Vincenzo Nibali

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Pix.gif Vinčenco Nibali Icône cycliste
Cambrai - Tour de France, étape 4, 7 juillet 2015, arrivée (B43) (cropped).JPG
Nibali na Tur de Fransu 2015. godine
Lične informacije
Ime Vinčenco Nibali
Nadimak Ajkula iz Mesine
Datum rođenja 14. novembar 1984. (1984-11-14) (dob: 33) .
Državljanstvo  Italija
Visina 1.81 m
Težina 65 kg
Informacije o timu
Trenutno član tima Bahrejn Merida
Disciplina drumski
Tip vozača brdaš
Profesionalna karijera
2005
2006—2012
2013—2016
2017—
Bortolo
Likvigas
Astana
Bahrejn Merida
Uspesi
Tur de Frans
Jersey yellow.svg Tur de Frans 1 (2014)
Điro di Italija
Jersey pink.svg Điro di Italija 2 (2013, 2016)
Vuelta a Espanja
Jersey gold.svg Vuelta a Espanja 1 (2010)
Klasične biciklističke trke
Điro di Lombardija: 1 (2015)
Šampionati i druge trke
Nacionalni šampion
(drumska trka)
MaillotItalia.svg 2 (2014, 2015)
Gran pri Zapadne Francuske 2006. godine
Điro del Trentino 2008 i 2013. godine
Tireno—Adrijatiko 2012. i 2013. godine
Tur of Oman 2016. godine

Podaci od: 11. maj 2016..

Vinčenco Nibali (it. Vincenzo Nibali; 14. novembar 1984) je italijanski profesionalni biciklista od 2005. godine. Nibali je u karijeri osvojio sve tri grand tur trke. Vuelta a Espanju 2010, Điro d’Italiju 2013. i 2016. i Tur de Frans 2014. Rođen je u Mesini i nadimak u karavanu mu je "Ajkula iz Mesine", prvu pobedu ostvario je 2006. godine, kada je osvojio gran pri Zapadne Francuske. Osim grand tur trka, Nibali je osvajao i Điro di Lombardiju, Tireno—Adrijatiko i dvaput nacionalno prvenstvo.

Detinjstvo i juniorska karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Nibali je rođen 14. novembra 1984. u Mesini, u Siciliji, sin Salvatorea i Đovane. Zbog želje da postane profesionalni biciklista, napustio je rodni grad i preselio se u Toskanu sa 16 godina. Juniorsku karijeru je počeo 2002. godine, kada je bio i treći na juniorskom svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar, a 2004. godine je bio treći na svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar za vozače do 23 godine.

Profesionalna karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Početak karijere[uredi - уреди | uredi izvor]

Profesionalnu karijeru počeo je 2005. godine, u timu Fasa Bortolo, a 2006. godine je prešao u italijanski profesionalni tim Likvigas, sa kojim je, iste godine, osvojio gran pri Zapadne Francuske i završo je treći na Eneko Turu.

2007. godine, Nibali je vozio Điro d’Italiju po prvi put i završio je na 19 mestu.

2008. vozio je i Điro d’Italiju i Tur de Frans. Na Điru je završio na 11 mestu, a na Turu na 20 mestu.

2009[uredi - уреди | uredi izvor]

Nibali je završio sedmi na Tur de Fransu 2009. godine

2009. godinu, Nibali je počeo osvajanjem trke Điro Apenina, gde je napao 50 kilometara do cilja i pobedio solo. Nakon toga, završio je šesti na Turu Kalifornije i deveti na Turu Baskijske Zemlje.

Nibali je, zajedno sa Romanom Krojcigerom, bio lider tima Likvigas na Tur de Fransu i opravdao je tu ulogu osvajanjem sedmog mesta, što mu je bio najbolji plasman na grand tur trkama u tom trenutku.

2010[uredi - уреди | uredi izvor]

2010. godinu, počeo je u dobroj formi, osvanjem Tur San Luis trke. Na Điro d’Italiji, Nibali je ušao u sastav Likvigasa u zadnjem trenutku umesto Franka Pelicotija. Nibali je osvojio treće mesto, iza timskog kolege Ivana Basa i Davida Aroja.

