Učenik (kršćanstvo)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Učenik (hrišćanstvo))
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Govor na gori, autor: Carl Heinrich Bloch. Kršćani vjeruju da je Isus prenositelj Novog zavjeta. Njegov znameniti Govor na gori učenicima, pri čemu gora predstavlja goru Zion, se od nekih kršćanskih učenjaka smatra antitip objave Deset zapovijedi od Mojsija na Sinaju.

U historiji kršćanstva, učenicima su se nazivali pratioci i pristaše Isusa za vrijeme njegove službe.

Dok je Isus imao veliki broj sljedbenika, izraz učenik se obično koristi za "Dvanaestoricu", uži krug ljudi koji je možda predstavljao dvanaest plemena Izraela. Uz Dvanaestoricu, evanđelja i Djela apostolska navodi različiti broj učenika koji je vario od 70 i 120 do "rastuće mase".

Isus je prihvaćao žene i grešnike (one koji su prekršili zakone o čistoći) među svoje sljedbenike, iako nije jasno da li su bili učenici. U Djelima se navodi kako i sami apostoli imaju učenike.

Isusovi učenici[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Apostoli

Isus iz Nazareta je tokom života oko sebe okupljao brojne učenike. Biblijska tradicija među njima izdvaja dvanaestoricu bliskih učenika, nazvanih poslanicima ili apostolima (gr. apo - "od" + stellein - "slati"), koje je Isus izabrao i poslao da šire evanđelje narodima. Novi zavjet navodi sledeće osobe kao apostole:

Ovo su imena dvanaestorice: Šimun, zvani Petar, i njegov brat Andrija; Jakov Zebedejev (stariji) i brat mu Ivan; Filip i Bartolomej; Toma i Matej, carinik; Jakov Alfejev (mlađi) i Juda Tadej; Šimun Kanaanac (Kananej) i Juda Iskariotski, koji ga izdade. — Evanđelje po Mateju, 10, 2-4.

Među Isusovim bliskim učenicima je bilo i onih koji ne spadaju u apostole, poput Jakova Pravednog. Jakov nije bio apostol (poslanik), jer nije nigde odaslat da širi evanđelje, već je ostao u Jeruzalemu kao glava crkve.

Prvi Isusovi učenici razvili su svojevrsni kodeks ponašanja i način života. Iz Dela apostolskih doznajemo da su oni delili svoju imovinu.

Isusove učenice[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Isusove učenice

U ranohrišćanskim i nehrišćanskim dokumentima jedan broj žena spominje se u ulozi rođaka, patronesa, družbenica i sledbenica Isusa Hrista. One su, štaviše, i prvi svedoci njegovog raspeća, pogreba, vaskrsenja, ali i ravnopravne sagovornice, voljene žene, itd. U nekim gnostičkim dokumentima se vidi da Marija iz Magdale ravnopravno učestvuje u razgovorima s Isusom, pored drugih, muških apostola, pa čak i prednjači u odnosu na njih u pojedinim dijalozima.[1]

Žene na Isusovom grobu.

Rukopis iz zbirke Nag Hamadi poznat kao Sophia Isusa Hrista (kraj 1. ili početak 2. veka) počinje sledećom rečenicom:

Nakon što je (Isus) ustao iz mrtvih, njegovih dvanaest učenika i sedam žena nastaviše da ga slede i odoše u Galileju... — Sofija Isusa Hrista

Prva Jakovljeva apokalipsa, spis iz istog perioda, prenosi da Isus svog brata Jakova zbog nečega upućuje na četiri žene: Salomu, Mariju, Martu i Arsinoju. U samom rukopisu postoji praznina, pa neki (Daglas Perot) tumače da Jakov treba njih da ohrabri, dok neke (Anti Marjanen) tumače da one Jakova podučavaju.[1] Dalje u tekstu (V, 38) Jakov pita Isusa: „Kojih sedam žena su tvoje učenice?“.[1] Lukino jevanđelje pominje imenom tri žene – Marija Magdalena, Jovana i Suzana - kao i „mnoge druge koje mu služahu svojim imanjem“ (Lk 8.2-3). Profesorica Karla Riči smatra da Luka:

Wikiquote „„daje podatak da je grupa žena bez prestanka sledila Isusa na njegovom putovanju... one su otišle za njim, ostavljajući kuće, porodice, rođake, svoja sela, svakodnevni život – i ostale s njim, slušajući, pričajući, putujući, pružajući dobra i služeći, ukratko živeći s njim – i na kraju ga sledile do krsta, gde su ga, kao jedini verni svedoci, gledale kako umire“.[1]
()

Neke od žena koje se pominju kao Isusove učenice su Saloma, Marija Magdalena, Marija Kleopova, Marta, Jovana, Suzana i Arsinoja. Pored toga, treba pomenuti i nepoznatu Samarićanku koju sreće na putu.

