Vladimir Solovjov

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Vladimir Solovjov
filozofija 19. veka
ruska filozofija
Biografske informacije
Rođenje 28. januar 1853. (1853-01-28)
Smrt 30. august 1900. (dob: 47)
Uzkoje, Ruska Imperija
Obrazovanje
Školovanje Moskva, Ruska Imperija
Filozofija
Škola/Tradicija platonizam
hrišćanski misticizam
ruski simbolizam
Inspiracija

Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka.

Život i rad[uredi - уреди | uredi izvor]

Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3]

U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4]

U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4]

Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6]

Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8]

Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe.

Uticaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[9] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”.

Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. The name Solovyov derives from "соловей", "solovey", Nightingale in Russian.
  2. Dahm, Helmut and Wright, Kathleen. Vladimir Solovyev and Max Scheler: Attempt at a Comparative Interpretation, pp. 219. Springer, 1975
  3. Judith Deutsch Kornblatt (2009). Divine Sophia: The Wisdom Writings of Vladimir Solovyov. Cornell University Press. str. 22, 12. ISBN 978-0-8014-7479-8. 
  4. 4,0 4,1 4,2 History of Russian Philosophy section on Solovyov «Istoriя rossiйskoй Filosofii » (1951) by N. O. Lossky, Publisher: Allen & Unwin, London ASIN: B000H45QTY International Universities Press Inc NY, NY. ISBN 978-0-8236-8074-0 sponsored by Saint Vladimir's Orthodox Theological Seminary
  5. Von Balthasar, Hans Urs, The Glory of the Lord: A Theological Aesthetics – III: Studies in Theological Style: Lay Styles, Ignatius 1986. pp. 282ff
  6. Falk, Henrich, Wladimir Solowjews Stellung zur katholischen Kirche, in Stimmen der Zeit, 1949. pp. 421–435
  7. The Religious Poetry of Vladimir Solovyov (Semantron Press, 2008)
  8. Samuel Cioran. Vladimir Solov’ev and the Knighthood of the Divine Sophia (Wilfrid Laurier University Press, 1977), 71.
  9. Zouboff, Peter, Solovyov on Godmanhood: Solovyov’s Lectures on Godmanhood Harmon Printing House: Poughkeepsie, New York, 1944; see Czeslaw Milosz's introduction to Solovyov’s War, Progress and the End of History. Lindisfarne Press: Hudson, New York 1990.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Judith Deutsch Kornblatt (2009). Divine Sophia: The Wisdom Writings of Vladimir Solovyov. Cornell University Press. str. 22, 12. ISBN 978-0-8014-7479-8. 
  • Kostalevsky, Marina (1997). Dostoevsky and SolovievThe Art of Integral Vision. Yale University Press. ISBN 0-300-06096-3. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]