Prijeđi na sadržaj

Astronomija (Manilije)

Izvor: Wikipedija
Astronomija
Prva stranica Astronomije, rukopis iz 1461. godine
Autor(i)Marko Manilije
Originalni naslovAstronomica
DržavaRimsko Carstvo
Jeziklatinski
Tematikaastronomija, astrologija
Žanr(ovi)didaktična književnost
Datum izdanjaoko 30-40. g. n.e.

Astronomija (latinski: Astronomica ili Astronomicon) rimski je didaktični spev o nebeskim pojavama, pisan heksametrima i podeljen u pet knjiga.[nb 1] Astronomiju je oko 30–40. g. nove ere napisao rimski pesnik čije je ime verovatno bilo Marko Manilije. O Maniliju je malo poznato i, premda ima dokaza da su Astronomiju verovatno čitali mnogi drugi rimski autori, nijedno sačuvano delo ne citira eksplicitno ovu pesmu.

Astronomija, koja se sastoji od 4.200 stihova, predstavlja najstarije delo o astrologiji koje je obimno, razumljivo i sačuvano uglavnom netaknuto. Pesma obrađuje nebeske pojave, a posebno zodijak i astrologiju. Pesma – koju je, kako se čini, inspirisala Lukrecijeva epikurejska pesma O prirodi (De rerum natura) – zastupa stoičko, determinističko poimanje svemira, koji nadgleda bog i kojim upravlja razum. Peta knjiga sadrži laukunu, koja je dovela do rasprave o izvornom obimu pesme; neki naučnici tvrde da su čitave knjige izgubljene, dok drugi veruju da nedostaje samo mali deo speva.

Pesmu je oko 1416–1417. godine ponovo otkrio italijanski humanista i učenjak Poggio Bracciolini, koji je napravio kopiju iz koje potiče savremeni tekst. Nakon toga, Astronomiju su čitali, komentarisali i objavljivali brojni filolozi. Ipak, ovaj ep nije uspeo da postane toliko popularan kao druge klasične rimske pesme i vekovima je bio zanemaren. Ovo se počelo menjati početkom 20. veka, kada je, između 1903. i 1930. godine, klasičar A. E. Housman objavio hvaljeno kritičko izdanje pesme u pet knjiga. Housmanov rad pratio je 1977. godine cenjeni prevod G. P. Goolda na engleski jezik. Danas, ispitivači za ovaj ep smatraju da je izuzetno tehničke prirode, da je komplikovan i mestimično kontradiktoran. Istovremeno, mnogi hvale Manilijevu sposobnost da visoko tehničke astronomske koncepte i složene matematičke proračune prenese u poeziju.

Autorstvo i datiranje

[uredi | uredi kod]
Bista Tiberija
Kip Oktavijana Avgusta
Naučnici su raspravljali da li se "Cezar" u pesmi odnosi na Tiberija (levo) ili na Avgusta (desno).

Budući da nijedan suvremeni rimski izvor ne spominje njegovo ime, tačan identitet autora Astronomije predstavlja teško pitanje, no ime mu je verovatno bilo Marko Manilije.[8][9][nb 2] Ova neizvesnost dovela je do toga da se Marko Manilije tokom vremena mešao sa Manilijem Antiohom (fl. oko 100. pne., koga Plinije Stariji spominje u svom Poznavanju prirode), sa Flavijem Manlijem Teodorom (fl. oko 376–409, konzul 399. godine) i Boetijem (rimskim senatorom iz 6. veka i autorom Utehe filozofije, čije je puno ime bilo Anicije Manlije Severin Boetije).[11][12] Iako pesma sugeriše da je njen autor bio građanin i stanovnik Rima, neki tvrde da Manilije nije bio Rimljanin; prema Katharini Volk, klasičarki koja se specijalizovala za Manilija, ovo uverenje uglavnom se zasniva ili na "pesnikovom navodno inferiornom latinitetu" ili na "želji da se Manilije predstavi kao član grčkog intelektualnog miljea u Rimu".[13] Fridericus Jacobs, klasični filolog iz 19. veka, i Paul Monceaux, istoričar iz 19-20. veka, tvrdili su da je Manilije bio Afrikanac, a tu su tvrdnju uglavnom temeljili na njegovom stilu pisanja, za koji kažu da podseća na stil rimskih pisaca iz Afrike.[9][14] Volk se suprotstavlja ovom stavu, tvrdeći da Manilije piše "iz ... konvencionalne rimske perspektive" i "pribegava rimskoj istoriji da bi ilustrovao astrološke činjenice o kojima raspravlja".[15]

Raspravljalo se i o vremenu nastanka Astronomije. Jedini istorijski događaj na koji se jasno upućuje jeste bitka u Teutoburškoj šumi – u kojoj je Rim pretrpeo veliki poraz, što ga je nateralo da se povuče iz Velike Germanije – 9. godine nove ere.[16] Razmatrajući vreme nastanka pesme, naučnici su predložili tri hipoteze: da je u celini napisana u doba Avgusta (koji je vladao od 27. pne. do 14. n.e.), pod vladavinom Avgusta i Tiberija (koji je vladao od 14. do 37. godine) ili da je cela nastala u Tiberijevo vreme. Prva je pretpostavka imala najviše pristalica od renesanse do 19. veka, kada Karl Lachmann ustvrdio da spominjanje cara u pesmi ima više smisla ako se ono odnosi na Tiberija.[16] Na početku 20. veka, naučnici poput A. E. Housmana počeli su da se priklanjaju idejiu da su prve dve knjige napisane pod Avgustom, poslednje dve pod Tiberijem, a da se treća "ne može tačno datirati".[17][nb 3] Ova rasprava nije rešena,[18] iako Volk tvrdi da pesmu treba datirati u razdoblje između 10. i 20. g. nove ere.[8]

Sadržina

[uredi | uredi kod]
Karta svemira iz 17. veka, sa horoskopskim znakovima i Zemljom u centru.
Svemir, kako je opisao Manilije, sastoji se od dve sfere: jedne čvrste (Zemlja) i druge šuplje (nebeskog svoda), slične ovoj slici iz 17. veka u delu Harmonia Macrocosmica Andreasa Cellariusa.

Prema Volk, Manilijeva Astronomija najstarije je delo o astrologiji koje je obimno, razumljivo i sačuvano uglavnom u celini.[19] Volk je napisala da, budući da se pesma bavi zvezdanim pojavama, to je "indikativno za veliku fascinaciju ... koju su zvezde izazivale kod Rimljana u Manilijevo vreme".[20]

Sažetak

[uredi | uredi kod]

Astronomija, koja je napisana u heksametrima, počinje Manilijevom tvrdnjom da je on "prvi koji peva o astrologiji".[21] Takođe kaže da je bog Merkur podstakao njegovo zanimanje za nebeska tela.[21]

U prvoj knjizi Manilije govori o poreklu kosmosa, razmatrajući teorije koje su dali Ksenofan, Hesiod, Leukip, Heraklit, Tales i Empedokle, a potom tvrdi da je svemir nastao od četiri elementa i da njima upravlja božanski duh.[22][23][24] Prema Maniliju, svemir se sastoji od dve sfere: jedna je čvrsta (Zemlja), a druga je šuplja ("zvezdana sfera" ili "nebeski svod", poznat i kao firmament). Sazvežđa su fiksirana na nebeskom svodu; Zemlja je nepokretna i zvezdana se sfera okreće oko nje, što objašnjava kretanje zvezda. Planete, Mesec i Sunce takođe se kreću oko Zemlje u ogromnom prostoru između njene površine i ruba nebeskog svoda.[25] Budući da se Zemlja nalazi u središtu svemira, ona je na jednakoj udaljenosti od nebeskog svoda i stoga ne "pada" ni u jednom određenom pravcu.[26] Prema Maniliju, svemirom vlada bog (conspirat deus) a upravlja razum (ratione gubernat).[27][28][nb 4] Manilije potom govori o sazvežđima u zvezdama,[24][30] kao i o nebeskim sferama.[24][31] Pesnik značaj deo ovog odeljka posvećuje raspravi o Mlečnom putu,[24][32] za koji, nakon što je razmotrio nekoliko hipoteza o njegovom postojanju,[nb 5] zaključuje da najverovatnije predstavlja nebesko prebivalište mrtvih heroja.[24][33][34][35] Prva knjiga završava se ispitivanjem kometa, koje Manilije vidi kao predznake nesreće ili velike katastrofe.[36][37]

Ilustracija znakova zodijaka
Treća knjiga govori o znakovima zodijaka, koji su prikazani u ovom rukopisu iz 16. veka.

