Ulrich von Wilamowitz-Moellendorff

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ulrich von Wilamowitz-Moellendorff
Wilamowitz.jpg
Rođenje 22. decembar 1848. (1848-12-22)
Markowitz, Provincija Pozen
Smrt 25. septembar 1931. (dob: 82)
Berlin
Državljanstvo Nemačko carstvo
Polje Klasična filologija
Alma mater Univezitetu u Bonu

Enno Friedrich Wichard Ulrich von Wilamowitz-Moellendorff (22. decembar 1848. ‒ 25. septembar 1931) bio je nemački klasični filolog. Wilamowitz, kako je poznat među naučnicima, smatran je velikim autoritetom za antičku Grčku i za grčku književnost.

Život i rad[uredi - уреди | uredi izvor]

Mladost[uredi - уреди | uredi izvor]

Wilamowitz-Moellendorff rođen je u Markowitzu (Markowice), malom selu blizu Hohensalze (Inovroclava), u tadašnjoj Provinciji Pozenu (koja je tada bila u sastavu Kujansko-pomeranijskog vojvodstva), u germanizovanoj porodici s dalekim poljskim poreklom. Njegov se otac zvao Arnold Wilamowitz i bio je niži pruski plemić, majka mu se zvala Urlika, rođ. Calbo. Njih dvoje nastanili su se na malom imanju koje je 1836. bilo konfiskovano od jednog plemića. Pruski deo svog imena, von Moellendorf, dobili su 1813, kad je pruski vojskovođa Wichard Joachim Heinrich von Möllendorf zakonski usvojio Ulrichove pretke. Wilamowitz, rođen kao treće dete, odrastao je u Istočnoj Pruskoj. Wilamowitz je 1867. maturirao u prestižnoj školi "Schulpforta".

Studije[uredi - уреди | uredi izvor]

Do 1869. Wilamowitz je studirao klasičnu filologiju na Univerzitetu u Bonu. Veliki formativni uticaj na njega izvršili su profesori Otto Jahn i Hermann Usener. Willamowitzov odnos s Usenerom bio je napet. Sa Friedrichom Nietzscheom, svojim kolegom sa studija, razvio je suparništvo, koje je potrajalo do kraja njegovog života, a sa Hermannom Dielsom, svojim savremenikom, razvio je bliske prijateljske odnose. S Dielsom je 1869. prešao na Humboldtov univerzitet u Berlinu, gde je doktorirao 1870. godine. Nakon dobrovoljne službe u francusko-pruskom ratu, krenuo je na studijsko putovanje po Italiji i Grčkoj.

Sukob s Nietzscheom i Wagnerom[uredi - уреди | uredi izvor]

Još pre no što je postao profesor Wilamowitz se upustio u naučnu raspravu o Nietzscheovom delu Rađanje tragedije, koje je privuklo dosta pažnje. Tokom 1872. i 1873. objavio je neuobičajeno oštar polemički spis (nemački: "Zukunftsphilologie" = "Filologija budućnosti"), u kojem se obrušio na Nietzschea (tada profesora na Univerzitetu u Bazelu) i profesora Erwina Rohdea (s Univerziteta u Kielu). Richard Wagner, čiji su umetnički pogledi uticali na Nietzschea i Rohdea, reagovao je objavljivanjem otvorenog pisma, a Rohde je objavio snažan odgovor. U suštini spora nalazila se osuda Euripida, koga je Nietzsche smatrao odgovornim za propast grčke tragedije. Wilamowitz je metode svojih protivnika držao napadom na same temelje naučne misli, pa ih je stoga odlučio demaskirati kao neprijatelje naučne metode. Njegova polemika smatrala se odgovorom klasične filologije na izazov koji joj je uputio Nietzsche.[1]

Kad je Wilamowitz, već u dobi od 80 godina, pisao memoare, na svoj sukob s Nietzscheom gledao je s manje strasti, ali ključne elemente svoje kritike nije povukao. Izjavio je da u to vreme nije u potpunosti shvatio da Nietzschea nije toliko zanimalo naučno razumevanje koliko Wagnerova muzička drama, ali i da je ipak bio u pravu što se suprotstavio Nietzscheovom "silovanju historijskih činjenica i celog historijskog metoda".[2]

