Večni muž

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Večni muž (rus. Вечный муж) je pripovetka Fjodora Mihajloviča Dostojevskog koja je prvi put objavljena 1870. godine.[1]

Radnja[uredi - уреди | uredi izvor]

Aleksej Ivanovič Veljčaninov je vlasnik zemljišta, koji boravi u Sankt Peterburgu za suđenje o komadu zemljišta. On dobija posetu od Pavela Pavloviča Trusotskog starog poznanika koji je nedavno postao udovac. Veljčaninov je imao aferu sa Trusotskovom suprugom Natalijom, i on shvata da je on biološki otac Lize ćerke Trusotskog koja ima osam godina. Veljčaninov koji ne želi da Liza odrasta uz alkoholičara, predaje je hraniteljskoj porodici. Liza uskoro umire.

Trusotski sada želi da oženi Nađu, petnaestogodišnju ćerku državnog službenika Zahljobinina. To mu je šesta po redu od osam ćerki koliko ih ima. Trusotski vodi Veljčaninova sa njim da poseti svoju verenicu, i kupi joj narukvicu. Nađa daje narukvicu Veljčaninovu, tražeći od njega da je vrati Trusotskom i da mu kaže da ne želi da se uda za njega. Nađa je tajno verena za Aleksandra Lobova, devetnaestgodišnjeg momka.

Trusotski provodi noć u sobi Veljčaninova i pokušava da ga ubije sa bodljikavom nožem. Veljčaninov uspeva da se odbrani, i pritom je povredio levu ruku.

Nešto kasnije, kada je Veljčaninov pobedio na sudu, njih dvojica se ponovo sastaju na železničkoj stanici. Trusotski se oženio, ali mladi oficir putuje sa njim i njegovom suprugom. Nova supruga Trusotskog poziva Veljčaninova da ih poseti, ali Trusotski mu govori da ignoriše taj poziv.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]