Druga i treća knjiga većinom se bave detaljima zodijaka.[38] Druga knjiga počinje predgovorom, u kome Manilije daje kratku istoriju heksametarskog pesništva i naročito ističe Homera i Hesioda. Cilj je ovoga, tvrdi Volk, naglasiti jedinstvenost njegove vlastite pesme u poređenju s drugim pre nego uvrsititi se u ovu pesničku tradiciju. Prema Maniliju, "svakom stazom koja vodi na Helikon već se putovalo" (omnis ad accessus Heliconos semita trita est; sve druge teme već su obrađene) te on za svoju poeziju mora naći "nedotaknute livade i vode" (integra ... prata ... undamque): astrologiju.[39][40] Zaključujući ovaj predgovor, Manilije kaže "da se božanski svemir svojevoljno ukazuje celom čovečanstvu, a naročito pesniku" te da se on izdvaja od mnoštva jer je njegovu pesničku misiju odobrila sudbina.[41][42][43] Pesnik potom počinje s objašnjavanjem prvog astrološki zanačajnog kruga: samog zodijaka.[n 1][43][45] Prvo obrađuje znakove zodijaka (to su: Ovan, Bik, Blizanci, Rak, Lav, Devica, Vaga, Škorpija, Strelac, Jarac, Vodolija i Ribe),[43][46] a potom raspravlja o aspektima i odnosima između znakova i drugih predmeta.[43][47] U ovom delu pesnik sažeto obrađuje znakove zodijaka, olimpska božanstva koja predstavljaju njihove zaštitnike, kao i odnos između znakova i delova ljudskog tela.[43][48] Zatim se u pesmi obrađuje dodecatemoria,[n 2][43][50][51] a onda pesnik ostavlja zodijak i prelazi na raspravu o didaktičnoj metodi.[43][52] Knjiga se završava obradom drugog astrološki značajnog kruga, naime fiksiranog kruga posmatrača.[n 3][43][45][54] U poslednjih nekoliko stihova ukratko se obrađuje dodecatropos.[n 4][55][56]

Treća knjiga – koja se uglavnom usredsređuje na "određivanje stepena ekliptike koja se diže iznad horizonta u trenutku" nečijeg rođenja – počinje tako što Manilije ponavlja koliko je njegovo delo originalno.[57][58] Budući da je tematika koju obražuje složena i teška, pesnik saopšatava čitaocima da mogu "očekivati istinu, ali ne lepotu".[55] Potom obrađuje treći astrološki značajan krug, partije,[n 5][45][59] koje predstavljaju tačke na nečijoj natalnoj karti,[n 6] koje nose posebno značenje.[53] Daljni stihovi objašnjavaju kako izračunati ascendent,[n 7] horoskop,[nb 6][65] and hronokratore;[n 8][66] te kako izračunati projektovanu dužinu nečijeg života.[67] Treća knjiga završava se diskusijom o tropskim znakovima,[n 9][55][69] koji, mada nisu previše značajni za astrološku tematiku treće knjige, omogućuju Maniliju da tu knjigu završi "pesničkom notom".[57] Većina ispitivača treću knjigu smatra visoko tehničkom; prema Gooldu, ona je "najmanje poetična od svih pet knjiga i većim delom pokazuje Manilijevu veštinu da brojeve i aritmetičke proračune izrazi u heksametrima".[57] Sličnu, ali manje povoljnu ocenu daje i Green, koji piše da se u ovoj knjizi "najočiglednije oseća sukob između tematike i sredstva kojim se ona izlaže, [jer] su složeni matematički proračuni ograničeni na heksametar i zamračeni poetskom perifrazom".[70]

Slika iz 16. veka s predstavom vojnika na letećem konju koji spašava okovanu ženu
Većina pete knjige dela bavi se mitom o Andromedi (levo), Perseju (gore desno) i morskom čudovištu (dole desno).

Četvrta i peta knjiga uglavnom se bave "efektima pojedinih nebeskih pojava na novorođeno biće".[38] Četvrta knjiga obrađuje mnoge teme koje su potekle u Egiptu, zbog čega Goold kaže da je Manilije svoje delo temeljio na nekom egipatskom izvoru.[71] Prvi deo knjige velikim delom obrađuje dekanate[n 10][72] i partes damnandae,[74][75] a obe teme pružaju Maniliju još jednu priliku da matematičke i astrološke tablice prenese u pesničke stihove.[76] Kratki opis porasta pojedinih zodijačkih stepeni praćen je sveobuhvatnijim pregledom zodijačke geografije.[n 11][77][76] Pri kraju knjige, Manilije piše o ekliptičnim znakovima.[n 12][78][79] To izlaganje u stihovima IV, 387–407 i IV, 866–935 prekidaju "podsticaji posustalom čitaocu", gde se žalbama da je astrologija teška a priroda sakrivena suprotstavljaju izjave da "cilj istraživanja nije ništa manje do bog" (i sjedinjenje s njim) i da "svemir (mikrokosmos) želi da se otkrije čoveku".[79]

Većina pete, poslednje knjige sastoji se iz rasprave o paranatellonta,[n 13] koje se prrikazuju putem mita o Andromedi i Perseju.[81] Manilije se priseća kako su Andromedu njeni roditelji, Kefej i Kasiopeja, odabrali da bude žrtvovana morskom čudovištu. Andromeda je bila prikovana za stenu da bi ju je čudovište moglo progutati, no stigao je Persej, koji je upravi uništio Meduzu. Odmah se zaljubio u Andromedu, ubio morsku neman i devojci spasao život.[82][81] Prema Greenu, ova digresija, koja je daleko najduža u epu, "veoma je dobro izabrana, jer nijedna druga mitološka priča ne uključuje toliko mnogo budućih sazvežđa koja istovremeno deluju jedno na drugo; Andromena (npr. V, 544), Persej (npr. V, 67), morsko čudovište – odnosno, Ket (cf. V, 600), ali češće u narativu zvan jednostavno "neman" (belua) (V, 544, 608) i "čudovište" (monstrum) (V, 581) – Meduzina glava (npr. V, 567) te Andromedini roditelji, Kefej i Kasiopeja".[82] Prema Greenu, ova je priča savršena za Manilija: on je upotrebljava da bi opravdao međusobnu blizinu sazvežđa i njihov večni raspored, kako je već ustvrdio ranije u stihovima I, 354–360.[82] S druge strane, Housman je priču uporedio s Ovidijevom verzijom i Manilijevu nazvao "našivenom zakrpom koja je daleko od najbolje ljubičaste boje" (purpurae non sane splendidissimae adsutus pannus).[83] Sličnu je ocenu dao i Arthur Woollgar Verrall, klasični filolog s Univerziteta u Cambridgeu, koji je napisao da, premda je ova epizoda zamišljena kao "pokazno delo", ipak se doživljava kao "slaba mešavina detinjaste retorike i običnih banalnosti".[84] Između stihova V, 709–710 nalazi se velika lakuna, što znači da bar neki deo originalnog teksta nedostaje,[19] a potom se poslednjih nekolik stihova knjige bave zvezdama i drugim zvezdanim pojavama. Knjiga se završava poređenjem sa "zvedanom državom" (res publica).[72][85][86] Ovaj odeljak – u kojem Manilije sugeriše da zvezde predstavljaju složen i organizovan sistem, koji je definisan hijerarhijom koja sprečava "kosmičku katastrofu" – predstavlja, kako se čini, način na koji Manilije analogijom opravdava legitimitet rimske države.[87]

