očajnika koji su se na taj način nastojali riješiti "teškog života" ili kao zatvorenici i prognanici živjeti od milostinje naivnih kršćana.

Kada je godine 308. kartaginski đakon Feliks optužen za klevetu tadašnjeg cara Maksencija, Mensurije je otišao u Rim kako bi ga osobno branio. Međutim, zbog građanskog rata i blokade se poslije nije mogao vratiti u Kartaginu. Nakon njegove smrti je izbor Cecilijana za njegovog nasljednika izazvao donatističku šizmu u Sjevernoj Africi.

Literatura[uredi - уреди]

  • Catholic Encyclopedia - Donatists
  • Christian Encyclopedia - Lutheran Missouri Synod - Mensurius
  • Anette Hettinger: Mensurius, katholischer Bischof von Karthago. In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL). Bd. 5, Herzberg 1993, ISBN 3-88309-043-3, Sp. 1272–1273. ((de))
  • Augustinus, Breuiculus conlationis cum Donatistis III, 13, 25 u. 17, 32, in: CChr 149A, 290-298
  • D. Voelter, Der Ursprung des Donatismus nach den Quellen untersucht und dargestellt, 1883
  • Louis Duchesne, Le dossier du Donatisme, in: Mélanges d'archéologie et d'histoire 10, 1890, 628 f.
  • Paul Monceaux, Histoire littéraire de l'Afrique chrétienne IV, 1901 (19662) 8-25, 204
  • Hans von Soden (Hrsg.), Urkunden zur Entstehungsgeschichte des Donatismus, 1913 (bearb. v. H.v. Campenhausen 19502), Nr. 4, 5-7
  • W. H. C. Frend, The Donatist Church, 1952 (19853), 6-17
  • K. Clancy, When did the Donatist Schism Begin?, in: JThS 28, 1977, 104-109
  • Emilien Lamirande, La correspondence entre Secundus et Mensurius, in: Œuvres de Saint Augustin 32 (Bibliothèque Augustinienne) 1965, 728
  • M. Nallino, Un papiro cristiano della raccolta fiorentina. Lettera di Theonas a Mensurio, in: Atene e Roma 11, 1966, 27-30
  • Jean-Louis Maier, L'épiscopat de l'Afrique romaine, vandale et Byzantine (Bibliotheca Helvetica Romana 11), 1973, 363-364; - ders., Le dossier du donatisme I : Des origines à la mort de Constance II, 303-361 (Texte und Untersuchungen zur Geschichte der altchristlichen Literatur 134), 1987, Index
  • T.D. Barnes, The Beginnings of Donatism, in: JThS NS 26, 1975, 13-22
  • Serge Lancel, Les débuts du Donatisme: La date du "Protocole de Cirta" et de l'élection épiscopale de Silvanus, in: RevÉAug 25, 1979, 217-229
  • André Mandouze, Prosopographie de l'Afrique chrétienne 303-533 (Prosopographie chrétienne du Bas-Empire 1), 1982, 748-749
  • Bernhard Kriegbaum, Kirche der Traditoren oder Kirche der Märtyrer. Die Vorgeschichte des Donatismus (Innsbrucker Theologische Studien 16), 1986, 59-148
  • Pauly-Wissowa XV/1, 960-961; - RGG3 IV, 877; - TRE I, 653-655.

Notes[uredi - уреди]