Златићево
| Златићево | |
|---|---|
|
| |
| Основни подаци | |
| Држава |  Србија
|
| Управни округ | Јабланички |
| Општина | Власотинце |
| Становништво | |
| Становништво (2011) | 200 |
| Положај | |
| Координате | 42°57′22″N 22°15′19″E / 42.956166°N 22.255333°E |
| Временска зона | средњоевропска: UTC+1 |
| Надморска висина | 705 m |
  Златићево Златићево (Srbije) | |
| Остали подаци | |
| Позивни број | 016 |
| Регистарска ознака | VL |
Координате: 42° 57′ 22" СГШ, 22° 15′ 19" ИГД
Златићево је насеље у Општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 200 становника (према попису из 1991. било је 315 становника).
Село је на заравни на надморској висини између 600 и 800 метара, окренуто ка југу, у заветрини и увек изложено сунцу. Насеље је добило назив по руди злата, која је копана у време Римљана. Ливница (тарапана) је била у Прекоп граду.
Село је електрифицирано. Постоји водовод са извора. Изграђен је макадамски пут који село повезује са Власотинцем преко Доњег Дејана. У селу је некада постојала поткивачка и ковачка радња. Златићево има продавницу, задружни дом и четворогодишњу основну школу, која је отворена после Другог светског рата. Некада пуна, школа у данашње време има мали број ђака из Златићева, Преданче и Јаворја. Задружни дом села служио је организацији манифестација, приредба и игранки зими, у време распуста и државних празника.
Код “крста” је постављено спомен обележје свим погинулим и жртвама терора од Бугара и Немаца у Другом светском рату из Златићева, Јаковљева, Преданче, Равног Дела и Горњег Дејана и Ђорђина. На том месту се све до пред крај XX века славио државни празник 7. јул као дан устанка у Србији.
Гашење сеоског вашара у коме се некад сливала младост у шаренилу са свих страна овог дела Повласиња допринело је у неком смислу опустошењу села. У претходним временима се ту играло уз плех музику и хармоникаше на неколико кола.
Становништво и генеалогија[uredi | uredi kod]
Златићевци су пореклом из Дејана. Алабирци (Ђокићи) су дошли са Копаоника прво у Дејан, па се преселили у Златићево. По казивањима Тозе Арсића (*1881.) Ђока Рабуџински је увек носио за појас рабус и четрдесет година био турски kmет у широј околини све до Ниша. Помагао је хајдуке па је потом оптужен јер је убио турског бега. Сам је себи пресудио и отровао се. Сахрањен је на тромеђи Златићева, Свођа и Јаковљева. Од њега потичу Глусцинци, Рабуџинци, Баџинци и Миленковићи.
Бошковци су из Власине и Доњег Дејана. Живковци су се населили из Доње Лопушње 1804. године. Тамо су прво побегли из Ниша у махалу Сарамандици. Груинци (Алексићи) су преклом из Гаре, а Чубрикинци (Станковићи) из Свођа.
Упадљива је дуговечност мештана Златићева: Младен Грујић (116 година), Мијалко Баџић (112 година), Кита Младеновић (103. године), Цоне Глувац (100 година).
Многи мештани су се населили после ослобођења од Турака 1878. године из Гара и са власинске области. У Златићеву је било неколико напуштених турских кућа, које су заузете од стране досељеника. У то време долазе Илићи, Ранђеловићи, Величковићи, Милошевићи, Бошковићи, Стојановићи, Младеновићи и Арсићи. Многе фамилије су се одселиле у Власотинце и Велику Плани.
Некада су у Златићеву, Дејану и Преданчи били познати сточари, који су “иљадили” своје стадо, које је пасло на падинама Букове главе и добропољских и козилских чука, Данас нажалост више и нема оваца у овом крају на почетку XXI века.
У стара времена Златићевци су били ковачи, пинтери, терзије и циглари мајстори. После Другог светског рата живело се сиромашно, па су многи ишли у печалбу као длакари, пинтери и циглари. Берба жутог кукуруза у Војводини била је посебан свакогодишњи посао. Седамдесетих година XX. века појавом приватних предузимача ишло се у цигларе и зидаре. То није зауставило миграције у Власотинце, Велику Плану, Београд и друга места у Србији.
Махала Чука[uredi | uredi kod]
Махала Чука је планински заселак Златићева на месту где је било латинско гробље. Браћа Никола и Крста из Бољара, доселили су се у Златићево, где су као сточари имали колибе у махали Чука, да би се потом преселили са својим породицама. Иначе, њихове породице воде порекло са Косова одакле су преко Бољара населиле махалу. Николини синови су били Илија, Станија и Ђорђе (данашње породице Илић и Младеновић). Крстини синови су били Аранђел и Златко (данашње породице Ранђеловић и Златковић). У махали Чука живи и породица Јовановић. Године 2011. овај заселак има тек 14 мештана.
У близини махале се у 6. веку налазио римски град византијско утврђење. Ту је било 30-40 кућа Римљана, а гробље је било на косој страни махале (са десне стране реке Бистрице). Мештане коју су касније населили овај крај су из тог разлога звали латини. У пределу Кошаре од махале Чука према реци Бистрици, између махале Преданча и села Јаворје, постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.
Демографија[uredi | uredi kod]
У насељу Златићево живи 168 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,3 година (42,5 код мушкараца и 50,6 код жена). У насељу има 77 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
|
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Етнички састав према попису из 2002.[2] | ||||
|---|---|---|---|---|
| Срби | 199 | 99,5% | ||
| Румуни | 1 | 0,5% | ||
| непознато | 0 | 0,0% | ||
| м | ж | |||
| ? | 0 | 1 | ||
| 80+ | 3 | 4 | ||
| 75-79 | 3 | 6 | ||
| 70-74 | 10 | 10 | ||
| 65-69 | 9 | 18 | ||
| 60-64 | 6 | 8 | ||
| 55-59 | 2 | 1 | ||
| 50-54 | 7 | 5 | ||
| 45-49 | 8 | 7 | ||
| 40-44 | 7 | 3 | ||
| 35-39 | 8 | 6 | ||
| 30-34 | 6 | 3 | ||
| 25-29 | 9 | 5 | ||
| 20-24 | 5 | 4 | ||
| 15-19 | 6 | 3 | ||
| 10-14 | 5 | 5 | ||
| 5-9 | 8 | 3 | ||
| 0-4 | 3 | 3 | ||
| просек | 42.5 | 50.6 | ||
|
|
| Пол | Укупно | Неожењен/ Неудата |
Ожењен/ Удата |
Удовац/ Удовица |
Разведен/ Разведена |
Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 89 | 24 | 58 | 4 | 3 | - |
| Женски | 84 | 6 | 59 | 18 | 1 | - |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија | Производња и снабдевање... | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 48 | 32 | - | - | - | - | 14 | 1 | - | - |
| Женски | 21 | 17 | - | - | - | - | - | 1 | - | - |
| Оба | 69 | 49 | - | - | - | - | 14 | 2 | - | - |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | - | - | - | - | - | - | - | - | 1 | |
| Женски | - | - | - | 2 | - | - | - | - | 1 | |
| Оба | - | - | - | 2 | - | - | - | - | 2 |
Референце[uredi | uredi kod]
- ↑ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
- ↑ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
- ↑ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