Greifswald, Göttingen i Berlin[uredi - уреди | uredi izvor]

Willamowitz je 1875. stekao zvanje profesora zahvaljujući svom radu Analecta Euripidea, a iste je godine održao i svoje prvo javno akademsko predavanje u Berlinu. Godine 1876. postavljen je za redovnog profesora klasične filologije na Univerzitetu Ernst-Moritz-Arndt u Greifswaldu. U tom se periodu oženio Marijom Mommsen, najstarijom kćerkom Theodora Mommsena. Tu je objavio i svoje Homerske studije (Homerische Studien).

Godine 1883. postao je i profesor na Univerzitetu Georg-August u Göttingenu, gde je takođe predavao klasičnu filologiju, ali je povremeno držao i predavanja iz antičke istorije. Za prorektora univerziteta izabran je 1891, a sledeće godine postao je član göttingenske Kraljevske akademija nauka. Kad je Wilamowitz otišao iz Göttingena, nasledio ga je Georg Kaibel, njegov blizak saradnik iz studentskih dana, koji ga je ranije nasledio i u Greifswaldu.

Uz podršku svog prijatelja Dielsa Wilamowitz je 1897. nasledio Ernsta Curtiusa na Kraljevskom univerzitetu Friedrich-Wilhelms u Berlinu, gde je ostao sve do penzionisanja 1921. Godine 1915. obavljao je dužnost rektora. Zajedno s Dielsom 1897. osnovao je berlinski Institut za antičke studije (Institut für Altertumskunde). Dvaput nedeljno držao je javna predavanja o klasičnoj antici, koja su privlačila brojnu publiku.

Rad u naučnim ustanovama[uredi - уреди | uredi izvor]

Wilamowitz je 1891. izabran za dopisnog članaka Pruske akademije nauka, a 1899. postao je pun član. Za predsednika akademije izabran je 1902. godine. Kao član Akademije u Göttingenu snažno se zalagao za objavljivanje Zbornika latinskog jezika (Thesaurus linguae Latinae). Od 1897. učestvovao je i u radu Akademijinog odbora za patristiku. Godine 1894. izabran je za punopravnog člana Nemačkoh arheološkog instituta. Takođe je bio urednik edicije Philologische Untersuchungen od 1880. do 1925. godine. Osim toga, Wilamowitz je kao gostujući predavač bio na Univerzitetu u Oxfordu (1908) i Uppsali (1912), bio je dopisni član Norveške akademije nauka i književnosti (1909) i Naučnog društva Lunda (1921).

Inscriptiones Graecae[uredi - уреди | uredi izvor]

Tokom predsedavanja Pruskom akademijom Wilamowitz je uspeo da obnovi izdavanje Grčkih natpisa (Inscriptiones Graecae), edicije koju su ranije pokrenuli August Böckh i Adolf Kirchhoff. Wilamowitz je izvršio formativni uticaj na dalji razvoj tog projekta, kojim je upravljao sve do smrti.

Prvi svetski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Wilamowitz je bio jedan od inicijatora Deklaracije univerzitetskih profesora Nemačkog Rajha (Erklärung der Hochschullehrer des Deutschen Reiches), u kojoj je 3.016 potpisnika podržalo učešće Nemačke u prvom svetskom ratu. Ubrzo potom potpisao je i Manifest devedeset trojice, od koga će se kasnije ograditi. Njegov sin, Tycho von Wilamowitz-Moellendorff, koji se takođe bavio klasičnom filologijom, poginuo je 1914. u bici kod Ivangoroda. Deklaracija se pojavila nekoliko dana nakon njegove pogibije.

Porodica[uredi - уреди | uredi izvor]

Wilamowitz se 1878. oženio Marijom Mommsen, najastarijom kćerkom Theodora Mommsena, čuvenog istoričara starog veka, kome je aktivno pomagao u radu na njegovoj Istoriji Rima.