Pogled na svet

[uredi | uredi kod]

Prema Volk, "osnovna postavka onoga što možemo nazvati Manilijevom filozofijom prirode jeste ideja da je kosmos božanski".[88] No, dodaje Volk, Manilije nije dosledan po pitanju položaja ovog božanstva. Na primer, u prvoj knjizi Manilije tvrdi da savršeno pravilno kretanje Sunca, Meseca, planeta i zvezda predstavlja dokaz tvrdnje da je svemir produkt nekog boga; takođe kaže da je sam svemir bog (mundum ... ipsum esse deum).[88][89] Kasnije u istoj knjizi, Manilije ponovo kaže da je kosmos "delo velikog božanstva" (magni ... numinis ordo).[88][90] U vezi s ovim kolebanjem, Volk navodi: "Jasno je da postoji određeni stepen fleksibilnosti u Manilijevom konceptu božanske prirode kosmosa … Je li svetom jednostavno vlada neki divinum numen (cf. I, 484) ili je sam svet taj deus (cf. I, 485).[91] Volk odgovara da u kosmologiji Astronomije, "bog se može shvatiti kao duh ili dah … prisutan u svetu [a] pošto ovaj božanski entitet u potpunosti prožima kosmos, istovremena ima dosta smisla sam taj kosmos smatrati bogom".[92] Prema Volk, ovo tumačenje svemira, koje kaže da svemir poseduje neku vrstu razuma i da deluje na uređeni način, omogućava Maniliju da tvrdi istovremeno i da postoji neprekinuti uzročno-posledični lanac koji dotiče svakoga u kosmosu i da svime vlada sudbina.[93]

Volk primećuje da se 'Astronomija oslanja na nekoliko filozofskih škola, uključujući hermetizam, platonizam i pitagorejstvo,[94] ali među komentatorima preovlađuje mišljenje da Manilije u ovom epu pre svega izlaže stoički pogled na svet.[95] Poređenje između Manilijevih uverenja i uverenja drugih stoičara otkriva paralele koje su, prema Volk, "odmah očigledne".[96] Na primer, stoičari i Manilije slažu se oko božanske prirode svemire; teološkog argumenta ("argumenta iz dizajna"); tvrdnje da je vrhovni bog i tvorac univerzuma i aktivna sila u njemu; međusobne povezanosti svega; razumevanja da su ljudi blisko povezani povezani sa kosmosom; važnosti istraživanja nebeskih pojava; te vere u neizbežnu sudbinu koja vlada nad svima.[97] Saglasnost oko ove poslednje tačke od posebne je važnosti jer je, prema Volk, verovanje u sudbinu "jedan od najpoznatijoh odlika stoičkog sistema".[98]

Međutim, oznaka Astronomije kao stoičke pesme nije univerzalno prihvaćena.[99][100] Godine 1887, nasuprot opštem mišljenju savremenih naučnika, Gustave Lanson prigovorio je tezi da je ova pesma stoička.[100] Alexander MacGregor je 2015. rekao da, iako savremeni naučnici kao Goold i Volk čitaju Manilija kao stoičara,[99] Astronomija se zapravo na nekoliko mesta odvaja od stoičke tradicije ili joj protivreči.[101] Manilije veliča Platona, Sokrata i Pitagoru;[102][103] predlaže platonovski dokaz postojanja boga;[104] poriče ekpirozu (važno stoičko verovanje u propast sveta u ognju svake velike godine i stalno rađanje iz njega);[105] nikad ne raspravlja o šest stoičkih paradoksa koje obrađuje Ciceron;[106] te ignoriše važnost kontrole nad dušom.[106] Manilije se usredsređuje i na nekoliko pitagorejskih načela: pitagorejski poredak planata,[107] važnost geometrije i brojeva[107][108] te značaj tetraksisa (trougaonih brojeva sačinjenih od deset tačaka koje su raspoređenje u četiri reda.[109] Ne nakoliko važnih mesta Manilije se koristi i ne-stoičarima kao što su Eudoks sa Knida i Ciceron.[110] S obzirom na sve ove činioce, MacGregor zaključuje da Manilija treba smatrati idealističkim pitagorejcem ili platoničarem pre nego stoičarem.[101]

Stil

[uredi | uredi kod]
Ko bi mogao nebo da spozna sem nebeskim darom,
boga ko otkriti može, sem ko je sâm bogova deo?
— Manilije, Astronomija, II, 115—116.[111]

Mnogi smatraju Astronomiju delom koje odlikuje erudicija, elegancija i strast.[5] Scaliger i Bentley hvalili su način na koji je Manilije obradio brojeve u stihovima,[112] a Harvard University Press kasnije je ponovio ovu pojvalu, napisavši da Manilije "pokazuje veliku veštinu u predstavljanju matematičkih tablica i dijagrama u stihovanom obliku",[5] kao i da pesnik "piše s određenim stepenom strasti o svojim stoičkim uverenjima te pokazuje dosta smisla za humor kad slika karaktere osoba rođenih pod određenom zvdezdom.[5] S druge strane, Housman naziva Manilija "površnim i frivolnim", no ipak za njega kaže da je "jedini rimski autor koji je nadmašio čak i Ovidija u doteranosti izraza".[113][114] Premda metrički tačna, pesma je zapažena po tehničkom jeziku i neobičnom izboru reči.[9][115] Prema klasičnom filologu Arthuru Woollgaru Verrallu, "premda nas u svojim najboljim trenucima Manilije može podsetiti na Lukrecija", ipak "metrika [koju koristi] ima pravilan i monotoni tok karaterističan za to doba".[84] Jacobs, Monceaux i drugi pripisuju ovakve osobenosti Astronomije Manilijevom navodnom afričkom poreklu; prema njihovom mišljenju, Manilije je pisao i govorio nekim oblikom afričkog lanititeta (Africitas) – pretpostavljenim afričkim dijalektom latinskog jezika" sa snažno izraženim osobenostima u rečniku, sintaksi, strukturi rečenice i stilu – što bi trebalo da objasni neobičnosti izraza u pesmi.[14][116] Međutim, osim sumnjivo pretpostavljenog prisustva "afričkog" lanititeta u pesmi, Dorothy Brock smatra da ima vrlo malo dokaza pretpostavke da je Manilije bio iz Afrike.[14]

