Zašiversk

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Zašiversk je nestao grad u Rusiji. Nalazio se izvan polarnih krugova, u srednjem toku reke Indigirke, sada u Momskom rejonu Jakutije.

Osnovan je 1639. godine kao zimovnik iza brzaka (rusko dijalektno шиверы[1] — odatle ime grada). U XVII — početkom XIX veka bio je mesto naplate jasaka, veliki komercijalni i administrativni centar u basenu Indigirke, sa populacijom do 500 ljudi. Raskrsnica plovnih i kopnenih puteva (od Jakutska do Kolime). Sa istrebljenjem životinje sa krznom nazadovao, nakon epidemije velikih boginja do 1880.ih godina prestao da postoji. Pojedini stanovnici na mestu bivšeg naselja su ostajali još u 1920-im.

U književnosti se zove zapolarna, jakutska[2] Pompeja[3]; zapolarni Kitež[4], sibirski „grad Kitež”[5]. Sačuvale su se Spaska crkva i zvonik, koji tokom arheološke ekspedicije 1969—1971 su odvedeni u muzej Novosibirska.

Lokacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Mesto bivšeg Zašiverska

Zašiversk se nalazio u zoni šuma i tundre, okružen planinama lanca Andrej-Tas i Momskog masiva, na poluostrvu Indigirke. Indigirka, ranije poznata kao Pasja reka, ovde je plovna, ima brzu struju i vrtlozi. Značajno više u toku Indigirke su brzaci na prazima Busika. U prošlosti reka je više puta poplavila grad. Poluostrvo je sada oko 5 km dužine i do 1,5 km širine, bila je prirodna odbrana protiv neprijatelja. Na suprotnoj obali su strme stene visine do 400 metara[a] sa bizarnim uzorkom, na obrnutoj strani su pokrivene četinarskim šumama. Područje je močvarno, sa niskim žbunjem[6]. Leti ovde se može videti bele noći; na livadama rastu trave i jarko poljsko cveće. U prošlosti jedni putnici su se divili prirodi, drugi izražavali razočaranje (zbog planinskog predela i neplodnog zemljišta). Severno od Zašiverska počinje tundra sa bezbrojnim jezerima i močvarama[7]. Zašiversk je bio sakriven u podnožju Stanovskog i Verhojanskog grebena i nikada nije imao kopnene letnje puteve. Ranije je kontaktirao sa spoljašnjim svetom samo sa dve saobraćajne veze: leti — sa Indigirkom i planinskim stazima, a zimi — Jakutsko-Kolimskim saoničkim drumom[8]. Danas najbliža naselja trenutno su sela Kulun-Elbjut uzvodno pored Indigirke (rastojanje je u pravu — oko 70 km) i Kuberganja nizvodno (oko 85 km).

Teritorija bivšeg grada uključena je u stvoreni 1999. godine resursni rezervat (posebno zaštićenu prirodnu površinu) opštinskog značaja „Zašiversk” — delimično zaštićenu ključnu ornitološku teritoriju ruske Arktike[9][10].

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Zimovnik[uredi - уреди | uredi izvor]

Istorija Zašiverska potiče iz 1639. godine, kada je odred jenisejskog kozaka Posnika Ivanova, nakon sukoba sa Jukagirima, krenuo na obronak ispod brzaka i 11. oktobra iste godine izgradio zimovnik[11], kasnije zvani Zašiversk. Mnogo niže nizvodno od Zašiverska istovremeno je Ivan Rebrov osnovao Podšiverskoje i još par zimovnika. Ivanov je izveštavao: „Jukagirska zemljica je puna ljudi, a reka Indigirka je ribljiva; u jukagirskoj zemljici ima mnogo samura; i mnoge reke se u Indigir-reku uliše, a na svima onima recima mnogi pešački i jelenski ljudi žive; pa jukagirski ljudi imaju srebro[7].”

Kroz obale reke Koljadin, koja se uliva u Indigirku nasuprot gradu, bio je kopneni put od Jakutska prema Kolimi, u lokalnom folkloru zvani „carski”, to jest državni. Komunikacija sa Jakutskom preko kopna u XVIII veku, prema predanju, se održavala preko basena reke Jane; jedan od puteva je prošao kroz Verhojansk i Žigansk. Put do Jakutska (na konju) trajao je 3—4 meseca, pri tome su kretali uglavnom u leto. Najbliže naselje je bilo na udaljenosti većoj od 300 km[7].

