Tosca

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Tosca
Originalni plakat; autor: Adolfo Hohenstein
Originalni plakat; autor: Adolfo Hohenstein

Muzika Giacomo Puccini
Libreto Luigi Illica et Giuseppe Giacosa
Broj činova 3
Datum pisanja proljeće 1898 - 29. septembar 1899
Predložak La Tosca autor:
Victorien Sardou (1887)
Originalna verzija
Jezik italijanski
Premijera 14. januar 1900
Teatro Costanzi, Rim
Glavni likovi
  • Floria Tosca, slavna pjevačica (sopran)
  • Mario Cavaradossi, slikar (tenor)
  • Baron Scarpia, šef policije (bariton)
  • Cesare Angelotti, politički zatvorenik (bas)
  • Spoletta, policajac (tenor)
  • Sciarrone, žandar (bas)
  • Crkvenjak (bas)
  • Tamničar (bas)
  • Pastirica (Alt ili mezzo-sopran)
Znamenite arije
  • Recondita armonia – Cavaradossi, acte I
  • Vissi d'arte – Tosca, acte II
  • E lucevan le stelle – Cavaradossi, acte III

Tosca je opera talijanskog skladatelja Giacoma Puccinija u tri čina. Libreto su napisali Luigi Ilica i Giuseppe Giacosa prema drami "La Tosca" Victoriena Sardoua. Praizvedba je bila 14. siječnja 1900. u rimskom kazalištu "Teatro Costanza".

Likovi i uloge[uredi - уреди | uredi izvor]

Florija Toska
(Floria Tosca)
poznata pevačica sopran
Mario Kavaradosi
(Mario Cavaradossi)
slikar tenor
Baron Skarpija
(Il Barone Scarpia)
Šef rimske policije bariton
Čezare Anđeloti
(Cesare Angelotti)
politički zatvorenik bas
Crkvenjak bariton
Spoleta
(Spoletta)
agent rimske policije tenor
Šarone
(Sciarrone)
žandar bas
Tamničar bas
Pastir dečji sopran

Kardinal, Sudija, Roberti (policijski mučitelj), Pisar, Službenik, Narednik vojske

Vojnici, žbiri, dame, gospoda, građani, narod, ministranti, hor crkve Sant'Andrea i dr.

Mesto i vreme[uredi - уреди | uredi izvor]

Rim, 14. jun poslepodne (I čin) i veče (II čin), kao i rano jutro 15. juna (III čin) 1800. godine

Sadržaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon Francuske revolucije, republikanski duh je počeo da se širi i u Italiji. No, nakon što je Ferdinand od Napulja sa svojom ženom, kraljicom Karolinom, objavio rat Francuskoj, ovakav pokret je smatran izdajničkim. Rim su osvojile francuske snage i osnovana je Rimska republika, čiji je jedan od konzula bio i Čezare Anđeloti. Francuzi nakon toga kreću na jug i osvajaju i Napulj gde se osniva saveznička republika. Kraljica Marija Karolina, koja je pobegla sa mužem na Siciliju, organizuje otpor koji, zajedno sa saveznicima Britanijom, Rusijom i Austrijom, proteruje francuze iz Napulja. Njene snage tada marširaju ka Rimu, ponovno osvajaju grad i kraljica se vraća u njega, ostavljajući Ferdinanda na Siciliji. Da bi se iskorenili izdajnici i saradnici sa francuzima, osniva se tajna policija na čijem je čelu bio barono Vitelio Skarpija. Nakon pada republike, svi konzuli i čelnici su bačeni u zatvor pod optužbom izdaje. Kako se zavesa na početku opere diže, Čezare Anđeloti je baš pobegao iz zatvora u tvrđavi Sant'Anđelo.

I čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Crkva Sant’ Andrea dela Vale (Sant’ Andrea della Valle). Poslepodne je i crkva je prazna. Anđeloti se skriva u crkvu gde mu je sestra sakrila ključ od porodične kapele njenog muža, Atavantijevih, gde mu je spremila žensku odeću da bi mogao uspešno da pobegne. Crkvenjak dolazi da sredi crkvu i donese čiste četkice za slikara Kavaradosija, koji radi na slici Marije Magdalene. Iznenađen je što slikara nema kada je jasno čuo nekoga. Kada se začuju zvona, crkvenjak klekne i moli Angelus. Dolazi slikar da nastavi rad i otkriva sliku. Crkvenjak je šokiran kada vidi da je to lik žene koja već danima dolazi sama u crkvu i dugo se u njoj moli. Kavaradosi potvrđuje da ju je naslikao jer ga je zadivio njen lik tako predan u molitvi. Ipak, ona nije osoba koju on voli, već je to Florija Toska. U poznatoj ariji Recondita armonia, on govori o umetnosti koja uspeva da dve tako različite lepotice, neznanu plavokosu i crnu Tosku, sjedini u njegovom srcu i dok on slika Magdalenu, njegove misli su ispunjene samo Toskinim likom. Crkvenjak ga prekoreva što se tako poigrava sa sveticom i sebi u bradu gunđa da se bolje i ne može očekivati od republikanaca. Crkvenjak odlazi i napominje Kavaradosiju da zaključa kada bude išao. Slikar ostaje sam. Anđeloti, misleći da je crkva ponovo prazna izlazi iz kapele i prepoznaje slikara, kojeg zna kao velikog podržavaoca Republike. Otkriva mu da je njegova sestra sve rizikovala da ga spase od Skarpije. Kavaradosi shvata: ta devojka koja se tako predano molila i on ju je naslikao je delovala kao osoba koju ispunjava velika ljubav... i to je bila sestrinska ljubav. On se zariče da će mu pomoći i po cenu života. Odjednom, spolja se začuje Toska koja je naišla na zaključana vrata crkve i doziva Marija. On kaže Anđelotiju da se sakrije u kapelu i da sačeka dok se on ne reši Toske. Daje mu svoju korpu sa hranom i sklanja ga u kapelu. Toska ulazi i ljubomorno pita Kavaradosija sa kim je to pričao jer je čula razgovor i šuštanje odeće. On je uverava da je sve to umislila. Toska ostavlja to po strani i poziva Marija da dođe po nju večeras u pozorište gde ona peva u kratkoj predstavi i posle toga će otići u njegovu vilu. On je neodlučan jer ne zna šta će biti sa Anđelotijem. Toska pokušava da ga smekša i govori mu o noći punoj mesečine, šapata i mirisa i o svojoj ljubavi. Mario podleže njenom zavođenju i obećava da će doći. Ipak, ona mora ići i ostaviti ga da što pre završi. Ona nevoljko kreće, ali joj pogled skrene slika na kojoj Kavaradosi radi. Već je negde videla te plave oči... i seti se: to je markiza Atavanti. Mario to potvrdi, ali Toska je besna. Da li to znači da je vara... i tada se seti razgovora i šuštanje haljine koje je čula. Misli da je prevarena i da je Kavaradosi više ne voli. On uspeva da je razuveri i ona odlazi, ali samo ako obeća da u crkvu neće doći neka plavuša ili crnka koja će mu skretati pogled. Pred odlazak daje mu savet: Ipak... naslikaj joj oči crne!. Čim Toska ode, Kavaradosi odlazi u kapelu po Anđelotija. Daje mu ključ od svoje vile do koje može stići uglavnom pustim putem od crkve. Tamo je sigurno, ali u slučaju nužde, u vrtu je bunar koji je dubok, a na pola dubine je prolaz koji vodi do male, ali sigurne pećine. Tada se začuje top sa tvrđave, znak da je Anđelotijev beg otkriven. On beži, a Kavaradosi kreće sa njim. U crkvu utrčava crkvenjak sa radosnim vestima: Napoleon je poražen u bici kod Marenga. Razočaran je što Kavaradosija nema jer uživa da rastuži slikara koji podržava Francuze. On poziva ceo crkveni hor i ministrante da se spreme, jer će kasnije tog dana biti održana posebna služba u čast pobede, a uveče će biti velika parada i na zabavi kod kraljice će kantatu u čast pobede pevati Toska. Hor je veseo jer znaju da će dobiti povišicu za posebnu službu i razdragano igraju i pevaju u crkvi u čast pobede. U tom trenutku ulazi baron Skarpija sa svojim špijunima i žandarima. Besno otpušta hor, ali zadržava crkvenjaka. Spoleta i ostali treba da pretraže crkvu i da paze na ulaz jer je Anđeloti viđen u okolini. Od crkvenjaka traži da mu pokaže kapelu Atavantijevih. Našavši je otključanu, vidi to kao dobar znak i ulazi. Iako nema Anđelotija, ipak ima vredan trag... izgubljenu lepezu na kojoj je grb markize Atavanti. Dok razmišlja ko je još mogao da mu pomogne u begu, on vidi i njen lik na slici Marije Magdalene. Crkvenjak u kapeli nalazi praznu korpu sa slikarevim ručkom i Skarpija shvata da je Kavaradosi bio saučesnik u Anđelotijevom begu. Tada se vraća Toska i on odlučuje da je navede da izda ljubavnika i to će učiniti lepezom, kao što je Jago to učinio sa maramicom u „Otelu“. Toska je tužna što Marija nema, a ona želi da mu saopšti da je večeras obavezna da peva pred kraljicom i neće moći da se nađe s njim. Skarpija uspeva da je ubedi da je lepezu našao među slikarevim stvarima, da mora da je bio sa nekom ženom i da je, kada ih je neko prekinuo, ona nju izgubila u begu. Toska, shrvana jadom, zaklinje se da će ih uhvatiti i da neće Atavantijeva imati Marija večeras. Skarpija za njom šalje svoje žandare. Crkva se puni svetom i počinje svečani Te Deum u čast pobede kod Marenga. Ipak, Skarpija misli na Tosku i on samo razmišlja kako da se reši Kavaradosija i da ona završi u njegovim rukama. U molitvi ga prekine hor i on se, uz reči: „Toska, zbog tebe zaboravljam i na Boga!“, zajedno sa okupljenim narodom priključuje hvalospevu Bogu.

II čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Palata Farneze (Palazzo Farnese). Kasnije iste večeri, Skarpija večera u svojim odajama. Razmišlja o hvataljnju begunca, ali mu se misli stalno vraćaju na Tosku. U vezi nje ima plan: hoće da bude njegova, ali malo užitka ima u udvaranju, „ljubavnim rečima pod mesečinom“. Njegov pristup je nasilno osvajanje plena. Ono za čim žudi, uhvatiće, iskoristiti i odbaciti i zatim krenuti u potragu za nečim drugim. Dolazi Spoleta sa vestima da su pratili Tosku do udaljene vile, i kada je ona otišla, upali su. Nisu našli Anđelotija, a Kavaradosi je bio toliko drzak da su ga uhapsili. Kavaradosi je drzak i sa Skarpijom i prekine ga u pola reči kada se sa sprata ispod, gde kraljica održava bal, začuje Toskin glas u kantati (nije Pučinijevo delo, već je preuzeta od Đovanija Paizijela). Skarpiju iritira ovakav nastup slikara, kao i Toskin glas koji mu odvlači pažnju. On upozorava Kavaradosija da kaže gde je Anđeloti, inače će ovu informaciju iz njega izvući nasilnim putem. Ulazi Toska i Kavaradosi je upozorava da ćuti o onom što je videla u vili. Skarpija naređuje da Marija odvedu u sobu za ispitivanje gde treba da upotrebe najpre redovne metode, a dalje, kako on naredi. Ostavši sam sa Toskom, raspituje se šta je bilo sa onom lepezom. Na njen odgovor da je to bila samo luda ljubomora, on se čudi otkud takva žar u odgovoru, da se slučajno ne brine da će možda nešto izdati? Pošto Kavaradosi i dalje odbija da govori, on daje naređenje da budu uporniji. Toska u strahu pita šta se tamo dešava i da li treba lagati da bi se Skarpija zadovoljio. On odgovara da se zakon, makar i silom, mora poštovati. Mario je vezan, a oko glave ima obruč koji ga na svako poricanje steže i pušta mu krv bez ikakve milosti. Dok se iz sobe za mučenje čuju Kavaradosijevi krici, a Skarpija je sve uporniji, Toska sve više popušta i na kraju kaže gde je Anđeloti. Marija onesvešćenog donose, a kada doće sebi i pita Tosku da li je priznala, ona odgovara da nije. Ali, Skarpija glasno naređuje Spoleti da odu po Anđelotija u vilu, u bunar u bašti. Kavaradosi proklinje Tosku. Ulazi Šarone sa strašnim vestima: vest o pobedi kod Marenga nije tačna, Napoleon je pobedio, a general Melas je u begu. Mario trijumfuje i Skarpiju u lice naziva krvnikom i tiraninom. Toska pokušava da ga zaustavi, ali Skarpija naređuje da ga odvedu na stratište. Ponovo ostaje nasamo sa Toskom i odaje joj da već duže vreme čezne za njom. Ona preti da će se pre baciti kroz prozor, ali Skarpija je pita: „A meni ćeš ostaviti Marija?“. Očajna, ona u ariji Vissi d’arte, vissi d’amore, pita Boga zašto joj tako uzvraća, kada je ona živela samo za ljubav i umetnost i svim nesrećnima pomagala. Spoleta se vraća sa vestima da se Anđeloti ubio kada su ga našli. Toska shvata da ga sada ništa ne sprečava da ubije Marija. Skarpija joj daje izbor: da mu se prepusti ili će Mario umreti. Ona pristaje, ali samo ako ga oslobodi i da joj propusnicu da zajedno napuste državu. Skarpija se slaže. Naređuje Spoleti da Kavaradosi bude streljan, ali samo prividno kao što je učinjeno sa grofom Palmijerijem. Toska ne zna da je Palmijeri mislio da će biti prividno streljan, ali je bio prevaren i ubijen. Spoleta odlazi, a Skarpija piše propusnicu. Toska sa nestrpljenjem čeka sledeći Skarpijin korak, i tada ugleda nož na stolu. Kada on krene ka njoj da je zagrli ona mu ga zarije u srce. Iz nepomične ruke mu istrgne propusnicu, ali ipak ne može da ga ostavi tek tako na podu i stavlja sa obe strane tela dve sveće i polaže mu raspeće na grudi. Trgne je zvuk doboša i ona žurno odlazi.