Pored stilskih osobenosti, Astronomija sadrži i neke unutrašnje nedoslednosti. Prema Greenu, pesma je "prožeta konfuzijom i kontradiktornošću"; on posebno ističe njen "prikaz nekompatibilnih sistema astrološkog računanja, preopterećenost informacijama, odlaganje značenja i kontradiktorna učenja".[117] Istovremeni, Green primećuje da slične probleme imaju i druga astrološka dela sastavljena između 1. i 3. veka nove ere.[117] Prema Carolini Stark, Manilije paradoksalno tvrdi da pojedinci mogu steži astrološko znanje i da to znanje može biti samo božanski dar.[118] Prema T. Bartonu, Manilije je ove protivrečne i složen tvrdnje uključio u pesmu kako bi ga čitalac-početnik video kao "čoveka nedostižnog znanja".[117] Green ne isključuje ovu hipotezu, ali smatra da Manilija verovatno nije motivisala "želja da sebi izdejstvuje položaj moći u novom imperijalnom svetu stručnjaka", kako kaže Barton.[117] Umesto toga, Green kaže da je Manilije – zbog "ponosa na svoju pesničku inovativnost" i iz "poštovanja … prema caru" – nastojao "sebe predstaviti kao odanog delatnika carstva, koji namerava proizvesti kreativno pesničko delo koje će trasirati vlastiti put kroz stupnjeve prihvatljivog zvezdanog diskursa u ranom carstvu"[117] David Pingree zaključuje da je "osnovna namena pesme, kako se čini, bila oduševiti publiku poezijom i izazvati divljenje prema pesniku i njegovoj pameti".[119]

Celovitost

[uredi | uredi kod]

Nije poznato da li je Astronomija do nas došla potpuna; velika lakuna (tj. praznina) između stihova V, 709 i V, 710 predstavlja problem u raspravi o ovom pitanju.[19] Prema Housmanu, kad se u obzir uzme samo saržina Astronomije, nije moguće sastaviti potpuni horoskop jer nedostaju neophodne informacije – kao što je detaljan pregled planeta i učinka koji sazvežđa i u okviru zodijaka i van njega vrše na svoje okruženje.[19][120] Prema Volk, nedostatak dubinskog razmatranja planeta prilično je zagonetno jer Manilije nekoliko puta tvrdi da će ispitati njihovu zodijačku prirodu.[19] Goold piše da "didaktična pesma retko predstavlja iscrpnu obradu" neke teme i tvrdi da je Manilije verovatno pružio "besprekorni prikaz prirode planeta u velikoj lakuni [a zatim] smatrao da su njegove obaveze uredno ispunjene".[121]

Drugi pretpostavljaju da je ep originalno bio duži, a neki sugrišu da se sastojao od osam knjiga.[120][122] Ovi ispitivači svoje teze temelje na jednom pismu iz 983. godine, koje je Gerbert Aurillac (kasnije papa Silvestar II) uputio nadbiskupu Rheimsa i u kojem izveštava ovoga da je nedavno pronašao "osam Boetijevih knjiga o astrologiji" (VIII volumina Boetii de astrologia) u opatiji u Bobbiju.[122] Boetija su često mešali s Manilijem jer je jedno od njegovih imena bilo "Manlius".[123] Oni koji podržavaju ideju da je pesma nekada bila duža tvrde da je rukopis u Bobbiju pogrešno pripisava verzija "Astronomije" od osam knjiga. Goold odbacuje ovu hipotezu, napominjući da je u katalogu u Bobbiju navedeno delo na koje se Gerbert verovatno pozivao, a čine ga "tri Boetijeve knjige o aritmetici i ostalo [tj. pet] o astronomiji" (libros Boetii III de aritmetica [sic] et alterum de astronomia).[122] Prema Gooldu, ovo je dokaz da je Gerbert pronašao jedan rukopis koji se sadržao i Boetijevu Aritmetiku i Manilijevu Astronomiju, a ne neku verziju Astronomije od osam knjiga.[122]

Volk je, razmatrajući problem celovitosti dela, predložila nekoliko hipoteza: delo je uglavnom kompletno, ali interno nedosledno o tome koje teme će obraditi a koje neće; lakuna u petoj knjizi možda je prvobitno sadržala informacije koje nedostaju; lakuna je možda relativno mala i delo je nedovršeno; ili su čitave knjige možda prvobitno postojale, ali su vremenom izgubljene tokom "rizičnog procesa predaje teksta".[19]

Uzori

[uredi | uredi kod]
Gravura rimskog pesnika i filozofa Lukrecija
Premda je inspirisana Lukrecijevim epikurejskim epom O prirodi (na slici), Astronomija prihvata stoicizam.

Manilije često oponaša Lukrecija, koji je napisao didaktični ep O prirodi (De rerum natura). Neki su klasični filolozi sugerisali da je Manilije možda nastojao imitirati Lukrecija i napisati šest knjiga, ali dokazi za ovu tvrdnju su vrlo siromašni, i to ostaje samo kao spekulacija.[124] Dok Lukrecijev ep izlaže epikurejsku filozofiju (koja naglašava materijalizam i skepticizam prema praznoverju i božanskoj intervenciji), Manilijevo delo velikim je delom stoičko te promoviše grčko-rimsko shvatanje kreacionizma i fatalističkog determinizma.[3][125][126] I Volk i David Butterfield, proučavalac Lukrecija, tvrde da Manilije na mnogo načina predstavlja "anti-Lukrecija", pri čemu Volk tvrdi da "predstava uređenog kosmosa u Astronomiji, kojim vlada sudbina, predstavlja direktan napad na slučajni svemir koji opisuje [Manilijev] prethodnik".[125][127] Manilije ponekad svoje filozofsko ubeđenje prenosi čitaocima putem gramatike: za razliku od Lucilija, koji često koristi pasivno glagolsko stanje kako bi opisao svoje shvatanje prirode, Manilije upotrebljava aktivne gramatičke strukture kako bi opisao svrhovitost koju vidi u stvaranju (npr. "bog i razum, koji vlada svime, vode zemaljska bića nebeskim znacima", deus et ratio quae cuncta gubernat ducit ab aeternis terrena animalia signis).[128][129] Nadalje, dok Lukrecije u spevu O prirodi predstavlja ateističku verziju stvaranja, Manilije "je pre bio kreacionista nego materijalistički evolucionista" te se stoga u njegovom spevu stalno spominju "jedan duh" (unus spiritus, II, 64), "božanska moć " (divina potentia, III, 90), "stvoritelj" (auctor, III, 681) i "bog" (deus, II, 475).[126]

Na Astronomiju su uticala Ovidijeva Preobrženja, Vergilijeva Eneida, Enijevi Anali i grčki didaktični pesnik Arat.[3][58][130] Posebno je primetan Aratov uticaj i čini se verovatnim da je Manilije veliki deo svoje prve knjige temeljio na delovima Aratovog speva Pojave (Phaenomena).[28][131] I pored svog duga Aratu, Manilije odstupa od Aratovog shvatanja kosmosa; Arat se usredređuje na mitologiju i "grafičko opisivanje", dok Manilije naglašava naučne aspekte svog dela.[132] Nije utvrđeno da li je Manilije neposredno poznavao tekst Aratove pesme ili je koristio jedan od tri latinska prevoda, koja su sastavili Ciceron, Ovidije i Germanik.[133][134] Nekoliko ispitivača u 21. veku zastupa ovu drugu tezu, kao što su Dora Liuzzi i Emma Gee.[134][135] U vezi s pesnikovim odnosom s Germanikovim prevodom, Wolfgang Hübner piše: "Ono malo odjeka Germanikovog prevoda Arata nedovoljno je da bismo utvrdili ko je od njih dvojice uticao na onog drugoga ili su možda dva dela sastavljena nezavisno jedno od drugoga".[136]

Astronomija direktno spominje Homera (kao "najvećeg pesnika", maximus vates), kao i Hesioda (za koga kaže da je "najbliži [Homeru]", proximus illi),[137][138] a aludira i na brojne druge grčke pesnike i pisce kao što su Apolonije Rođanin, Heril iz Ijasa, Heril sa Samosa i Eshil.[139] U pesmi se nalazi i jedna direktna aluzija na Enijeve Anale, što, prema Gooldu, predstavlja "jedini osvrt na rimsku književnost" u Astronomiji.[58]

Istorija teksta

[uredi | uredi kod]
Gravura Poggia Bracciolinija u srednjem dobu
Astronomiju je ponovo otkrio Poggio Bracciolini oko 1416–1417. godine.

