Секундарни нагони у обликовању понашања ЛГБТ особа

Већина здравих младих ЛГБТ особа потпуно једнако као и хетеросексуалне особе, има изражену нагонску жељу да буду прихваћени и дају свој допринос изградњи сопствене породице, односа са својим вршњацима, у школи, радним оргизацијама и другим друштвеним и верским институцијама. Судећи према овим графитима: „Смрт педерима“, у Београду, друштвена средина може негативно утицати на задовољење нагона ЛГБТ особа.

Секундарни нагони који се зову и социјални или изведени нагони (или мотиви) могу бити значајни мотиви који учествују у обликовању понашања ЛГБТ особа, прекоаутоактуализације и аутоафирмације. Под идентичним социјалним условима, свака особа жели да се оствари у изабраној професији, да буде креативна. Исто тако очекује за тај успех награду, пријатељство као облик прихватања и љубав. Све ово повлачи постизање аутоафирмације, потврђивање сопствене личности пред другим људима и постизање одређеног престижа.

Тако и већина здравих младих ЛГБТ особа потпуно једнако као и хетеросексуалне особе, има изражену нагонску жељу да буду прихваћени и дају свој допринос изградњи сопствене породице, односа са својим вршњацима, у школи, радним оргизацијама и другим друштвеним и верским институцијама. Међутим, за разлику од хетеросексуалаца, ЛГБТ особе морају да се изборе са предрасудама, дискриминацијом и насиљем у друштву што мења модалитета њихових секундарних нагонa.

Нагон као урођени облик понашања

Нагон је урођена жеља за одређеним обликом понашања чији је циљ задовољавање неке од основних виталних потреба организма. То је генетички програмиран импулс, који усмерава пажњу организма на одређену врсту дражи. Зато нагон представља тежњу појединца да делује и понаша се на начин који га усмерава ка одређеном циљу. Та стална тежња ка одређеним циљевима; може бити активна или присутна од самог рођења, или накнадна која се може активирати у каснијем животу (што је чешће заступљено код ЛГБТ адолесцената).

Собзиром на то да нагони - „нагоне“, покрећу, терају, подстичу биолошко биће, па и човека на одређено понашање, они спадају у конативне психичке функције, као и емоција и воља. Нагон је предстадијум воље, а инстинкт предстадиум интелигенције. Физиолошки нагони су део биолошког наслеђа, и зато су урођени и универзални. Биолошки смисао нагона није дат примарно нашој свести, дата је само жеља, потреба за објектом, па је такве жеље за објектом човек примарно свестан. Човек не ступа у сексуални однос да би добио пород и осигурао потомство, већ да задовољи полни нагон.

Иако се једним делом учи, нагонско понашање је већим делом-урођено или наслеђено од својих предака, кроз генетички код уписан у 46 хромозома у свакој ћелији организма. Тренутак активације биолошког кода је такође наследна. Једном активиране нагонске потребе изазивају и одређено понашање неке особе па и његово сексуално.

Поремећаји у развоју секундарних нагона код ЛГБТ

Једна од последица изолованости и недостатка подршке настају поремећаји у развоју секундарних нагона ЛГБТ особа што се може манифестовати; већом стопом емоционалних потешкоћа , покушајима самоубиства , ризичног сексуалног понашања и искоришћавања . Легитимни страх од малтретирања или повређивања, може да умањи спремност ЛГБТ особа да затраже помоћ, и ствара енормну забринутост, и немомогућност откривања њихове сексуалне оријентације другим особама, како би се сачували какву такву одрживост секундарних (социјалних) нагона.