U junu, Nibali je osvojio trku oko Slovenije, propustio je Tur de Frans i došao je kao jedan od favorita na Vuelta a Espanji. Nibali na Vuelti nije ostvario nijednu pobedu, ali zahvaljujući dobrim plasmanima na brdskim etapama i na dva hronometra, osvojio je Vueltu. Glavni Nibalijev rival, Igor Anton, morao je da napusti Vueltu nakon pada na etapi 14. Lidersku majicu je preuzeo Hoakim Rodrigez, ali je Nibali nadoknadio zaostatak na zadnjem hronometru.

2011[uredi - уреди | uredi izvor]

Na početku 2011. godine, Nibali je osvojio peto mesto na Tireno—Adriatiko trci, a imao je solidnu sezonu i na klasicima. Osvojio je osmo mesto na Lijež—Bastonj—Liježu i na Milan—Sanremu. Nibali je, uz Alberta Kontadora, bio jedan od favorita za osvajanje Điro d’Italije, u odsustvu Ivana Basa, koji je bio fokusiran na Tur de Frans. Nibali i Mikele Skarponi su vodili veliku borbu za drugo mesto jer je Alberto Kontador bio nedostižan. Nibali je na kraju završio treći, a naknadno, nakon poništavanja rezultata Kontadoru, Nibali je zvanično osvojio drugo mesto.

Nibali je bio lider Likvigasa i na Vuelta a Espanji. Na šestoj etapi, Likvigas je pokrenuo beg, ali je Nibali završio četvrti i nije nadoknadio vreme. Na etapi 11, došao je do trećeg mesta u generalnom plasmanu, iza dvojca tima Skaj, Bredlija Viginsa i Krisa Fruma. U naredne dve etape, Nibali je smanjivao Viginsovu prednost, ali je na etapi 14 otpao na zadnjem usponu i izgubio je mnogo vremena, čime je ostao bez borbe za podijum. Završio je na sedmom mestu.

2012[uredi - уреди | uredi izvor]

2012. godinu, Nibali je počeo drugim mestom na Turu Omana, sekundu iza Pitera Velica, a nakon toga osvojio je Tireno—Adriatiko, uz klasifikaciju po poenima i osvojio je treće mesto na Milan—Sanremu.

Na Lijež—Bastonj—Liježu, Nibali je napao na spustu, na 20 kilometara do cilja, ali ga je u zadnjem kilometru stigao Maksim Iglinjski i uzeo mu pobedu

Nibali je preskočio Điro, fokus sezone je bio Tur de Frans. Nakon solidne prve nedelje, Nibali je završio četvrti na sedmoj, prvoj brdskoj, etapi i došao je do trećeg mesta u generalnom plasmanu, iza Bredlija Viginsa i Kadela Evansa. Na hronometru na devetoj etapi, Nibali je izgubio dva minuta od Viginsa i pao je na četvrto mesto, preskočio ga je Viginsov prvi pomoćnik, Kris Frum. Na desetoj etapi, Nibali je napao na spustu sa Kol de Grand Kolumbijera i stigao je do suvozača, Petera Sagana, ali su ih uhvatili vozači tima Skaj, tima za koji je vozio Vigins. Nibali je napao opet na etapi 11, distancirao se, ali su ga Vigins i Frum uhvatili. Ipak, Nibali se popeo na treće mesto jer je Evans izgubio vreme. Nibali je napao opet na etapi 16, ali je završio zajedno sa Viginsom i Frumom i učvrstio se na trećem mestu. Na etapi 17, Nibali je izgubio vreme od Viginsa i Fruma, a još dva minuta je izgubio na hronometru na etapi 19 i završio je Tur de Frans na trećem mestu. Nibali je bio jedini koji je završio sa manje od deset minuta iza Viginsa i Fruma.

Na kraju sezone, Nibali je napustio Likvigas nakon šest godine i pridružio se Kazahstanskom timu Astana.