Premda postoji više od trideset rukopisa Astronomije, njen tekst, kakav je do nas došao, proizlazi iz tri ključna rukipisa: Codex Gemblacensis (G), Codex Lipsiensis (L) i Codex Matritensis (M).[nb 7] Ova tri rukopisa, pak, pripadaju dvema različitim rukopisnim porodicama: "α" (u koju spadaju G i L) i "β" (u koju spada M).[141][142] O ove dve porodice Robinson Ellis je zapisao: "[α] sadrži tačniji tekst, ali lošije interpolacije; [β] sadrži tekst koji ima više grešaka prepisivačâ, ali je manje interpoliran".[143]

Prva porodica, "α", nazvana je po sada izgubljenom izvoru i sadrži rukopise G i L.[141][142] G, koji datira s kraja 10. ili iz 11. veka, pronađen je u samostanu Gembloux u Brabantu, u današnjoj Belgiji; L, iz biblioteke u Leipzigu, verovatno je napisan polovinom 11. veka i sadrži mnoge ispravke koje je načinio prepisivač.[140] Housman tvrdi da je L bolji među ova dva rukopisa, budući da je verovatno prepisan direktno iz rukopisa α, dok G verovatno potiče od kopije druge kopije.[144]

Druga porodica, "β", nazvana je po danas izgubljenom arhetipu i sadrži rukopis M,[141][142] koji, pak, potiče direktno od rukopisa koji je Poggio Bracciolini otkrio (tj. od navedenog rukopisa β) blizu Konstance tokom jedne pauze zasedanja Sabora u Konstanzu oko 1416–1417. godine.[140][141][145] Na Bracciolinijevu molbu, jedan nemački prepisivač prepisao je rukopis M, ali zahvaljujući prepisivačevoj nekompetentnosti[nb 8] nova je kopija bila prepuna grešaka, zbog čega je Bracciolini sarkastično primetio da se ta kopija mora "gatati a ne čitati" (divinare oportet non legere).[140][146] Iako pun grešaka, rukopis M izdvaja se kao možda najvažniji među sačuvanim rukopisima, budući predstavlja direktnu kopiju arhetipa (β), dok G i L potiču od manje "verne" kopije (tj. rukopisa, α) arhetipa.[142]

Nakon pronalaska štamparske prese, prvo štampano izdanje (editio princeps) Astronomije objavio je u Nurembergu oko 1473. godine astronom Regiomontan na temelju jedne italijanske kopije prepune grešaka.[147][148][149] Tekst je potom kritički priredio Joseph Justus Scaliger, čije je prvo izdanje objavljeno u Parizu 1579. godine; drugo i popravljeno izdanje, koje je bar delimično dopunjeno iz Codex Gemblacensis, objavljeno je u Leidenu 1599–1600, a treće izdanje objavio je 1655, nakon Scaligerove smrti, Johann Heinrich Boeckler.[150][151][149] Ažurirano izdanje objavio je Richard Bentley 1739. godine.[152] Potom, u pet tomova između 1903. i 1930. godine, Housman je objavio izdanje koje mnogi filolozi smaraju autoritativnim tekstom pesme (s dodatnim editio minor 1932. godine).[150][153] Prema Volk, "[Housmanov] rad poznat je – neki bi rekli notoran – po svojim smelim pristupom tekstu, britkim komentarom i nemilosrednim ... napadom na druge filologe."[150] Godine 1977. G. P. Goold objavio je engleski prevod u Loebovoj klasičnoj biblioteci, na temelju rukopisa M i fotografija raznih rukopisa koji su nekada pripadali Housmanu, te s iscrpnim uvodbim beleškama i dijagramima.[154] Ovo je bio prvi prozni prevod Astronomije na engleski jezik (prvu knjigu je 1647. godine u stihu preveo na engleski Edward Sherburne, a stihovani prevod čitavog epa sastavio je 1697. godine Thomas Creech).[5][155][156] Gooldov prevod nazvali su "majstorskim" Volk i Steven Green, koji su se složili da je on "predstavljao značajan korak ka tome da se Manilije učini pristupačnim široj publici".[157] Taj je prevod ponovo štampan 1992. godine, a 1997. Goold je objavio ispravljenu verziju, koja je uzela u obzir, između ostalog, članak W. S. Watta."Maniliana".[158]

Uticaj i istraživanje

[uredi | uredi kod]

Premda Manilija ne navodi nijedno sačuvano delo nekog rimskog pisca, mnogi filolozi smatraju da nekoliko autora aludiraju na njega, među kojima su: Auzonije, Klaudijan, Komodijan, Drakoncije, Juvenal, Lukan, Manethon, Marcijan Kapela, Nemezijan, Orijencije, Pseudo-Empedokle, Seneka Mlađi, Sidonije Apolinar, Tertulijan, Tit Kalpurnije Sikul i Venancije Fortunat.[8][136][159] Međutim, Hübner upozorava da takve pretpostavke treba pažljivo razmotriti (a neke sasvim i odbaciti, kao u slučaju Manethona i Pseudo-Empedokla, budući da sličnosti mogu poticati od nekog starijeg izgubljenog antičkog epa koji su Manilije i drugi koristili ili su na njega aludirali.[136] Delo Julija Firmika Materna (koji je pisao u vreme Konstantina I na astrološke i druge teme) nalikuje Manilijevom delu na mnoge načinne; na primer u delu Matheseos libri octo (sastavljenom oko 334–337) Firmik blisko sledi Manilijevu metodu podučavanja i analizira pesnikove astrološke postavke.[8][9][160] To sugeriše da je Firmik gotovo sigurno za uzor koristio Manilija (ili nekoga ko se na njega ugledao).[8][9] Ali, uprkos mnogim sličnostima između Firmikovog i Manilijevog dela, Firmik niti spominje Manilijevo ime niti ga navodi među onim malobrojnim Rimljanima (kao što su Germanik, Ciceron i Fronton) koji su pisali na astrološke teme.[9]

Volk primećuje da se najraniji citati iz Astronomije – osim književnih aluzija – mogu naći na dva rimska pogrebna natpisa, od kojih oba sadrže stih "Rađajući se umiremo, u našem je začetku naš kraj" (nascentes morimur finisque ab origine pendet), što je navod iz četvrte knjige.[161][162][163] No, ima i onih koji osporavaju ovu teoriju, a naučnici poput A. Maraninija i Gómez Pallarèa sugerišu da su ova dva natpisa zapravo falsifikati iz doba renesanse.[161]

