Златићево

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Zlatićevo)
Jump to navigation Jump to search
Златићево

Zlatićevo.jpg

Основни подаци
Држава  Србија
Управни округ Јабланички
Општина Власотинце
Становништво
Становништво (2011) 200
Положај
Координате 42°57′22″N 22°15′19″E / 42.956166°N 22.255333°E / 42.956166; 22.255333
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 705 m
Златићево is located in Srbije
Златићево
Златићево
Златићево (Srbije)
Остали подаци
Позивни број 016
Регистарска ознака VL


Координате: 42° 57′ 22" СГШ, 22° 15′ 19" ИГД

Златићево је насеље у Општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 200 становника (према попису из 1991. било је 315 становника).

Село је на заравни на надморској висини између 600 и 800 метара, окренуто ка југу, у заветрини и увек изложено сунцу. Насеље је добило назив по руди злата, која је копана у време Римљана. Ливница (тарапана) је била у Прекоп граду.

Село је електрифицирано. Постоји водовод са извора. Изграђен је макадамски пут који село повезује са Власотинцем преко Доњег Дејана. У селу је некада постојала поткивачка и ковачка радња. Златићево има продавницу, задружни дом и четворогодишњу основну школу, која је отворена после Другог светског рата. Некада пуна, школа у данашње време има мали број ђака из Златићева, Преданче и Јаворја. Задружни дом села служио је организацији манифестација, приредба и игранки зими, у време распуста и државних празника.

Код “крста” је постављено спомен обележје свим погинулим и жртвама терора од Бугара и Немаца у Другом светском рату из Златићева, Јаковљева, Преданче, Равног Дела и Горњег Дејана и Ђорђина. На том месту се све до пред крај XX века славио државни празник 7. јул као дан устанка у Србији.

Гашење сеоског вашара у коме се некад сливала младост у шаренилу са свих страна овог дела Повласиња допринело је у неком смислу опустошењу села. У претходним временима се ту играло уз плех музику и хармоникаше на неколико кола.

Становништво и генеалогија[uredi - уреди | uredi izvor]

Златићевци су пореклом из Дејана. Алабирци (Ђокићи) су дошли са Копаоника прво у Дејан, па се преселили у Златићево. По казивањима Тозе Арсића (*1881.) Ђока Рабуџински је увек носио за појас рабус и четрдесет година био турски kmет у широј околини све до Ниша. Помагао је хајдуке па је потом оптужен јер је убио турског бега. Сам је себи пресудио и отровао се. Сахрањен је на тромеђи Златићева, Свођа и Јаковљева. Од њега потичу Глусцинци, Рабуџинци, Баџинци и Миленковићи.

Бошковци су из Власине и Доњег Дејана. Живковци су се населили из Доње Лопушње 1804. године. Тамо су прво побегли из Ниша у махалу Сарамандици. Груинци (Алексићи) су преклом из Гаре, а Чубрикинци (Станковићи) из Свођа.

Упадљива је дуговечност мештана Златићева: Младен Грујић (116 година), Мијалко Баџић (112 година), Кита Младеновић (103. године), Цоне Глувац (100 година).

Многи мештани су се населили после ослобођења од Турака 1878. године из Гара и са власинске области. У Златићеву је било неколико напуштених турских кућа, које су заузете од стране досељеника. У то време долазе Илићи, Ранђеловићи, Величковићи, Милошевићи, Бошковићи, Стојановићи, Младеновићи и Арсићи. Многе фамилије су се одселиле у Власотинце и Велику Плани.

Некада су у Златићеву, Дејану и Преданчи били познати сточари, који су “иљадили” своје стадо, које је пасло на падинама Букове главе и добропољских и козилских чука, Данас нажалост више и нема оваца у овом крају на почетку XXI века.

У стара времена Златићевци су били ковачи, пинтери, терзије и циглари мајстори. После Другог светског рата живело се сиромашно, па су многи ишли у печалбу као длакари, пинтери и циглари. Берба жутог кукуруза у Војводини била је посебан свакогодишњи посао. Седамдесетих година XX. века појавом приватних предузимача ишло се у цигларе и зидаре. То није зауставило миграције у Власотинце, Велику Плану, Београд и друга места у Србији.

Махала Чука[uredi - уреди | uredi izvor]

Махала Чука је планински заселак Златићева на месту где је било латинско гробље. Браћа Никола и Крста из Бољара, доселили су се у Златићево, где су као сточари имали колибе у махали Чука, да би се потом преселили са својим породицама. Иначе, њихове породице воде порекло са Косова одакле су преко Бољара населиле махалу. Николини синови су били Илија, Станија и Ђорђе (данашње породице Илић и Младеновић). Крстини синови су били Аранђел и Златко (данашње породице Ранђеловић и Златковић). У махали Чука живи и породица Јовановић. Године 2011. овај заселак има тек 14 мештана.

У близини махале се у 6. веку налазио римски град византијско утврђење. Ту је било 30-40 кућа Римљана, а гробље је било на косој страни махале (са десне стране реке Бистрице). Мештане коју су касније населили овај крај су из тог разлога звали латини. У пределу Кошаре од махале Чука према реци Бистрици, између махале Преданча и села Јаворје, постоји Бошков камен и српско гробље чија старост није испитана.

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Златићево живи 168 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,3 година (42,5 код мушкараца и 50,6 код жена). У насељу има 77 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 305 [1]
1953. 309
1961. 326
1971. 459
1981. 349
1991. 315 315
2002. 200 200
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
199 99,5%
Румуни
  
1 0,5%
непознато
  
0 0,0%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  2. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]