2013[uredi - уреди | uredi izvor]

Na početku 2013. godine, Nibali je završio sedmi na Turu Omana i osvojio po drugi put Tireno—Adriatiko, ispred Krisa Fruma i Alberta Kontadora i Điro del Trentino.

Na Điro d’Italiji, Nibali je bio, uz Viginsa, prvi favorit. Vigins je vreme gubio na spustu na četvrtoj i šestoj etapi, a Nibali je preuzeo roze majicu nakon hronometra na osmoj etapi, gde je završio na četvrtom mestu. Na desetoj etapi, prvoj etapi na kojoj je cilj bio na brdu, Nibali je završio treći i povećao je prednost u odnosu na Evansa na 41 sekundu. Na etapi 11, Vigins je izgubio tri minuta i napustio je Điro. Na etapi 14, Nibali i Mauro Santabrođo su stigli sami na cilj i Nibali je prepustio pobedu Santabrođu. Pobeda je pripala Nibaliju nakon što je Santabrođo bio pozitivan na EPO. Nibali je pobedio i na brdskom hronometru na etapi 18 i povećao je prednost na četiri minuta ispred Rigoberta Urana i Kadela Evansa. Etapa 19 je otkazana zbog snega, a na etapi 20, Nibali je opet pobedio i preuzeo je vođstvo i u klasifijaciji po poenima. Nibali je zadnju etapu odvezao lagano i osvojio je Điro d’Italiju sa 4 minuta i 43 sekunde ispred Urana. Na zadnjoj etapi pobedio je Mark Kevendiš i osvojio je klasifijaciju po poenima.

Na Vuelta a Espanji, Nibali je bio prvi favorit, a tu su bili i Španci Hoakim Rodrigez i Alehandro Valverde. Nibali je preuzeo vođstvo na četvrtoj etapi, izgubio ga na osmoj, pa ga vratio na hronometru na etapi 11 i tako postao Italijan koji je najviše nosio crvenu majicu na Vuelti. Majicu je izgubio na etapi 19, od Krisa Hornera. Nibali je napadao nekoliko puta na zadnjoj brdskoj, etapi 20, ali je, kao i na etapi 19, ostao vez snage i izgubio dodatno vreme od Hornera, koji je osvojio Vueltu sa 41 godinom, čime je postavio novi rekord. Nibali je osvojio drugo mesto.

2014[uredi - уреди | uredi izvor]

Nibali u žutoj majici na Tur de Fransu 2014. godine

Nakon pobede na Điru prethodne godine, Nibalijev cilj za 2014. godinu je bio Tur de Frans. Pre Tura, Nibali nije uspeo da zabeleži nijedan značajan rezultat, te je bilo pitanje u kakvoj formi će biti na Tur de Fransu. Bio je kritikovan nakon lošeg izdanja na Kriterijumu Dofine, a u junu je osvojio nacionalno prvenstvo po prvi put.

Na Tur de Fransu, Nibali je žutu majicu uzeo pobedom na četvrtoj etapi, a na petoj etapi je uzeo dva minuta ispred najvećih rivala, uključujući Alberta Kontadora. Na petoj etapi je Tur napustio najveći favorit Kris Frum. Nibali je majicu izgubio na devetoj etapi, od Tonija Galopena, a vratio je odmah na desetoj etapi, gde je pobedio ispred Hoakima Rodrigeza i Mihala Kvjatkovskog. Nibali je treću pobedu ostvario na etapi 13, nakon što je u finišu etape stigao Rafala Majku i Leopolda Koniga. Nibali je nastavio da vozi dominantno, nije gubio vreme, a na etapi 18 je napao na početku uspona, pri vrhu je stigao Hoakima Rodrigeza i ostvario četvrtu etapnu pobedu na Turu 2014. minut ispred drugoplasiranog Tiba Pinoa. Na hronometru na etapi 20, Nibali je završio četvrti i osvojio je Tur de Frans sa 7 minuta i 52 sekunde ispred Žan-Kristofa Peroa, što je bila najveća razlika u zadnjih 17 godina.

Nakon Tura, Nibali je vozio Kup Barači, napadao je nekoliko puta, ali nije se odvojio i završio je na 18 mestu u sprintu velike grupe.

