Ustavnost

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Minister of the economy - Belgrade.jpg

Ustavnost je princip u ustavnom pravu prema kome svi pravni akti moraju biti u skladu sa ustavom kao najvišim pravnim aktom. Ocenu ustavnosti obično vrše ustavni sudovi, a u Srbiji je to Ustavni sud Republike Srbije.[1][2]

Ustavnost i pravni kontinuitet[uredi - уреди | uredi kôd]

Pravni sistem propisuje način promene ustava, koja se kreće u granicama pravnog poretka i ustavnosti. Ustav Srbije iz 2006. propisuje način promene ustava u svom devetom delu.[2] Promena ustava može biti izvšena i revolucijom, koja je uvek neustavna i pravni sistem se bori protiv nje, međutim ukoliko je jednom uspešno izvedena dolazi do uspostavljanja novog ustavnog poretka koji iznova definiše šta je ustav i ustavnost u njemu.[3]

Neki ustavi zabranjuju promenu ustava, takav je bio slučaj sa monarhističkim Ustavom Grčke iz 1911. u takvoj situaciji sama promena ustava je neustavna.[4]

Pravni sistem Srbije[uredi - уреди | uredi kôd]

Ustav Srbije (2006.) sadrži princip ustavnosti, i u četvrtom delu ustava gde se govori o nadležnosti Republike Srbije, kao jedna od nadležnosti navodi se i zaštita ustavnosti.[2]

Ocenu ustavnosti prema Ustavu Srbije vrši Ustavni sud, a njegove odluke su konačne, izvršne i opšteobavezujuće.[2] U osmom delu ustava, pod nazivom Ustavnost i zakonitost, gde se govori o hijerarhiji domaćih i stranih pravnih akata, navodi se da je Ustav najviši pravni akt u Srbiji, i da svi pravni akti moraju biti u skladu sa njim.[2] Međunarodni ugovori koje Srbija sklopi moraju biti u skladu sa Ustavom i po hijerarhiji se nalaze iznad zakona ali ispod ustava.[2]

Ustavnost u državama članicama EU[uredi - уреди | uredi kôd]

Evropski sud pravde primenjuje princip primata prava Evropske unije u odnosu na nacionalna prava, čak i u slučaju da je pravo EU u suprotnosti sa ustavom države članice.[5] Ovaj princip se razvijao postepeno i imao je tendenciju rasta uticaja Evropskog suda pravde u odnosu na pravo nacionalnih država.[6][7] Neke države članice su prilikom pristupanja svoje pravne sisteme usaglasile sa pravom EU, a neke države su to uradile preko presuda svojih vrhovnih sudova.[7]

Međutim neke države članice i dalje ne priznaju u potpunosti ovaj autoritet Evropskom sudu pravde, i u praksi još uvek dolazi do konflikta između prava EU i prava država članica.[8]

Izvori[uredi - уреди | uredi kôd]