III čin[uredi - уреди | uredi izvor]

Gornja platforma tvrđave Sant’Anđelo (Castel Sant’Angelo). Noć se bliži kraju, na nebu sijaju zvezde. Iz okoline se čuje pesma pastirčeta, a okolinom odzvanjaju zvona rimskih crkava koje zvone na jutrenje. Odred vojnika dovodi Kavaradosija. Tamničar mu kaže da ima još jedan sat i da sveštenik čeka na njega za poslednju ispovest. Kavaradosi to odbija, ali nudi tamničaru poslednju vrednost što mu ostaje, prsten, ako mu dopusti da napiše pismo Toski i ako joj ga preda. Tamničar pristaje i odlazi. Kavaradosi počinje da piše, ali zastane i priseća se vremena bezbrižne ljubavi njega i Toske. U ariji E lucevan le stelle govori kako žali za tim vremenom i kako ne želi da umre. Dolazi Toska sa propusnicom od Skarpije. Kavaradosi je začuđen takvim postupkom, a Toska mu objašnjava kroz šta je prošla i šta je učinila. Kavaradosi je teši i ubeđuje da je pravda vodila njenu ruku. Ona mu saopštava plan i upozorava da mora na prvi pucanj da padne i da se ne pomera dok ga ona ne pozove, i tada su slobodni. Napustiće Rim zauvek i živeti srećni. Dolazi odred za streljanje i Toska ga opominje da uverljivo padne. Dok gleda kako se vojnici spremaju, neka teskoba je obuzima. Uverava sebe kako je sve to farsa, ali ipak je nemirna. Vojnici pucaju i Mario pada. Toska je zadivljena kako je uverljivo odglumio i polako gleda za vojnicima dok odlaze. Kada ostanu sami, Toska doziva Marija da ustane i da beže, ali kada mu priđe shvata Skarpijinu prevaru. Iz unutrašnjosti se čuju povici: Spoleta i Šarone su došli sa vestima o Skarpijinoj smrti i znaju da je to počinila Toska. Kada istrče na platformu krenu da uhvate Tosku, ali ih ona odgurne, popne se na bedem i uz povik: „Skarpija, hajdemo pred Boga“ baci se u ponor.

Poznate muzičke numere[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Dammi i colori... Recondita armonia [Daj mi boje... Divnoga li sklada] – Kavaradosijeva arija (I čin)
  • Non la sospiri la nostra casetta [Zar ne žudiš za našom kućom] – Duet Toske i Kavaradosija (I čin)
  • Tre sbirri, una carozza... Va, Tosca! [Tri žbira, kola... Idi, Toska!] – Skarpijin ariozo, finale I čina
  • Ha più forte sapore – [Više slasti osvajanje ima] Skarpijina arija (II čin)
  • Vissi d’arte, vissi d’amore [Za umetnost i ljubav živeh] – Toskina arija (II čin)
  • E lucevan le stelle [I zvezde su sjale] – Kavaradosijeva arija (III čin)
  • O dolci mani, mansuete e pure [O nežne ruke, blage i čiste] – Duet Toske i Kavaradosija (III čin)

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]