Zašiversk je služio kao privremeno prebivalište i baza za snabdevanje za putujuće kozace, služile i „ohoče ljude”. Ovde su se snabdevali hranom, opremom i municijom. Na ovom mestu su posetili istraživači Semjon Dežnjov, Selivanko Haritonov, Mihail Staduhin. Tu su bile prodavnice i skladišta. Gradili i remontirali brodove. Grad su naselili činovnici i skupljači jasaka, trgovci i lovci[7].

U Zašiversk se dopremao jasak, ovamo s krznom su došli Jukagiri koji živeli u blizini, Evenki iz gornje Indigirke, pa čak ohotski Tunguzi. Godine 1665. Zašiverci su poslali molbu na sina bojarskog Andreja Buligina koji je ugnjetavao Jukagire. Jukagiri i Eveni su odbili da plate jasak, 1666. godine su napali, a 1679. opsadili Zašiversk[7].

Ostrog[uredi - уреди | uredi izvor]

Savremena rekonstrukcija Zašiverskog ostroga u 800 km od drevnog Zašiverska (okolina Jakutska)

Zbog stalne pretnje opsade 1676. godine, u centru Zašiverska je bio izgrađen drveni tvrđavni zid, čime je grad postao jedino utvrđenje na Indigirce sa trajnim garnizonom kozaka i centrom velikih teritorija od reke Jane na zapadu do Kolime na istoku[7].

1721. godine Indigirski ostrog je dobio ime Zašiverska[12]. Za 1769. u Zašiverskoj parohiji bilo je 922 ljudi, uključujući 33 prognanika. Među stalnim stanovnicima, čiji potomci do sada žive u Ruskom ušću i na Kolimi, postojala su prezimena: Posnikov, Tarabukin, Habarov, Sinicin, Berjozkin, Lebedev, Šelkanov i druga. Deo stanovništva Indigirke bio je sa Ruskog severa[7].

Upravnici Zašiverskog ostroga[7]:

Andrej Gorelij : 1650—1652
Foma Kondratjev : 1650—1652
Vasilij Burlak : 1652—1654
Ivan Ovčinikov : 1654—1658
Vasilij Burlak : 1659
Ivan Žirok : 1660—1662
Amos Mihajlov : 1662—1663
Andrej Buligin : 1665
Litkin :
Stepan Ščerbakov : 1668—1670
Leontij Trifonov : 1670—1671
Jurij Križenovski : 1675—1677
Dmitrij Savin :
Gerasim Cipandin : 1686—1688
Fjodor Krasnojar : 1688—1689
Ivan Tobolski : 1688—1690

Grad[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 1783. Zašiversk, uzimajući u obzir prisustvo tvrđave i crkve, dobio je status grada i administrativnog centra Zašiverskog okruga, u sastavu [Jakutska oblast|Jakutske oblasti]] Irkutskog namesništva. Ovde su se razmestili gradonačelnik i gradska većnica, okružni finansijski ured, okružni sud za krivične predmete, zemski sud i druge ustanove. Otvoreni su krčme, prodavnice hljeba i soli. Građani su bili angažovani u lovu, ribolovu i čak poljoprivredi. Krajem XVIII veka pojavljuju se crkvene potrepštine ukrašene zlatom i srebrom. Crkvena biblioteka je imala knjige o pomorskoj i vojnoj veštini[7].

Jukagiri, Eveni, i Jakuti su snabdevali građane mlečnim proizvodima, divljačima, jelenskim, medveđim i kravljim mesom. Svake godine u novembru ili decembru održan je sajam: trgovci iz Jakutska su prodavali gvozdeno posuđe, tkanine, staklene perle, šećer, duvan, meštani — krznu (od veverice, lisice, samura, hermelina, sibirske kune), kljove morža i mamuta[7].