Samo je mali broj kopija Astronomije sačuvan do srednjeg veka, pa se čini da je Manilije bio malo čitan u tom periodu. Međutim, postoji nekoliko izuzetaka. Na primer, Hübner piše da je Manilije možda nadahnuo neke Kolumbanove spise.[136] Nadalje, pismo iz 988. godine u kome Gerbert Aurillac od opatije u Bobbiju moli za delo "M. Manilija (ili možda Manlija) o astrologiji" (M. Manilius (Manlius) de astrologica) predstavlja dokaz da se jedan primerak Astronomije verovatno nalazio u biblioteci samostana Bobbio.[122][164]

Premda je u velikoj meri bila ignorisana tokom antike i srednjeg veka, pesma je izazvala naučno interesovanje nakon ponovnog otkrića u 15. veku. Italijanski humanista Lorenzo Bonincontri držao je predavanja o Astronomiji mnogobrojnoj publici i beleške sa svojih predavanja sastavio je kao prvi komentar na to delo.[165] Bonincontri je očigledno bio zainteresovan za Manilijevu obradu prirode kometa u prvoj knjizi Astronomije, a, prema Stephenu Heilenu, delovi Bonincontrijevog spisa O prirodnom i božanskom (De rebus naturalibus et divinis) zasnovani su na Manilijevom epu.[166]

Uprkos pažnji koju je dobila nakon ponovnog otkrića, Astronomijanikada nije bila proučavana tako široko kao druge rimske pesme. Ipak, interesovanje za pesmu se razvilo u drugoj polovini 20. veka, kada su naučnici počeli da proučavaju Manilijeve filozofske i naučne ideje.[167] Prva celovita engleska monografija o Maniliju i Astronomiji bila je knjiga Manilius and His Intellectual Background Katharine Volk, koja je objavljena 2009.[168] Dve godine kasnije, Volk i Green uredili su zbornik Forgotten Stars: Rediscovering Manilius' Astronomica, koji sadrži eseje naučnika širom sveta. Svrha knjige bila je da "podstakne čitaoce da otkriju Manikija" i proširi naučno interesovanje za Astronomiju, budući da su prethodna istraživanja pesničkih, naučnih i filozofskih tema ovog dela bila prvenstveno ograničena na Nemačku, Francusku i Italiju.[167][169] I, dok su Manilija i njegovu pesmu analizirali naučnici, mnogim čitaocima laicima Astronomija je ostala zbunjujuća i previše tehnička. Prema Kristini Louisi Haugen, "dvosmislene fraze i ekstravagantne perifraze neophodne zbog Manilijevog heksametarskog stiha učinile su da Astronomija izgleda više kao pouk trigonometrije dat u obliku ukrštenice u subotnjem New York Timesu".[170]

Naučnici su primetili ironiju Manilijeve relativne nejasnoće, budući da je on Astronomiju napisao u nadi da će postići pesničku besmrtnost. Housman je ovo osećanje izrazio u posvetnoj pesmi na latinskom, napisanoj za prvi tom njegovog izdanja, koja je uporedila kretanje nebeskih tela sa smrtnošću i sudbinom Manilijevog dela.[150] Uporedio je Astronomiju sa olupinom broda (carmina ... naufraga), tvrdeći da je pesma nepotpuna i nesavršena te da jedva preživela predaju teksta; Housman je razmišljao da bi, pošto su Manilijeve ambicije o književnoj slavi i besmrtnosti bile gotovo u potpunosti srušene, njegovo delo trebalo da posluži kao primer zašto "čovek nikada ne bi trebalo da veruje bogovima" (ne quis forte deis fidere vellet homo).[150]

Zodijačke definicije

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Zodijak: "zamišljeni pojas na sferi fiksnih zvezda pod uglom od 23,5 stepeni prema nebeskom ekvatoru, koji čini pozadinu orbita sedam planeta oko Zemlje".[44]
  2. ↑ Dodecatemoria: podela svakog znaka zodijaka na dvanaest segmenata.[49]
  3. ↑ Fiksirani krug posmatrača: "zamišljeni krug oko posmatrača, koji definišu četiri kardinalne tačke, kroz koje se kreću zodijak i planete".[53]
  4. ↑ Dodecatropos: "'(Sistem od) dvanaest jedinica': podela fiksiranog kruga posmatrača na dvanaest mesta [tj. kuća] ... od kojih svako upravlja određenim aspektom života".[53]
  5. ↑ Partije: "Tačke na natalnoj karti koje imaju posebno značenje. Kod Manilija, partije ... su podele od 30° "zodijaka", čiji se položaj na "zodijaku" menja vremenom u skladu s položajem [Sunca i Mjeseca]".[53]
  6. ↑ Natalna karta: specifičan položaj nebeskih tela u trenutku nečijeg rođenja. Ponekad se umesto "natalne karte" upotrebljava termin "horoskop".[60]
  7. ↑ Ascendent: "točka zodijaka koja se diže iznad horizonta na istoku".[60] Ponekad se zove i horoscopus.[60]
  8. ↑ Hronokratori: "nebeske karakteristike ... koje upravljaju individualnim delovima nečijeg života".[60]
  9. ↑ Troski znakovi: Rak, Jarac, Bik i Vaga; oni "udomljuju solsticije i ravnodnevnice".[68] Oni se nazivaju "tropskim znakovima" zato što "oni (ili u svakom slučaju Rak i Jarac) predstavljaju prekretnice sunčevog godišnjeg puta".[68]
  10. ↑ Dekanati: podele zodijaka koje mere deset stepeni; svaki znak zodijaka sastoji se od tri dekanata i upravlja njima.[53]
  11. ↑ Zodijačka geografija: pripisivanje određenih zemalja, regiona ili delova zemljišta pod upravu određenih znakova zodijaka.[44]
  12. ↑ Ekliptični znakovi: zodijački znakovi u kojima se sunce ili mesec nalaze tokom eklipse.[53]
  13. ↑ Paranatellonta: "sazvežđa, njihovi delovi … ili posebno sjajne zvezvde, koje postaju vidljive ili nevidljive u isto vreme na osređenom stepenu ili dekanatskim odeljcima … ekliptike".[80]

