Veleizdaja

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Ilustracija Gaja Foksa iz 17. veka. Foks je pokušao atentat na Džejmsa I Stjuarta. On je bio neuspešan, optužen je za veleizdaju i osuđen na vešanje, čerečenje i komadanje.

Po zakonu je izdaja kriminalna nelojalnost, tipično prema državi. To je zločin koji pokriva neka ekstremnija dela protiv nečije nacije ili suverena. To obično obuhvata dela poput učešća u ratu protiv nečije rodne zemlje, pokušaje svrgavanja njene vlade, špijunaže njene vojske, diplomatije ili njenih tajnih službi za neprijateljsku i stranu silu, ili pokušaja ubistva šefa države. Osoba koja je počinila veleizdaju poznata je u zakonu kao veleizdajnik.[1]

Istorijski gledano, u zemljama s opštim pravom, izdaja je takođe obuhvatila i ubistva specifičnih društeveno nadređenih osoba, poput ubistva muža od strane supruge, ili gazde od strane njegovog sluge. Izdajstvo protiv kralja bilo je poznato kao veleizdaja, a izdaja protiv nadređene osobe nižeg ranga bila je sitna izdaja. Kako su nadležnosti širom sveta ukinule sitnu izdaju, „izdaja” se odnosi na ono što je u istoriji bilo poznato kao veleizdaja.

Ponekad se izraz izdajnik koristio kao politički epitet, bez obzira na prirodu proverljive izdajničke akcije. U građanskom ratu ili pobuni, pobednici mogu smatrati da su gubitnici izdajnici. Slično tome, termin izdajnik se koristi u žestokoj političkoj raspravi - obično kao kleveta protiv političkih disidenata, ili protiv zvaničnika na vlasti za koje se smatra da ne deluju u najboljem interesu svojih birača. U određenim slučajevima, kao što je slučaj sa mitom o ubodu u leđa, optužba za izdaju prema velikoj grupi ljudi može biti objedinjujuća politička poruka. Izdajstvo se smatra različitim i u mnogim prilikama je odvojenim od „izdajničkog krivičnog dela” u mnogim delovima sveta.

Istorija

[uredi | uredi kod]
Karikatura koja prikazuje Vaclava Belskog (1818-1878), gradonačelnika Praga od 1863. do 1867, zaduženog za grad tokom pruske okupacije u julu 1866. Neke su snage želele da mu se sudi zbog izdaje (levo: „Šta su neki ljudi želeli” - „Dr. Belskiju zbog izdaje”), ali on je dobio puno poverenje od Praškog saveta (desno: „ali ono što nisu očekivali” - „izraz poverenja od grada Praga”).

Po Engleskom zakonu, izdaja je kažnjiva vešanjem i čerečenjem (muškarci) ili spaljivanjem na lomači (žene), mada je obezglavljivanje moglo da bude korišteno po kraljevskoj zapovesti (obično za kraljevsku porodicu i plemstvo). Te kazne su ukinute 1814, 1790 i 1973, respektivno. Kasniji monarsi su koristili zatvorske i materijalne kazne protiv osoba koje bi se razumno mogle nazvati izdajnicima. Mnogi od njih bi se sada samo smatrali disidentima.[2]

Hrišćanska teologija i političko razmišljanje sve do nakon perioda prosvetiteljstva su izdaju i bogohuljenje smatrali sinonimom, jer su osporavali državu i volju Božju. Smatralo se da su kraljevi bogom dati,[3] a izdaja svoje zemlje bilo je delo Sotone.

Engleske reči „treason” i „traitor” izvedene su iz latinske reči tradere, za isporuku ili predaju.[4] Specifično, one potiču od izraza traditores, što se odnosi na biskupe i druge hrišćane koji su predali svete spise ili izdali svoje kolege hrišćane rimskim vlastima pod pretnjom progona, tokom Dioklecijanovog progona između 303. i 305. godine.

Prvobitno je zločin izdaje smatran kao počinjen protiv monarha; podanik koji nije ispoljavao svoju odanost prema suverenu i ponašao se protiv suverena, smatrao se izdajnikom. Kako je potvrđeno na suđenju Johanu Fridrihu Struenseu iz 18. veka u Danskoj, muškarac koji je imao seksualne odnose sa kraljicom mogao se smatrati krivim ne samo za običnu preljubu, već i za izdaju protiv njenog muža, kralja.

Engleska revolucija u 17. veku i Francuska revolucija u 18. veku uvele su radikalno drugačiji koncept lojalnosti i izdaje, pod kojim suverenitet prebiva sa „nacijom” ili „narodom” - prema kome monarh takođe ima obavezu vernosti, i ukoliko je ne ispunjava, monarh je takođe mogao biti optužen za izdaju. Čarls I Stjuart u Engleskoj i Luj XVI u Francuskoj proglašeni su krivima za takvu izdaju i zakonski pogubljeni. Međutim, kada je Čarls II vraćen na presto, on je smatrao revolucionare koji su njegovog oca osudili na smrt izdajnicima u tradicionalnijem smislu.

U današnje vreme „izdajnik” i „izdaja” uglavnom se koriste za osobu koja pomaže neprijatelju u vremenu rata ili sukoba.

U zakonima mnogih naroda se pominju razne vrste izdaja. „Zločini povezani sa ustankom” su unutrašnja izdaja i mogu uključivati državni udar. „Zločini povezani sa stranom agresijom” su izdaja kooperacije sa stranom agresijom, bez obzira na nacionalnu unutrašnjost i spoljašnjost. „Zločini povezani sa izazivanjem strane agresije” su zločini tajnog komuniciranja sa strancima da bi se izazvala strana agresija ili pretnja. Zavisno od zemlje, optužba za zaveru se dodaje veleizdaji.

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. „Definition of TRAITOR”. www.merriam-webster.com. 
  2. Gunn, Giles (2017). „Puritan Ascendance and Decline”. The Pragmatist Turn: Religion, the Englightenment, and the Formation of American Literature. University of Virginia Press. 
  3. Cf. parallels in Eastern and Oriental cultures, such as the Divine mandate and Mandate of Heaven.
  4. Oxford English Dictionary, online as of April 2, 2019; entries "treason" and "traitor".

Literatura

[uredi | uredi kod]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]