26. oktobra 1790. godine visočanstveno utvrđen je grb grada Zašiverska, istovremeno sa drugim grbima Irkutskog namesništva, sa sledećim opisom: „U gornjem delu štita je grb irkutski. U donjem delu u crnom polju zlatna lisica, u znak da stanovnici ovog okruga se bavi lovom na ove zveri”[13].

Među građanima bilo je dosta Jukagira, Evena i Jakuta koji su radili u ruskim kućama. Tu su živeli zanatlije i trgovci. Vojni garnizon 1799. godine brojio 33 ljudi. Tokom XVIII veka Zašiversk je proživio cvetanje. Prema predanjima, broj kuća i jurta u gradu je dostigao 270. Stanovništvo verovatno nikada nije prešlo 500 ljudi[7]. Državni tovari iz Jakutska do Zašiverska do njegovog ukidanja 1805. godine bili su isporučeni na putu kroz Tukulanski prelaz i rijeku Aldan, zatim kroz Nelgegu ili Borulah. Na Indigirce uzvodno od Zašiverska komunikacije očigledno nije bilo, jer je teško proći kroz brzice[14].


Pad i propast[uredi - уреди | uredi izvor]

Zašiversk se našao po strani od Jano-Indigirsko-Kolimskog druma i počeo da postepeno nazadova[15]. Sveopšto istrebljenje životinje sa krznom je poslužilo kao razlog za smanjenje trgovačke vrednosti Zašiverska, i kao posljedica toga, smanjenje njenog stanovništva. Tokom administrativno-teritorijalne reforme iz 1803. godine, koja je predviđala smanjenje broja „redovnih gradova” i njihovih okruga, Zašiversk „za mali broj stanovnika” je isključen iz broja okružnih gradova; 1804. godine, nakon dobijanja naloga, upravni centar sa svim okružnim institucijama, kao i sa katedrom protojereja, prebačen je u Verhojansk (400 km zapadno). Neko vreme ovde još je ostajao odred kozaka i neki trgovačke ustanove. 1808. godine u gradu su živeli 120—130 ljudi. Ostali stanovnici su verovatno umrli od epidemija malih i velikih boginja, koji su se desili u verhojanskoj okolini 1773—1776. i ponovo 1883[7]. Iz velikih boginja je nestalo i drevnog naselja Polousnog u blizini, u kome se još 1940.im godinama nalazila kapela[16].

U oktobru 1820. godine ovde je putovao polarni istraživač F. Vrangel, koji je pronašao u dogorevaćem Zašiversku samo pet stambenih kuća. U decembru 1822. grad je posetio škotski putnik Džon Kokran, koji je napisao: „...Krv se zamrznula u mojim žilama kada sam konačno video ovo mesto. Ja... nikada nisam video takvu beskrajno tužnu sliku... Naselje se sastojalo od sedam nesrećnih stana[17].”

Zašiversk (1820). Slika F. Matjuškina

Tokom 1840.ih godina ovde je došao putnik po prezimenu Vinogradov: „Nakon prelaska Indigirke, otvara se Zašiversk, stojeći na njenoj desnoj obali. Božji hram i tri jurta, sveštenik sa crkvenjakom, ulusni pisar sa perom i upravnik stanice bez konja čine celu populaciju”. Istih godina ovo mesto je posetio nadbiskup Nil, koji je ostavio priču o Spaskoj crkvi i njenoj parohiji, ali nije spomenuo ništa o samom gradu. Zašiversk kao naselje u to vreme više nije postojao. Crkvene potrepštine su odvedene u Krest-Majorsku i Momsku crkve na Indigirce[7]. Godine 1874. u Sankt Peterburgu razrađen je nacrt novog grba Zašiverska sa opisom: „U crnom štitu nalazi se zlatna lisica sa tamnocrvenim očima”, ali on nije utvrđen[18]. 1878. godine u Istočni Sibir bio je administrativno proteran službenik Zahar Cigankov. Iz Irkutskog zatvora se namenjivao k proterivanju u grad Zašiversk. Kada su saznali da grad nije bio imao stanovnice, zatvorenik bio proteran u Verhojanski okrug[19].

