Vreme (filozofija)
Vreme je jedan od osnovnih pojmova u filozofiji. Vreme se općenito određuje kao dimenzija sleda bića jednog nakon drugog, bivanja stvari u promeni njihovog nastajanja i nestajanja, za razliku od prostora kao dimenzije koja omogućuje opstanak bića jednoga pored drugog.[1]
Povijest[uredi | uredi kod]
Zaratustrizam[uredi | uredi kod]
U persijskoj filozofiji, mazdaizmu, vreme se smatralno izvorom sveg pojavljivanja i postojanja, uključujući Boga i Đavola (Ahura Mazdu i Angra Mainju).[2] Vreme je nepokretni pokretač, budući da se samo ne kreće, a ipak upravlja svime.[2] U Iranu su takva umovanja dovela do pojave zurvanističkih škola, koje pretpostavljaju postojanje beskrajnog vremena kao prvog i najvišeg tvorca.[3]
Neke škole indijske filozofije takođe su postavile vreme iznad svega. Obzirom da se sve promene odigravaju u njemu, vreme je smatrano upraviteljem svemira: stvari se rađaju, menjaju i umiru pod dejstvom vremena, koje je vrhovni princip kosmičkog bivanja. Ovakvi mislioci su poznati kao kalavadin, sledbenici »teorije vremena«. Kalavada predstavlja indijsku paralelu zurvanizma.[3]
Budistička filozofija[uredi | uredi kod]
Budistička filozofija tvrdi da vreme nije supstanca, već samo niz: kontinuitet je iluzija. Vreme je konstrukcija našeg mišljenja, baš kao i prostor. Ova dva pojma zavise jedan od drugog, jer se vremenski sled podudara s razvijanjem nekog prostornog niza. Vreme je samo menjanje i sled; u budizmu nema mesta nikakvoj produženoj sadašnjosti. Samim tim što je trenutna, sadašnjost je već prošlost u času kada o njoj razmišljamo. Čulni organi mogu da stupe u kontakt samo s pojedinim momentima, pa zato i opažanje može da bude samo trenutno, odmah prolazi, te je predstava o kontinuitetu čisto imaginarna.[3]
Grčka filozofija[uredi | uredi kod]
Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.[4]
Aristotel je smatrao da postojanje vremena zavisi od postojanja promene, zbog čega je postulirao večnost kretanja.[5] On je poimao vreme kao deljivi kontinuum, koji se ne može svesti na zbir nevremenih trenutaka, kao uslov promene i kretanja, koji se ne može svesti na promenu i kretanje, i kao broj koji se broji — sadašnjost je za vreme isto što i jedinica za brojni niz.[4] Aristotel definiše vreme kao „broj kretanja prema onome što je bilo ranije i što će biti kasnije”. Ovaj pojam vremena ostaje merodavan vekovima sve do Njutonove teorije »apsolutnog vremena«.[1]
Srednjovekovna filozofija[uredi | uredi kod]
Teškoće oko definisanja vremena označio je Avgustin sledećim, često citiranim rečima:
Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.[6]
– Avgustin, Ispovesti
Avgustin je istakao da je vreme u neposrednom odnosu prema ljudskom vremenskom doživljaju: ono nije naprosto tok trenutaka, već i nešto subjektivno, pošto je duša svojim doživljajem sadašnjosti ujedinjena s budućnošću i prošlošću.[7]
Novovekovna filozofija[uredi | uredi kod]
Blez Paskal je vreme ubrajao u „jednostavne reči” (fr. mots primitifs) koje se ne mogu i koje i ne treba pokušavati definisati:
Ko bi je (reč vreme) mogao definisati? I zašto preduzimati tako nešto, pošto svi ljudi shvataju ono što se hoće reći kad se govori o vremenu?[4]
Isak Njutn je uveo koncept apsolutnog prostora i vremena svojim delom Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica.[8] Prema Njutnu, vreme i prostor su nezavisni aspekti objektivne stvarnosti:
Apsolutno, istinsko i matematičko vreme, od sebe i iz svoje sopstvene prirode, teče ravnomerno bez obzira na bilo što vanjsko...[9]
– Isak Njutn
Njutn je smatrao da prostor i vreme postoje po sebi, nezavisno od sveta koji u njima postoji, i postojali bi i da fizički svet uopšte ne postoji.[10] Prema Njutnu, koji je to shvatanje preuzeo od svog učitelja i neoplatoničara Isaka Baroua, sve su karakteristike vremena date a priori.[11]
Kao hrišćaninu, Lajbnicu je smetalo Njutnovo shvatanje, jer, po hrišćanskoj dogmatici Bog je stvorio svet i, zajedno s njim i prostor i vreme.[10] Lajbnic je smatrao da bi prostor i vreme ostali samo Božje ideje da Bog nije stvorio svet.[12] Njutn je, u skladu s engleskom empirističkom tradicijom, smatrao da prostor i vreme nisu Božje ideje, već da predstavljuju zauvek dati senzorijum Boga, te da bi kao takvi postojali i da fizičkog sveta nema.[13] Lajbnicov je tvrdio da nema vremena bez promene.[11]
Prema Kantu, vreme nije ništa što bi postojalo samo za sebe ili pripadalo stvarima kao njihova objektivna odredba.[14] On vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju. Kant tvrdi da se vreme kao i prostor ne može neposredno iskusiti već su to apriorni uslovi svekolikog iskustva. Kant je smatra da je vreme „čista forma opažaja” koja se nalazi u ljudskom subjektu. Opažaje čula čovek uvek prima u formi prostora („spoljašnjeg” čula) i u formi vremena („unutrašnjeg” čula). Sva saznanja imaju datost obe ove „forme opažaja” kao nužnu pretpostavku.