У екстремним случајевима, ЛГБТ адолесцент (ђак у школи) који је створио неуспех у учењу због енормне забринутости, и немогућност откривања сопствене сексуалне оријентације другим особама, или свом окружењу у коме живи и ствара, може да разматра, због неуспеха у школовању, могућност самоубиства као излаз из неподношљивих околности у којима се нашла, опредељујући се за избор антиципованих полова конструкта; бесконачна срамота и патња спрам свршетка срамоте и патње. Одлука да се определи за други пол овог конструкта, »свршетак срамоте и патње«, не само да изгледа рационално са становишта ЛГБТ особе, већ представља и избор са много већом личном важношћу за њу од преостале алтернативе »бесконачна срамота и патња«. Оно што измиче перспективи ове особе, а што се лакше може видети из спољашње перспективе, јесте да самоубиство представља само један, али не и једини од многих могућих начина да се прекину патња и срамота због неуспеха у школи изазваног истополним сексуалним нагоном.

Истраживања су показала да су секундарни нагони хомосексуалаца у школском и другом окружењу са позитивно изграђеним односом према њима потпуно сачувани и идентични са оним код хетеросексуалних особа, а ментални поремећаји, телесне злоупотребе и други ризици значајно мањи.

Посебан проблем код једног броја хомосексуалаца у остварењу секундарних нагона је принцип кохерентности - који представља покушаје појединаца да се помири са сукобљеним идентитетом. Ако било који од нагонских мотива компромитован, а то је веома чест случај код хомосексуалаца због јаке стигматизације, хомофобије и негативних друштвених, верских па и породичних стигми, појединци ће морати да прилагоде свој идентитет. На пример, апсорбује додатне информације у постојећи идентитет, прилагоде се том идентитету, и поново вреднују свој идентитет, али нажолост то свима и неуспева.

Овај принцип у контексту два контрадикторна идентитета код хомосексуалаца најбоље су приказали у својим истраживањима Jaspal R, Cinnirella M на примеру: припадника муслиманске вероисповести и хомосексуалне опредељености. Многи људи могу у својој свести да нађу компромис одреде и очувају свој идентитет, и определе се за муслиманску веру или хомосексуалну перспективу, али не и за обе, без посебног усаглашавања. Ипак, имајући у виду да ислам често има јак утицај и упориште ка верском опредељењу, у појединих муслимана, ово усаглашавање је често тешко и неодрживо.

Из перспективе теорије идентитета Jaspal R, Cinnirella M (2010) су утврдили како хомосексуални муслимани регулишу своје конфликте идентитета и при томе открили три кључне стратегије;

• Прво, након што би појединац дуго размишљао да ли је његова хомосексуалност нешто неморално, он би понекад изрекао, ...да Алаха има, он ме је овако створио или захтевао, то није моја грешка. Бог је одлучио да сам геј, зар не?. Оваква размишљања смањују конфликт између његовог сексуалног и верског идентитета. Приписујући одговорност Алаху, муслиман умањује своју ефикасност, али би требало тиме да повећа самопоуздање, јер не виде себе као грешника. Слично томе, неки појединци се понекад позивају на тумачења Курана од стране људи. Наводећи да је Куран тако схваћен од стране хетеросексуалних људи.
• Друго, неки геј хомосексуалци умањују свој хомосексуални идентитет, и своје понашање сматрајући то нечим пролазним. За њих је хомосексуалност нешто неморално. Међутим, верују да то Сатана искушава муслимане, тако делимично приписујује своје понашање екстерним изворима. Они поштујући Куран, сматрају да преко њега могу да очувају континуитет са својом прошлошћу. Ти појединци се надају да могу да се одупру хомосексуалним искушењима у будућности.
• Треће, неки појединци приписује своју хомосексуалност, барем делимично, својој социјализације у Британији. Један део испитаника је признао да су они рођени геј хомосексуалци, и да сматрају да морају да превазиђу своју хомосексуалност желећи да живе у Британији.

Хомосексуалци морају у борби за своје нагоне да остваре хармоничан и одржив живот, са нимало гостољубивом средином, и реализују и један од кључних принципа појединца а то је психолошка кохерентност: тј треба да усагласе свој конфликт идентитета.