Krajem 1920.ih godina članovi ekspedicije Narkomvoda SSSR-a zatekli su na mestu Zašiverska dvojicu ljudi, Jakuta po nacionalnosti[6], koji živeli u ambaru. To su bili ribar Mitrej Slepcov[6] i njegova mlađa sestra Jevdokija Fjodorovna Slepcova. Nekoliko godina kasnije Slepcov je umro, njegova sestra preselila se u mesto koje se zove Tjogjurjok[g]. Slepcova je rekla: „Mi smo bili poslednji stanovnici grada”[7].

Arhitektura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spaso-Zašiverska crkva i zvonik: sada u Novosibirsku

Od nestale zapolarne Mangazeje u zapadnom Sibiru Zašiversk je razlikovalo prisustvo spomenika iznad zemlje koji su postojali do XX veka: šatorske crkve i nadvratne kapije tvrđave[7]. Zašiversk je naslikan u „Crtaćoj knjizi Sibira” sastavljenoj Semjonom Remezovim 1701. godine. Grad je prikazan u crtežima L. Voronina i F. Matjuškina na prelomu XVIII i XIX veka[7].

Zašiversk bio je grad potpuno sagrađen od drveta. Bedem izgrađeni 1676. godine prema arheološkim iskopavanjima 1969—1971. godina imao je dužinu od 46 metara i širinu 38 metara. Debljina bedema postavljenog iz dva reda trupaca je bila oko dva metra. Preko bedema su izgrađene dve kule sa kapijom, jedna kula na uglu i crkva Spasitelja (ugrađena u južni zid). U planu, koji je izradio geodetar Turčaninov 1798. godine, prikazani su ambari za provijant i tamnica. U crtežima L. Voronina krajem XVIII veka bedem tvrđave već je nestao. Sudeći po napomenutom planu i crtežima, grad je imao neuređenu izgradnju bez ulica, kuće su se pripijali uza reku. Krajem XVIII veka grad se širio i već se nalazio na poluostrvu i na susednom zapadnom ostrvu. Kako su rekli starosedelaci, deo grada je takođe bio smešten na levoj obali Indigirke i na brdima iznad osnovnog dela grada.

U vreme dolaska arheološke ekspedicije 1969. godine, na mestu Zašiverska je bila crkva, napola srušen zvonik, dve napola srušene bravnare (verovatno sagrađene sredinom XIX veka) i stub za vezivanje konja. Spaska crkva sa zvonikom izgrađena je 1700. godine lokalnom tesačem Andrejem Habarovom od ariša, isporučenog najverovatnije iz gornjeg toka Indigirke. U prvoj polovini XX veka u crkvi se još nalazile izbledene i ogulite ikone „drevnog slikanja”[6]. Pošto je bilo nemoguće osigurati očuvanost spomenika u divljoj prirodi vlada Jakutske ASSR je dala dozvolu za njihov izvoz u Istorijsko-arhitektonski muzej na otvorenom u predgrađu Novosibirska. Zvonik je prevezen 1970. godine, Spaska crkva — 1971. godine[7].

Zašiversk u folkloru[uredi - уреди | uredi izvor]

Krst na mestu Zašiverska

Zašiversk je nakon svog nestanka ostao u folklornom sećanju starosedelačkog stanovništva Indigirke: legendama i predanjima zabeleženima u različito vreme. Tako, osnivanje grada, prema legendi, bilo je povezano sa jakutskim vitezom Bert-Čjorjogjorom: uz pomoć Rusa uspeo je da pobedi Tunguse, sa kojima Jakuti ranie bili u neprijateljstvu. Prema drugoj verziji, Jorjo-Čjorjogjor je bio sprovodnik Rusa u Indigirku i pokazao mesto za polaganje grada. U 1940—1950. godini spada zapisi predanja o epidemiji velikih boginja i propasti grada zbog njih. Po verziji J. Frolova, šamani su povezivali dolazak velikih boginja — „bake”, kako su zvali je, početkom XIX veka sa „zlim duhom” koji se osvetio na toj način ljudima za istrebljenje životinje sa krznom. Prema drugom predanju, dve sestre su sedele sedam dana na drvetima i sa žalošću gledali stanovnike Zašiverska. To su bili dusi velikih boginja. A kada su ih uvredio tunguski knez koji su prolazio mimoići oni se sručili svoju jarost na grad. Legenda jakutskog ili tunguskog porekla koju su čuli učesnici naučne ekspedicije 1969—1970. godina u donjem toku Indigirke, priča da je jednom tokom sajma (u blizini gradske tvrđave) šaman video bogato okovanu škrinju sa dragocenostima, koja je bila zaražena bolesti, i naredio da baciti je u ledenu rupu, ali halapljiv sveštenik se usprotivio njemu, i kada su okovanu škrinju otvarali — ljudi su se bacili i razgrabili sve stvari koje ležele u njoj. A sutradan su velike boginje zahvatili grad. Svi su umrli, zajedno sa sveštenikom, preživela je samo devojčica Tarabukina, koja je živela do 105 godina i umrla 1913. godine[7]. U narečju stanovništva sela Ruskog Ušća na Indigirce za označavanje velikih boginja je sačuvan izraz „zašiverska gadost” (rus. зашиверская погань)[20].