2015[uredi - уреди | uredi izvor]

Na početu sezone, Nibali je završio tek na 16 mestu na Tireno—Adriatiku, a na Amstelovoj Zlatnoj trci završio je tek na 65 mestu. Na Fleš Valonu je završio na 20 mestu, a najbolji rezultat bilo mu je deseto mesto na Turu Romandije. U junu, Nibali je osvojio jednu etapu na Kriterijumu Dofine i nacionalno prvenstvo drugu godinu zaredom.

Na Tur de Fransu, Nibali je nastavio onako kako je vozio i u prvom delu sezone, u slaboj formi i daleko od borbe za odbranu Tura. Tek u trećoj nedelji je popravio formu, što je bilo dovoljno za četvrto mesto, a pobedio je na etapi 19. Nibali je napao u trenutku kad je Kris Frum imao mehaničkih problema, zbog čega su ga mnogi kritikovali.

Nakon lošeg Tur de Fransa, Nibali je uzeo učešće i na Vuelta a Espanji, gde je bio lider tima Astana, uz Fabija Arua i Mikela Landu, koji su osvojili podijum na Điro d’Italiji.

Na drugoj etapi, Nibali je uhvaćen u velikom padu i bio je primoran da troši mnogo energije na dostizanje. Tokom potere da se vrati u glavnu grupu, Nibali se pridržavao za timski automobil i vratio se u grupu. Ali, kako to nije dozvoljeno, Nibali i sportski direktor Astane, Aleksander Šefer, koji je vozio auto, su diskvalifikovani.

Na kraju sezone, Nibali je osvojio Điro di Lombardiju. Nibali je napao na zadnjem usponu i pobedio je solo, ispred Danijela Martina i Tiba Pinoa.

2016[uredi - уреди | uredi izvor]

Na početku 2016. godine, Nibali je bio u dobroj formi, osvojio je Tur Omana, uz jednu etapu, a na Tireno—Adriatiku je završio šesti. Nakon pauze od dve godine, Nibali se vratio na Điro d’Italiju, u pokušaju da je osvoji drugi put.

Nibali je na Điru počeo loše. Na etapi 13 je izgubio pola minuta, a na hronometru na etapi 15, izgubio je dva minuta od Stivena Krajsvijka, zbog mehaničkih problema. Na etapi 16, Alehandro Valverde i Esteban Čavez su se odvojili i Nibali je izgubio još vremena. Nakon etape 18, bio je skoro pet minuta iza Krajsvijka. Na etapi 19, Nibali je napao, samo je Čavez mogao da prati, ali onda je i on otpao. Nibali je osvojio etapu sa pet minuta ispred Krajsvijka i popeo se na drugo mesto, Čavez je preuzeo vođstvo, 44 sekunde ispred Nibalija. Na etapi 20, Nibali je opet napao, Čavez se držao, ali je otpao. Pomagao mu je sunarodnik, Rigoberto Uran, ali je i on otišao od njega jer Čavez nije imao snage. Nibali je osvojio Điro sa 52 sekunde ispred Čaveza.

Na Tur de Fransu, Nibali je bio pomoćnik za Fabija Arua, koji nije uspio da završi Tur u prvih deset. Nibali je na dve etape pokušao da stigne do etapne pobede. Na sedmoj etapi je završio četvrti, a na etapi 20 završio je treći. U generalnom plasmanu završio je na 30 mestu.

Nakon Tur de Fransa, Nibali je bio lider italijanskog tima na Olimpijskim igrama u Rio de Ženeiru i bio je jedan od favorita, zajedno sa Alehandrom Valverdeom i Krisom Frumom. Na zadnjem usponu otišao je u napad sa Rafalom Majkom i Serhiom Enaom, ali su on i Enao pali na spustu, na 10 kilometara do cilja i morali su da odustanu. Nibali je slomio ključnu kost.

Privatni život[uredi - уреди | uredi izvor]

Nibali se venčao sa svojom devojkom u oktobru 2012. godine i imaju kćerku.

Nibalijev mlađi brat, Antonio, takođe je biciklista i profesionalac je od 2014. godine.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]