Odnos Isusa i učenika[uredi - уреди | uredi izvor]

Isus je načelo odnosa u svojoj zajednici izražavao čuvenom izrekom „Ko se uzdiže poniziće se“:

Isus pere noge svojim učenicima.
A najveći između vas da vam bude sluga. Jer koji se uzdiže poniziće se, a koji se ponizi uzvisiće se.[2]

Na drugom mestu Isus odnos u svojoj zajednici suprotstavlja odnosu između vladara i podanika:

Znate da vladari vladaju narodom i poglavari upravljaju njim. Ali među vama da ne bude tako; nego koji hoće da bude veći među vama, da vam služi. I koji hoće prvi među vama da bude, da bude svima sluga. Jer Sin Čovječji nije došao da mu služe nego da služi, i da dade život svoj u otkup za mnoge.[3]

Elejn Pejgels smatra da se apokrifni spisi se razlikuju od nekih kanonskih gledišta, po kojima je Isus izdvojen od učenika ili je iznad njih, te navodi primer Marka koji prenosi da su učenici Isusa smatrali svojim mesijom i kraljem:

Isus je pitao učenike »Šta kažu ljudi, ko sam ja?« A oni su mu rekli, »Jovan Krstitelj; a drugi, Elija; a drugi, jedan od proroka.« A on ih je upitao, »Ali šta vi kažete ko sam?« Petar mu je odgovorio, »Ti si Hrist.«[4]

Pejgels nasuprot tome postavlja Evanđelje po Tomi koje drukčije saopštava tu priču:

Isus je rekao svojim učenicima, »Uporedite me s nekim i recite na koga sam nalik.« Simon Petar mu je rekao, »Ti si kao pravedan anđeo.« Matej mu je rekao, »Ti si kao mudri filozof.« Toma mu je rekao, »Učitelju, moja usta nisu nikako u stanju da kažu na koga si nalik.« Isus je rekao, »Ja nisam tvoj učitelj. Zato što si pio, opio si se od žubornog potoka koji sam ja izmerio.« [5]

Prema tumačenju Elejn Pejgels, odgovori Petra i Mateje pokazuju nizak nivo razumevanja, ali Toma, koji uviđa da ne može Isusu odrediti neku posebnu ulogu, u trenutku uvida prevazilazi odnos učenika i učitelja.[6] On sam postaje kao Isus koji izjavljuje »Ko god pije iz mojih usta postaće kao ja, a ja ću postati kao ta osoba, i skrivene stvari će mu biti otkrivene[7]

U nekim gnostičkim izvorima shvatanje Isusa kao učitelja je veoma blisko psihoterapeutskom. Naime, tu je svrha prihvatanja autoriteta njegovo prevazilaženje. Kad čovek sazri, nije mu više potreban nikakav spoljni autoritet. Prema Evanđelju po Tomi, kada učenici traže od Isusa da im pokaže gde je kako bi i oni stigli do tog mesta, on ih upućuje na njih same, da pronađu izvore skrivene u sebi. Ista tema se javlja u Dijalogu Spasiteljevom. Kad Matej traži od njega da mu pokaže »mesto života«, Isus odgovara: »Svaki (od vas) koji je spoznao sebe video ju je.«[8] On ovde ponovo upućuje učenike na samootkrivanje.[6]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Milan Vukomanović, Žene apostoli u ranom hrišćanstvu
  2. Evanđelje po Mateju, 23:11-12 (prevod SPC)
  3. Evanđelje po Marku, 10:42-44 (prevod Vuka Karadžića)
  4. Jevanđelje po Marku 8:27—29.
  5. Jevanđelje po Tomi 34.30—35.7, u. NHL 119
  6. 6,0 6,1 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  7. Jevanđelje po Tomi 50.28—30, u: NHL 129.
  8. Dijalog Spasiteljev 132.15—16, u: NHL 233.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Eksterni linkovi[uredi - уреди | uredi izvor]