Istraživanja[uredi - уреди | uredi izvor]

...Spustili smo se na ravan trg. Na njom su crkva, zvonik, dva ambara i dva groba. To je sve što se sačuvalo od Zašiverska!

— Polarni istraživač B. Levanov (1929)[7]

Zašiversk se pominje u opisima putovanja ruskih istraživača G. Saričeva krajem XVIII veka i F. Vrangela početkom XIX veka. Detaljan opis grada se nalazi u „Rečniku geografskom Ruske države” A. Ščekatova, objavljenom 1804. godine. Posle svoje propasti grad se skoro nikada nije pomenuo. Prvo detaljno istraživanje istorije Zašiverska (prema arhivskim materijalima) se odnosi na 1922. godinu, kada je u „Zbirce materijala za proučavanje Jakutije” Jakutski narodni komesarijat objavio članak pod naslovom „Grad Zašiversk” autora sa inicijalima „V. G.”. Zašiversk su spomenuli V. I. Ogorodnikov u knjizi „Od istorije osvajanja Sibira. Osvajanje jukagirske zemlje” (Čita, 1922), S. V. Bahrušin u „Otkrići Jakutije Rusima u XVII veku i njenog pripajanja Rusiji” (Jakutsk, 1957). Postojanje crkve na mestu bivšeg grada u XX veku prvi put se pominje u izveštaju iz 1933. godine o održavanju Indigirske hidrografske ekspedicije, koja je 1931. godine slučajno otkrila ostatke grada[7].

Arheološki radovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Šahovska figurica od kostiju morža iz Ruskog Ušća na Indigirce

Arheološka iskopavanja na mestu Zašiverskog ostroga i, delimično, okolne teritorije sprovedena je 1969—1971. godina ekspedicijom sibirskog odeljenja Akademije nauka SSSR. Iskopavanje omogućilo je uspostavljanje istorijskih podataka koji nisu bili u pisanim izvorima. Kratko leto i permafrost (led počinjao na dubini od 25—30 cm) sprečili je arheologima da završe iskopavanja, posebno nije bio pronađen kulturni sloj XVII veka.

Tokom ekspedicije pod slojem treseta pronađeni su ostaci zidova, podova kula, kao i zanatske radionice 15 metara od zvonika. Otkriveni su tragovi poplava i dva požara, od kojih je jedan uništio deo zidova tvrđave. Pronađeni su bakrene monete iz XVIII veka; „idol” i šahovska figura od kostiju mamuta, staklene perle, komada liskuna i stakla, gvozdeni nož i druge predmete. Na udaljenosti od 1,6 m i 10 cm od crkve na dubini od 80 cm u peskovitom tlu otkrivena je grupa sahranjivanja: žene i troje dece u mrtvačkim sanducima od tesanih dasaka; deteta u izdubljenom brvnu; devojke u sanduku izdubljenom od dva ariša[7].

Prema učesniku ekspedicije M. Ugrina, dvojica drugih učesnika — profesor Ivan Makovecki i snimatelj Oleg Maksimov bili su zaraženi sporima od velikih boginja i poginuli[21].

