Vladimir Solovjov
| Vladimir Solovjov | |
|---|---|
| filozofija 19. veka | |
| ruska filozofija | |
 | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 28. 1. 1853. |
| Smrt | 30. 8. 1900. (dob: 47) Uzkoje, Ruska Imperija |
| Obrazovanje | |
| Školovanje | Moskva, Ruska Imperija |
| Filozofija | |
| Škola/Tradicija | platonizam hrišćanski misticizam ruski simbolizam |
| Inspiracija | |
Vladimir Sergejevič Solovjov[1] (rus. Влади́мир Серге́евич Соловьёв; Moskva, 28. januar 1853 — Uzkoje, 30. avgust 1900) bio je ruski filozof, teolog, pesnik, pisac pamfleta i književni kritičar, koji je igrao značajnu ulogu u razvoju ruske filozofije i poezije s kraja 19. i duhovnog preporoda s početka 20. veka.
Život i rad[uredi | uredi kod]
Vladimir Sergejevič Solovjov, sin istoričara Sergeja Mihajloviča Solovjova, rođen je u Moskvi, 28. januara 1853.[2] Njegova majka, Poliksena Vladimirovna, bila je poljskog porekla, i među njenim precima bio je mislilac Grigorij Skovoroda.[3]
U svojim tinejdžerskim danim Solovjov se odrekao pravoslavlja zarad nihilizma, ali je kasnije njegovo neodobravanje pozitivizma[4] viđeno kao izražavanje stavova u skladu sa stavovima pravoslavne crkve.[4]
U svom delu „Kriza zapadne filozofije: Protiv pozitivizma“ Solovjov je kritikovao pozitivističko odbijanje Aristotelovog esencijalizma, odnosno filozofskog realizma. Pozitivizam, prema Solovjovu, samo potvrđuje pojavu nekog objekta, negirajući intuitivnu realnost koju ljudi doživljavaju kao deo svoje svesti.[4]
Vladimir Solovjov postao je prijatelj i poverenik Fjodora Dostojevskog. Suprotno od stavova Dostojevskog, Solovjov je bio naklonjen rimokatoličkoj crkvi. On se zalagao za ukidanje raskola (ekumenizam, sobornost) između pravoslavne i katoličke crkve - eventualno, „sa etičke i socijalne tačke gledišta“,[5] spajajući sve u katolicizam.[6]
Solovjov se nikada nije ženio, niti je imao decu, ali, vodio je idealizovane odnose, koje je ovekovečio u svojoj duhovnoj ljubavnoj poeziji, uključujući dve žene po imenu Sofija.[7] Odbacio je tvrdnje mistične Ane Šmit, koja je tvrdila da je njegov božanski partner.[8]
Solovjov je umro kao siromašni beskućnik 1900. godine, ostavljajući svog brata Mihajla Sergejeviča i nekoliko kolega da brane njegovo intelektualno nasleđe.
Uticaj[uredi | uredi kod]
Široko je rasprostranjeno mišljenje da je Solovjov bio glavna inspiracija za Dostojevskog za likove Aljoše i Ivana Karamazova u delu Braća Karamazovi.[9] Uticaj Solovjova se takođe može videti u delima simbolista i neoidealista kasnije ruske sovjetske ere. Njegova knjiga „Smisao ljubavi“ može se posmatrati kao jedan od filozofskih izvora Tolstojeve „Krojcerove sonate“ (1889). Ovo je takođe delo u kome je uveo pojam “sizigi” da bi označio “bliski savez”.
Solovjov je uticao na religioznu filozofiju Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Florenskog, Franka, na ideje Rudolfa Štajnera i poeziju i teoriju ruskih simbolista, odnosno Belija, Bloka i drugih.
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ The name Solovyov derives from "соловей", "solovey", Nightingale in Russian.
- ↑ Dahm, Helmut and Wright, Kathleen. Vladimir Solovyev and Max Scheler: Attempt at a Comparative Interpretation, pp. 219. Springer, 1975
- ↑ Judith Deutsch Kornblatt (2009). Divine Sophia: The Wisdom Writings of Vladimir Solovyov. Cornell University Press. str. 22, 12. ISBN 978-0-8014-7479-8.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 History of Russian Philosophy section on Solovyov «Istoriя rossiйskoй Filosofii » (1951) by N. O. Lossky, Publisher: Allen & Unwin, London ASIN: B000H45QTY International Universities Press Inc NY, NY. ISBN 978-0-8236-8074-0 sponsored by Saint Vladimir's Orthodox Theological Seminary
- ↑ Von Balthasar, Hans Urs, The Glory of the Lord: A Theological Aesthetics – III: Studies in Theological Style: Lay Styles, Ignatius 1986. pp. 282ff
- ↑ Falk, Henrich, Wladimir Solowjews Stellung zur katholischen Kirche, in Stimmen der Zeit, 1949. pp. 421–435
- ↑ The Religious Poetry of Vladimir Solovyov (Semantron Press, 2008)
- ↑ Samuel Cioran. Vladimir Solov’ev and the Knighthood of the Divine Sophia (Wilfrid Laurier University Press, 1977), 71.
- ↑ Zouboff, Peter, Solovyov on Godmanhood: Solovyov’s Lectures on Godmanhood Harmon Printing House: Poughkeepsie, New York, 1944; see Czeslaw Milosz's introduction to Solovyov’s War, Progress and the End of History. Lindisfarne Press: Hudson, New York 1990.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Judith Deutsch Kornblatt (2009). Divine Sophia: The Wisdom Writings of Vladimir Solovyov. Cornell University Press. str. 22, 12. ISBN 978-0-8014-7479-8.
- Kostalevsky, Marina (1997). Dostoevsky and SolovievThe Art of Integral Vision. Yale University Press. ISBN 0-300-06096-3.
