Vojo Stanić
| Vojo Stanić | |
|---|---|
| Rođenje | 3. februar 1924. Podgorica |
| Smrt | 19. novembra 2024. |
| Obrazovanje | Akademija likovnih umetnosti |
| Zanimanje | slikar, vajar |
| Suprug/a | Nada Marović |
| Djeca | Toma Stanić |
Vojo Stanić (Podgorica, 3. februar 1924 — 19. novembar 2024) bio je crnogorski slikar i vajar.
Vojo Stanić je rođen u Podgorici, a odrastao u Nikšiću.[1] Završio je Akademiju likovnih umetnosti, odsek skulpture, u Beogradu, posle čega je prešao u Herceg Novi. Ubrzo se okrenuo slikarstvu, što mu je omogućilo da bolje izrazi svoju miroljubivost, mediteranski duh i interesovanje za ljude. Njegove slike su male pozorišne priče iz svakodnevnog života, pune duha. One vraćaju u život duh renesansnih komedija, predstavljajući ljudske slabosti, za koje takođe pokazuju razumevanje. Teme iz kafića, sa mora, ili iz svakodnevnog života često su predstavljene kroz mešavinu sa nadrealnim detaljima i kroz kreativan odnos likova i predmeta.
Bio je jedan od najznačajnijih savremenih crnogorskih umetnika i član CANU i DANU. Imao je nekoliko individualnih izložbi. Najvažnija njegova izložba bila je na Venecijanskom Bijenalu 1997. godine.[2]
Rođen je 3. februara 1924. godine u Podgorici. Otac mu se zvao Tomo, a majka Danica (rođena Ivanović). Odrastao je u Nikšiću, gde završava osnovnu i srednju školu. 1944. godine učestvuje u Narodnooslobodilačkom ratu kao deo Šeste crnogorske udarne brigade. Prvobitno je učestvovao u teškim borbama, ali je onda premešten u Štab brigade. Crtao je portrete svojih saboraca, te počeo da radi kao ilustrator u novoosnovanom časopisu. Demobilisan je u februaru 1945. godine.[3]
Stanić je upisao Pravni fakultet u Beogradu, ali se ubrzo ispisao. Diplomirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1951. godine, u klasi profesora Alojza Dolinara. Prvobitno je upisao slikarstvo, ali se odmah prebacio na vajarstvo. Po okončanju studija preselio se u Herceg Novi i zaposlio se kao profesor u Školi za umetničke zanate. Godine 1955. je počeo da se bavi slikarstvom, a 1956. godine je izlagao prve portrete i pejzaže u Beogradu i Podgorici. Početkom šezdesetih godina završava spomenik Jovanu Tomaševiću i tako zvanično prestaje da se bavi vajarstvom.
Godine 1958. je počeo da redi kao profesor Više pedagoške škole na Odseku za likovno obrazovanje i ostao je na toj poziciji do zatvaranja škole, 1965. godine. Time je Stanić postao slobodni umetnik. Boravci u Parizu 1958. i Rimu 1973. i 1974. godine uticali su na formiranje njegovog stila. Njegove slike su često smeštene u Sredozemlje, a likovi na njima su su obični, mali ljudi. Neke slika na ulicama i u gužvi, a druge ostavlja usamljene u njihovim sobama. Kombinovao je realno i irealno, sa elementima fantastičnosti. Kritičari pronalaze sličnosti sa nadrealizmom Renea Magrita (René Magritte) i metafizikom Đorđa de Kirika (Giorgio de Chirico). Stanić svoj stil nije menjao niti prilagođavao trendovima u slikarstvu; ignorisao je apstraktnu umetnost tvrdeći da je “ljudski lik vrhunski motiv svake umetnosti”.
Godine 1952. Stanić je postao član Udruženja likovnih umetnika Crne Gore. Dopisni član Crnogorske akademije nauka i umetnosti je postao 1977. godine, a redovni član 1985. godine. Stanić je, takođe, član Matice crnogorske. ali i crnogorskog PEN centra. 1999. postao je član Dukljanske akademije nauke i umetnosti.
Stanićev najveći uspeh bilo je predstavljanje Crne Gore na 47. Venecijanskom bijenalu 1997. godine. Imao je samostalne izložbe u Crnoj Gori, ali i širom sveta (Podgorici, Herceg Novom, Svetom Stefanu, Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Zagrebu, Bolcanu, Berlinu, Oslu, Rimu, Njujorku, Moskvi). U Umetničkom muzeju Crne Gore u Cetinju, njegove slike su deo stalne postavke. Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada za svoj slikarski rad.
Stanić se oženio Nadom Marović, poznatom vajarkom iz Luštice, 1957. godine. Imaju sina Tomu, pijanistu. Jedan je od najistaknutijih savremenih crnogorskih slikara.
Preminuo je u 101. godini života.[4]
Njegove slike su izložene u nizu galerija u Crnoj Gori, kao i u stalnoj postavci umetničkog muzeja u Cetinju.[5]
- ↑ „Vojo Stanić”. galerija-kula.hr/. Arhivirano iz originala na datum 20. 1. 2015.. Pristupljeno 20. 1. 2015.
- ↑ Celant, Germano (1997) (Italian). 47th exposizione internazionale d'arte. Biennale di Venezia. ISBN 9788843561520.CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
- ↑ „Vojo Stanić”.
- ↑ „Preminuo crnogorski slikar i vajar Vojo Stanić”. Nova.rs. Arhivirano na datum 19. 11. 2024.. Error: If you specify
|archivedate=, you must also specify|archiveurl=. Pristupljeno 19. 11. 2024. - ↑ Dragičević 2009: str. 43
- Maestro Voja Stanić proslavio 97. rođendan („Večernje novosti”, 5. februar 2021)
- SREĆAN 98. ROĐENDAN MAESTRU VOJU STANIĆU! Čestitao i gradonačelnik Herceg Novog Stevan Katić („Večernje novosti”, 3. februar 2022)