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Самсонов, Н. Г. (1989). Наши имена. Якутское книжное изд-во. str. 141. 
  2. Чикачёв, А. Г. (1990). Русские на Индигирке: историко-этнографический очерк. Москва: Наука. str. 24. 
  3. Хохлачев, В. (1975). Хотугу эргимтэ Помпейа уоттара. (Заполярный Помпей). Хону: Индигир уоттара. 
  4. "Общественные науки в СССР: История, Выпуски 1—6 (1979), pp. 196". https://books.google.ru/books?id=pIeFAAAAIAAJ&q=%22%D0%B7%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9+%D1%86%D0%B8%D0%BA%D0%BB%22+%22%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%8F+%D0%BE+%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D1%8F%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%BC+%D0%9A%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B6%D0%B5,+%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D1%8B%D0%B2%D0%B0%D1%8E%D1%89%D0%B8%D0%B5+%D0%BE+%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B5%22&dq=%22%D0%B7%D0%B0%D1%88%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9+%D1%86%D0%B8%D0%BA%D0%BB%22+%22%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%8F+%D0%BE+%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D1%8F%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%BC+%D0%9A%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B6%D0%B5,+%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%B7%D1%8B%D0%B2%D0%B0%D1%8E%D1%89%D0%B8%D0%B5+%D0%BE+%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B5%22&hl=ru&sa=X&ved=0ahUKEwicg4-9zfXOAhWMEiwKHRAUCLUQ6AEIHjAA. Pristupljeno 13. 12. 2017. 
  5. Васильевский, Р. С. (1987). Воспитание историей. Новосибирск: Новосибирское книжное изд-во. str. 191. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Кротов 1934.
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 7,12 7,13 7,14 7,15 7,16 7,17 7,18 7,19 7,20 Окладников 1977.
  8. История СССР, Выпуски 1—3. Изд-во Академии наук СССР. 1970. str. 179. 
  9. С, Стишов М.. (2013). Особо охраняемые природные территории Российской Арктики: современное состояние и перспективы развития. Всемирный фонд дикой природы (WWF). str. 19. 
  10. Свиридова, Т. В. (2011). Современное состояние территориальной охраны КОТР Российской Арктики. Союз охраны птиц России. str. 2,20. 
  11. Иванов, В. Н.. Вхождение Северо-Востока Азии в состав Русского государства. Новосибирск: Наука. str. 101. 
  12. Молодых, И. Ф. (1931). Пути связи и снабжение Колымско-Индигирского края. Иркутск: Востсибкрайгиз. str. 22. 
  13. "Герб города Зашиверск (1790 г.)". // geraldika.ru. http://geraldika.ru/symbols/10141. 
  14. Молодых, И. Ф. (1931). Пути связи и снабжение Колымско-Индигирского края. Иркутск: Востсибкрайгиз. str. 30,31. 
  15. Обедков, А. П. (2005). Образование городов как фактор русской колонизации евразийского Севера в дореволюционный период. Сыктывкар: Институт языка, литературы и истории Коми НЦ УрО РАН. str. 11. 
  16. Рудич, К. Н. (1977). Река, разбудившая горы. Новосибирск: Наука. str. 18. 
  17. Кокрен, Джон Дандас (1824). Narrative of a Pedestrian Journey Through Russia and Siberian Tartary: From the Frontiers of China to the Frozen Sea and Kamtchatka. H. C. Carey, & I. Lea, and A. Small. str. 163,164. 
  18. "Зашиверск (Якутия)". // heraldicum.ru. http://www.heraldicum.ru/russia/subjects/towns/zashiv.htm. 
  19. Деятели революционного движения в России. Био-библиографический словарь. Том 2, выпуск 4. Москва. 1932. str. 1914, 1915. 
  20. Полярная звезда: литературно-художественный и общественно-политический журнал (1—6). 1988. str. 7. 
  21. Угрин, Михаил. (1998). Заглянем в своё будущее. Петропавловск-Камчатский: Вестник КНАГЭЧ. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Чикачёв, А. Г. (1990). Русские на Индигирке: историко-этнографический очерк. Москва: Наука. str. 24. 
  • Кротов, Модест (1934). В просторах Индигирки. Якутск: Якутское государственное издательство. 

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]