Beleške

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Iako se, kako objašnjava Katharina Volk, "u historijama rimske književnosti, Manilije obično obrađuje u odjeljku o didaktičnoj književnosti",[1] postoji nedoumica oko toga treba li Astronomiju smatrati "epom" ili "didaktičnom pesmom".[2] Nekoliko izvora ovo delo nazivaju jednostavno epom; na primer, Alison Keith u svojoj knjizi A Latin Epic Reader: Selections from Ten Epics piše da "Manilije sa svojom Astronomijom predstavlja najraniji izraz carske epike",[3] dok Anthony Grafton, Glenn W. Most i Salvatore Settis u The Classical Tradition primećuju da "najraniji potpuni astrološki tekst koji nam je sačuvan iz antike jeste Manilijev latinski ep Astronomija (oko 25. g. n.e.)".[4] Drugi izvori Astronomiju nazivaju "didaktičnom pesmom", kao npr. web stranica Loebove klasične biblioteke za prevod G. P. Goolda iz 1977. godine.[5] Prema Victoriji Moul, "u antičkoj i ranoj novovekovnoj kritici didaktična se književnost vrlo retko smatra posebnim žanrom odvojenim od epike".[6] Volk kaže i da su "didaktične pesme [npr. De natura rerum i Astronomica] ... često smatrane (svojevrsnom) epskom poezijom".[7] Istovremeno, Volk naglašava da "postoje ... određene značajne razlike između didaktičnog pesništva i narativne epike zbog kojih didaktičnu književnost vredi posmatrati kao zaseban žanr".[7]
  2. ↑ U rukopisu poznatom kao M, ime autora je tri puta spomenuto u genitivskom obliku kao "M[arcus]. Manili", "M. Manlii" i "M. Milnili"; "Manlii" i "Milnili" verovatno su iskvareni oblici imena "Manlii", što bi značilo da je ime autora bilo "Marcus Manlius" ("Marci Manlii" u genitivu).[10]
  3. ↑ Ova se teorija zasniva na činjenici da se u prvoj knjizi pominje bitka u Teutoburškoj šumi (što upućuje na Avgustovo doba), u drugoj se tvrdi da je car rođen u znaku jarca (što ukazuje na to da je ova knjiga napisana pod Avgustom), a u četvrtoj se spominje vaga kao natalni znak vođe (što sugeriše da je ova knjiga napisana pod Tiberijem). Treću i petu knjigu teško je datirati, ali pretpostavlja se da je peta knjiga napisana pod Tiberijem jer je nastala nakon (tiberijske) četvrte knjige.[12]
  4. ↑ Volk piše da je Manilije nejasan po pitanju toga kako su bog, svemir i razum povezani jedno s drugim.[28] Manilije povremeno ove ključne pojmove tretira kao zasebne koncepte, a povemeno kao međusobne sinonime, što dodatno komplikuje značenje u kojem se koriste.[29]
  5. ↑ Uključujući hipoteze da je Mlečni put: mesto na nebu gde se dve hemisfere spajaju ili razilaze; put kojim je nekada išlo Sunce; put kojim je Faetont išao kada je vozio Helijeve sunčane kočije; mleko iz dojke Junone; ili, pak, grozd malih zvezda.[33][34]
  6. ↑ U stihovima 218–224, Manilije opisuje "vulgarnu" metodu izračuna ascendenta, koju – prema Pierre Brind'Amour-u – naziva "sumnjivim računanjem" (dubia ... ratione).[61][62] U stihovima 225–482, Manilije se protivi vulgarnoj metodi, objašnjavajući "kako geografska širina utiče na dužinu dana u različitim godišnjim dobima i na porast vremena znakova", pruža odgovarajuću šemu za izračunavanje ascendenta i objašnjava "metodu pomoću koje se može izračunati dužina dana tokom godine za bilo koju određenu lokaciju".[63] Počev od stiha 483 i zaključno sa stihom 509, "događa se nešto vrlo neobično. Pesnik iznenada najavljuje drugu metodu za izračunavanje ascendenta, a ono što nastavlja da objašnjava ... potpuno je ista vulgarna metoda koju je prethodno opisao i osudio".[64] Neki naučnici, poput A. E. Housmana, G. P. Goolda i Augusta Bouché-Leclercqa smatraju da je Manilije jednostavno pogrešio, dok Pierre Brind'Amour misli da stihovi 483–509 nisu originalno Manilijevi.[64]
  7. ↑ Housman je 1903. rekao da moderna verzija Astronomije zavisi od četiri rukopisa: G, L, M i V.[140] On je prvobitno sugerisao da V – kao većinom i M – potiče od rukopisa β (rukopisa koji je prvi otkrio italijanski humanista i učenjak Poggio Bracciolini početkom 15. veka), ali 1930. je preispitao ovu hipotezu i umesto toga ustvrdio da je V jedan od mnogih "izdanaka rukopisa M".[140][141]
  8. ↑ Bracciolini je zapisao da je taj prepisivač bio ignorantissimus omnium viventium ("najveća neznalica na svetu").[140]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Volk (2009), str. 174.
  2. ↑ Campbell (2004), str. 209.
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 Keith (2013), str. xix.
  4. ↑ Anthony, Most, & Settis (2010), str. 85.
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 „Astronomica – Manilius”. Harvard University Press. Pristupljeno 17.05.2016. 
  6. ↑ Moul 2017.
  7. ↑ 7,0 7,1 Volk (2009), p. 179.
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Volk (2009), p. 1.
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Chisholm (1911), str. 580–581.
  10. ↑ Gain (1970), str. 130.
  11. ↑ Volk (2009), str. 2, 4.
  12. ↑ 12,0 12,1 Goold (1997) [1977], str. xii.
  13. ↑ Volk (2009), str. 162.
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 Brock (1911), str. 180.
  15. ↑ Volk (2009), str. 162–163.
  16. ↑ 16,0 16,1 Volk (2009), str. 138.
  17. ↑ Volk (2009), str. 138–139.
  18. ↑ Volk (2009), str. 139.
  19. ↑ 19,0 19,1 19,2 19,3 19,4 19,5 Volk (2009), p. 5.
  20. ↑ Volk (2011), str. 6.
  21. ↑ 21,0 21,1 Goold (1997) [1977], str. xvii.
  22. ↑ Manilije, Astronomija, I, 118–254.
  23. ↑ Goold (1997) [1977], str. xviii, xx.
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 Volk (2009), str. 266.
  25. ↑ Volk (2009), str. 25.
  26. ↑ Volk (2009), str. 31.
  27. ↑ Manilije, Astronomija, I, 251.
  28. ↑ 28,0 28,1 28,2 Volk (2009), str. 34.
  29. ↑ Volk (2009), str. 61, beleška 8.
  30. ↑ Manilije, Astronomija, I, 255–560.
  31. ↑ Manilije, Astronomija, I, 561–804.
  32. ↑ Manilije, Astronomija, I, 684–804.
  33. ↑ 33,0 33,1 Manilije, Astronomija, I, 718–761.
  34. ↑ 34,0 34,1 Goold (1997) [1977], str. xxxv.
  35. ↑ Manilius & Goold (1997) [1977], str. 3.
  36. ↑ Heilen (2011), str. 282.
  37. ↑ Volk (2009), str. 266–267.
  38. ↑ 38,0 38,1 Volk (2014), str. 95.