Vreme je nužna predstava koja čini osnov svih opažanja. U pogledu pojava uopšte, samo vreme ne može se uništiti, premda se pojave mogu izdvojiti od vremena. Vreme je, dakle, dato apriori. Jedino u njemu moguća je sva stvarnost pojava. Ove pojave mogu sve skupa da otpadnu, ali samo vreme (kao opšti uslov njihove mogućnosti) ne može se uništiti... Vreme ima samo jednu dimenziju: razna vremena nisu jednovremeno, već jedno za drugim (kao što razni prostori nisu jedan za drugim, već su jednovremeni).
Hegel sintetiše razna shvatanja vremena u sledećem pasusu:
Vreme je poput prostora, čista forma čulnosti ili opažanja, nečulna čulnost, ali kao što se prostora ništa ne tiče razlika objektiviteta i svesti, koja je subjektivna prema tome objektivitetu, tako se ona ništa ne tiče ni vremena. Ako se ta određenja primene na prostor i vreme, onda bi prostor bio apstraktni objektivitet, a vreme apstraktni subjektivitet... Vreme je isto tako kontinuitivno kao i prostor, jer je ono negativitet koji se apstraktno odnosi na sebe, a u toj apstraktnosti još nema realne razlike... U vremenu, kaže se, sve nastaje i prolazi, jer ono je upravo apstrakcija samog nastajanja i prolaženja. Ako se apstrahira od svega, naime od ispunjenosti vremena, isto tako od ispunjenosti prostora, onda preostaje prazno vreme, kao i prazan prostor - onda su te apstrakcije spoljašnjosti postavljene i predočene kao da su one za sebe. No, ne treba reći da u vremenu nastaje i prolazi sve, nego da je samo vreme to bivanje, nastajanje i prolaženje, bitkujuće apstrahiranje, Kronos koji sve rađa i sve svoje tvorevine razara. Ono realno sigurno je različito od vremena, ali je isto tako i bitno identično s njime.
Engels je smatrao da »osnovni oblici svakog bića jesu prostor i vreme« i »biće izvan vremena isto je takva krupna besmislica kao i biće izvan prostora«.[7] Niče nasuprot hrišćanske eshatološke koncepcije vremena postavlja svoju tezu o »večnom vraćanju istog«.
Savremena filozofija[uredi | uredi kod]
Anri Bergson (1859—1941.) je odbacio racionalistički pojam mehaničkog vremena kao spolja merljivog sleda i suprotstavio mu unutrašnje „pravo vreme” čistog trajanja.[1] Prema Bergsonu, vreme je „neposredna činjenica svesti”. Huserl razlikuje kosmičko vreme od fenomenološkog vremena, unutrašnjega vremenskog doživljaja koje se ne može meriti jer je neprekidno i doživljeno.
Martin Hajdeger ukazuje na vreme kao obzor razumevanja bitka, a vremenitost označava kao temeljnu strukturu ljudskog postojanja, odakle proizlazi i njegova povesnost — simultanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.[1]
U Ajnštajnovoj teoriji relativiteta, vreme je i dalje kontinuum, ali više nije linearno već razgranato, što znači da u nekim slučajevima za dva vremenska trenutka ne možemo kazati niti da su jednovremeni niti da jedan od njih prethodi drugom (vidi relativnost istovremenosti). Vreme je time prestalo da bude nešto što na jedinstven način obuhvata sve događaje i umesto toga je postalo lokalno, nerazdvojno povezano s mestom događanja.[17] Vreme se u savremenoj fizici tretira kao četvrta koordinata vreme-prostora i uslovljeno je kretanjem.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
- Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije. NOLIT, Beograd, 1982.
- Filozofijski rječnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
- Miloš Arsenijević, Vreme i vremena. Dereta, Beograd 2003.
- Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos. Novi Sad, 2006.
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 vrijeme, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ↑ 2,0 2,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216—219), Stylos. Šablon:Page1
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Tuči 1982: str. 360–372
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica vreme), Plato, Beograd, 1997.
- ↑ Miloš Arsenijević, Vreme i vremena (str. 71). Dereta, Beograd 2003.
- ↑ „Srednjovekovna filozofija”. Arhivirano iz originala na datum 15. 10. 2008. Pristupljeno 15. 10. 2008.
- ↑ 7,0 7,1 vreme, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
- ↑ Knudsen, Jens M.; Hjorth, Poul (2012). Elements of Newtonian Mechanics (illustrated izd.). Springer Science & Business Media. str. 30. ISBN 978-3-642-97599-8.
- ↑ In Philosophiae Naturalis Principia Mathematica See the Principia on line at Andrew Motte Translation
- ↑ 10,0 10,1 Miloš Arsenijević, Vreme i vremena (str. 72). Dereta, Beograd 2003.
- ↑ 11,0 11,1 Miloš Arsenijević, Vreme i vremena (str. 77). Dereta, Beograd 2003.
- ↑ Miloš Arsenijević, Vreme i vremena (str. 73). Dereta, Beograd 2003.
- ↑ Miloš Arsenijević, Vreme i vremena (str. 74). Dereta, Beograd 2003.
- ↑ Kant, Kritika čistog uma (str. 72), Beograd 1970.
- ↑ Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Transc-est., par. 4
- ↑ Hegel, Enciklopedija filozofkih nauka, Filozofija prirode, primedba uz par. 258
- ↑ Miloš Arsenijević, Vreme i vremena (str. 65). Dereta, Beograd 2003.