Poslednje godine života Wilamowitz je proveo van očiju javnosti, budući da je patio od ozbiljnih problema s bubrezima. Umro je u Berlinu 25. septembra 1931, nakon što je kratko vreme proveo u komi. Pokopan je u svom rodnom selu, zajedno sa suprugom Marijom (1855–1936) i njihovim jedinim sinom, Tychom. Imao je i kćer po imenu Dorothea Freifrau Hiller von Gaertringen, koja se kasnije udala za arheologa Friedricha Hillera von Gaertringena, a preminula je 24. marta 1972.[3]

Značaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Wilamowitz je jedna od središnjih ličnosti klasične filologije u 19. i 20. veku. Kao veliki autoritet za književnost i istoriju antičke Grčke, Wilamowitz se suprotstavio tradicionalnoj metodologiji i kritici teksta. Kao predstavnik postklasicizma, manje se bavio istorijom književnosti, već se radije trudio u sačuvanim tekstovima pronaći što više biografskih obaveštenja o pojedinim antičkim piscima. Tako je upotrebio historijsku perspektivu za filološka proučavanja. Pored svojih primarnih radova (Antička grčka književnost, Helenistička poezija), objavio je mnogobrojne detaljne studije o Euripidu, Homeru, Eshilu, Pindaru i Aristotelu. Kao naučni organizator, bio je odgovoran i za objavljivanje važnih dela s materijalom iz primarnih izvora, kao što je edicija Inscriptiones Graecae. Takođe je strasno branio očuvanje grčkog i latinskog jezika u nemačkom školskom sistemu.

Među njegovim studentima su Felix Jacoby, Karl Mittelhaus, Wolfgang Schadewaldt, Eduard Fraenkel, Werner Jaeger, Johannes Geffcken, Paul Maas, Eduard Schwartz, Gilbert Murray, Paul Friedländer, Friedrich Solmsen i Johannes Sykutris.

Priznanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Griechische Literatur des Altertums
  • Einleitung in die griechische Tragödie
  • Homerische Untersuchungen (1884)
  • Die Ilias und Homer (1916)
  • Hellenistische Dichtung (1924)
  • Erinnerungen 1848-1914 (1928, memoari)

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. M. S. Silk & J. P. Stern, Nietzsche on Tragedy, Cambridge University Press, 1981, str. 90‒106.
  2. Wilt Aden Schröder: "Fünf Briefe des Verlegers Eduard Eggers an Wilamowitz, betreffend die Zukunftsphilologie! und die Analecta Euripidea", in: Eikasmos 12 (2001:367-383), str. 373f.
  3. Greek Literature: Greek literature in the classical period.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Michael Armstrong, Wolfgang Buchwald, William M. Calder III.: Ulrich von Wilamowitz-Moellendorff bibliography 1867−1990 (Hildesheim, Weidmann, 1991).
  • Braun, Maximilian, William M. Calder, III & Dietrich Ehlers, edd., "Lieber Prinz". Der Briefwechsel zwischen Hermann Diels und Ulrich von Wilamowitz-Moellendorff (1869–1921) (Hildesheim: Weidmann, 1995).
  • Calder, William M. III and Bernhard Huss (еds), 'The Wilamowitz in Me': 100 Letters between Ulrich von Wilamovitz-Moellendorff and Paul Friedlaender (1904–1931) (Los Angeles: Charles Young Research Library, University of California, 1999).
  • Candio, Antonella, "Ein lebendiges Ganzes": la filologia come scienza e storia nelle "Coefore" di Ulrich von Wilamowitz-Moellendorff (Amsterdam: Adolf M. Hakkert, 2008) (Supplementi di Lexis, 57).
  • Norton, Robert E., "Wilamowitz at War", International Journal of the Classical Tradition, 15/1, (2008), str. 74–97.

Vanjski linkovi[uredi - уреди | uredi izvor]