  39. ↑ Manilije, Astronomija, II, 50; II, 53 – 54.
  40. ↑ Volk (2010), str. 187 – 188.
  41. ↑ Volk (2003), str. 628.
  42. ↑ Manilije, Astronomija, II, 60–149.
  43. ↑ 43,0 43,1 43,2 43,3 43,4 43,5 43,6 43,7 Volk (2009), str. 267–268.
  44. ↑ 44,0 44,1 Volk (2009), str. 274.
  45. ↑ 45,0 45,1 45,2 Volk, Katharina (2009). Rules of Fate. Oxford University Press. str. 58–126. DOI:10.1093/acprof:oso/9780199265220.003.0003. ISBN 978-0199265220. 
  46. ↑ Manilije, Astronomija, II, 150–269.
  47. ↑ Manilije, Astronomija, II, 270–692.
  48. ↑ Manilije, Astronomija, II, 433–465.
  49. ↑ Goold (1997) [1977], str. li.
  50. ↑ Manilije, Astronomija, II, 693–749.
  51. ↑ Goold (1997) [1977], str. xxxviii–liv.
  52. ↑ Manilije, Astronomija, II,750–787.
  53. ↑ 53,0 53,1 53,2 53,3 53,4 53,5 Volk (2003), str. 272.
  54. ↑ Manilije, Astronomija, II, 788–970.
  55. ↑ 55,0 55,1 55,2 Volk (2009), str. 268.
  56. ↑ Manilije, Astronomija, II, 856–970.
  57. ↑ 57,0 57,1 57,2 Manilius & Goold (1997) [1977], str. 161.
  58. ↑ 58,0 58,1 58,2 Goold (1997) [1977], str. lxii.
  59. ↑ Manilije, Astronomija, III, 43–202-
  60. ↑ 60,0 60,1 60,2 60,3 Volk (2009), str. 271.
  61. ↑ Manilije, Astronomija, III, 389.
  62. ↑ Brind'Amour (1983), str. 144.
  63. ↑ Brind'Amour (1983), str. 144–145.
  64. ↑ 64,0 64,1 Brind'Amour (1983), str. 148.
  65. ↑ Manilije, Astronomija, III, 203–509.
  66. ↑ Manilije, Astronomija, III, 510–559.
  67. ↑ Manilije, Astronomija, III, 560–617.
  68. ↑ 68,0 68,1 Volk (2009), str. 94.
  69. ↑ Manilije, Astronomija, III, 618–682.
  70. ↑ Green (2014), str. 57.
  71. ↑ Goold (1997) [1977], str. lxxxiv.
  72. ↑ 72,0 72,1 Manilije, Astronomija, IV, 294–386.
  73. ↑ Volk (2009), str. 273.
  74. ↑ Partes damnandae: latinski za "stepene koje treba odbaciti"; ovaj termin označava određene stepene zodijaka koji se smatraju štetnim ili lošim.[73]
  75. ↑ Manilije, Astronomija, IV, 308–501.
  76. ↑ 76,0 76,1 Manilius & Goold (1997) [1977], str. 221.
  77. ↑ Manilija, Astronomija, IV, 502–817.
  78. ↑ Manilije, Astronomija, IV, 818–865.
  79. ↑ 79,0 79,1 Volk (2009), str. 269.
  80. ↑ Hübner (2006).
  81. ↑ 81,0 81,1 Manilije, Astronomija, V, 538–618.
  82. ↑ 82,0 82,1 82,2 Green (2014), str. 46.
  83. ↑ Manilius & Housman (1930), str. 70.
  84. ↑ 84,0 84,1 Verrall (1913), str. 630.
  85. ↑ Volk (2009), str. 109–110.
  86. ↑ Volk (2009), str. 270.
  87. ↑ Volk (2009), str. 110.
  88. ↑ 88,0 88,1 88,2 Volk (2009), str. 217.
  89. ↑ Manilije, Astronomija, I, 484–485.
  90. ↑ Manilije, Astronomija, I, 531.
  91. ↑ Volk (2009), str. 218.
  92. ↑ Volk (2009), str. 219.
  93. ↑ Volk (2009), str. 220.
  94. ↑ Volk (2009), str. 234–251.
  95. ↑ Volk (2009), str. 226.
  96. ↑ Volk (2009), str. 227.
  97. ↑ Volk (2009), str. 227–230.
  98. ↑ Volk (2009), str. 228.
  99. ↑ 99,0 99,1 MacGregor (2005), str. 41.
  100. ↑ 100,0 100,1 Volk (2009), str. 226, beleška 13.
  101. ↑ 101,0 101,1 MacGregor (2005), str. 65.
  102. ↑ MacGregor (2005), str. 47–49.
  103. ↑ MacGregor (2005), str. 51.
  104. ↑ MacGregor 2005, str. 52.
  105. ↑ MacGregor (2005), str. 53.
  106. ↑ 106,0 106,1 MacGregor (2005), str. 54.
  107. ↑ 107,0 107,1 MacGregor (2005), str. 56.
  108. ↑ MacGregor (2005), str. 57–59.
  109. ↑ MacGregor (2005), str. 59–65.
  110. ↑ MacGregor (2005), str. 57.
  111. ↑ Manilije, Astronomija, II, 115–116, prev. Radmila Šalabalić.
  112. ↑ Manilius & Housman (1920), str. 51.
  113. ↑ Housman (1916), str. xix.
  114. ↑ Housman (1903), str. xxi.
  115. ↑ Hatch (2007), str. 735.
  116. ↑ Wilfrid (1928), str. 73.
  117. ↑ 117,0 117,1 117,2 117,3 117,4 Green (2014), str. 56.
  118. ↑ Stark (2011), str. 267.
  119. ↑ Pingree (1980), str. 263.
  120. ↑ 120,0 120,1 Housman (1903), str. lxxii.
  121. ↑ Goold (1997) [1977], str. xiv.
  122. ↑ 122,0 122,1 122,2 122,3 122,4 Goold (1997) [1977], str. cviii.
  123. ↑ Goold (1997) [1977], str. xi.
  124. ↑ Volk (2009), str. 120, beleška 138.
  125. ↑ 125,0 125,1 Volk (2009), str. 192.
  126. ↑ 126,0 126,1 Steele (1932), str. 325.
  127. ↑ Butterfield (2013), str. 48, beleška 9.
  128. ↑ Steele (1932), str. 326.
  129. ↑ Manilije, Astronomija, II, 107–108.
  130. ↑ Volk (2009), str. 184.
  131. ↑ Volk (2014), str. 106.
  132. ↑ Abry (2007), str. 1, 8–9.
  133. ↑ Abry (2007), str. 2, note 5.
  134. ↑ 134,0 134,1 Volk (2009), str. 189, beleška 29.
  135. ↑ Gee (2013), str. 117.
  136. ↑ 136,0 136,1 136,2 136,3 Hübner (2012).
  137. ↑ Manilije, Astronomija, II, 1, II, 11.
  138. ↑ Steele (1932), str. 320.
  139. ↑ Goold (1997) [1977], str. 366, 369, 434.
  140. ↑ 140,0 140,1 140,2 140,3 140,4 140,5 Housman (1903), str. vii–viii.
  141. ↑ 141,0 141,1 141,2 141,3 141,4 Housman (1930), str. v.
  142. ↑ 142,0 142,1 142,2 142,3 Goold (1997) [1977], str. cvi.
  143. ↑ Ellis (1904), str. 5.
  144. ↑ Housman (1930), str. v–vi.
  145. ↑ Housman (1930), str. xi.
  146. ↑ Asso 2003.
  147. ↑ Volk (2009), str. 2.
  148. ↑ Housman (1903), str. xii.
  149. ↑ 149,0 149,1 Ellis (1904), str. 2.
  150. ↑ 150,0 150,1 150,2 150,3 150,4 Volk (2009), str. 3.
  151. ↑ Housman (1903), str. xiii.
  152. ↑ Ellis (1904), str. 3.
  153. ↑ Garrod (1933), str. 26.
  154. ↑ Goold (1997) [1977], str. cx.
  155. ↑ Bailey (1979), str. 158.
  156. ↑ Goold (1997) [1977], str. cxv.
  157. ↑ Green & Volk (2011), str. viii.
  158. ↑ Goold (1997) [1977], str. ix–x.
  159. ↑ Volk (2011), str. 9.
  160. ↑ Volk (2009), str. 124.
  161. ↑ 161,0 161,1 Volk (2009), str. 62, beleška 10.
  162. ↑ Volk (2009), str. 1, beleška 1.
  163. ↑ Manilije, Astronomija, IV, 16.
  164. ↑ Volk (2009), str. 1–2.
  165. ↑ Heilen (2011), str. 278.
  166. ↑ Heilen (2011), str. 278–310.
  167. ↑ 167,0 167,1 Volk (2011), str. 1.
  168. ↑ Volk (2009), str. vii.
  169. ↑ Volk (2002), str. 197.
  170. ↑ Haugen (2011), str. 213.

Literatura

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Latinski tekst
Engleski prevodi
Sekundarni materijal

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Astronomija_(Manilije)&oldid=41592707