Teorija ideja

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Platonova teorija ideja predstavlja središte Platonove filozofije. Pod ogromnim uticajem Sokrata, Platon još dublje od njega zalazi u pojam univerzalnog, ne zaustavljajući se na etici, već tražeći tu univerzalnost i drugim stvarima. Najpre ju je otkrio u matematici, potom i u životinjama, ljudima, čak i najobičnijim predmetima, poput stola itd.

Ne postoji Platonovo delo u kome on na jasan način iznosi teoriju o idejama, već se pojavljuju samo skice rasute po raznim dijalozima.

Izvori teorije[uredi - уреди | uredi izvor]

Da bi se odgovorilo na pitanje porekla ove teorije, treba se poslužiti Aristotelovim svedočenjem, s obzirom na to da je on bio njegov neposredni učenik i prijatelj. Iako je u nekim Platonovim dijalozima predstavljeno kao nešto što je Sokratovo otkriće, Aristotel izričito saopštava da je Platon tvorac ove teorije. On navodi da postoje tri istorijska izvora za ovu teoriju:

Platon i Aristotel
  1. Heraklitovi govori (logoj), o večnom toku svih čulnih stvari, iz kojih govora je sledilo da, ako postoji o nečemu znanje i razumevanje, onda se to znanje i razumevanje mora odnositi na neke druge stalno-postojeće prirode, izvan onih čulnih, jer ne može biti znanja o nečemu što je u stalnom toku.
  2. Sokratova istraživanja, koja se „nisu odnosila na celinu prirode, nego samo na područje etike“; ali u okviru tog područja Sokrat je otkrio „navoditeljske (induktivne) govore (argumente)“ i „odredbe onoga što je opšte i svemu zajedničko“ (univerzalnu definiciju ili definiciju univerzalnog).
  3. Pitagorejska teorija brojeva.[1]

Prema Platonu, predmet istinskog saznanja mora biti objekt uma, ne čula, čemu odgovaraju opšti pojmovi koji imaju status objektivnosti. Ta objektivnost se sastoji u sledećem: postoji mnogo pojedinačnih životinja za koje možemo reći da su mačke. U tom slučaju reč „mačka“, uzeta u svom opštem značenju, ne odnosi se na neku posebnu mačku, već na mačku koja nije ni u prostoru ni u vremenu, odnosi se na one kvalitete, osobine koje svaku mačku čine jednom mačkom. Za Platona bi to bila ideja mačke, tj. idealna mačka čiju prirodu manjkavo dele pojedinačne mačke, a upravo ta manjkavost i omogućava postojanje više mačaka.

Ovo on objašnjava u poslednjoj knjizi „Države“ gde kaže da kad god neki broj pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, one imaju i odgovarajuću ideju ili formu. Ideje predstavljaju zajednički kvalitet određen određenim pojmom, npr. pojmom dobrote, pravednosti ili lepote. Ljudi raznim stvarima mogu dodeliti atribut „lepo“, ali takođe stvaraju i opšti pojam lepote, ideju lepote, koja je strogo objektivna. Sve što je „dobro po sebi“, „pravedno po sebi“, „lepo po sebi“ zaslužuje naziv „ideja“.

Odnos ideja i čulnih stvari[uredi - уреди | uredi izvor]

Platon

Ideje postoje odvojene od čulnih stvari koji je, za razliku od njih, podložan promenama. Ovim shvatanjem Platon objašnjava postojanje dva različita sveta: svet dostupan čulima i svet umstvenog (svet ideja), koji je mnogo vredniji od vidljivog. Uzmimo za primer ideju lepote. Svaka čulna lepota se prema ideji lepote odnosi kao slika prema stvarnosti. Čulne stvari samo podražavaju ideje, pri čemu ideja predstavlja uzor, a pojedinačna stvar njenu senku. Ideja je u pojedinačnoj stvari čas prisutna, čas nije. Neka stvar je lepa dokle god ima deo ideje lepote. O ovome se raspravlja u „Gozbi“. Od posmatranja lepih likova se čovek uzdiže do lepote koja stanuje u dušama, i na kraju se okreće „širokom moru lepote“ dok ne dostigne opažanje Lepote koja je večna i nepromenljiva. Isprva se Platon bavio moralnim opštostima, ali je uvideo i zajedničke pojmove poput „mačke“ ili „čoveka“, premda je na početku bilo teško da opštosti koje bi odgovarale ovim pojmovima realno postoje.

Ideje se, kao bestelesne stvari, ne nalaze na nekom određenom mestu, a nikako nisu prostorno odvojene od stvarnosti. U „Gozbi“, govoreći o lepoti, Platon nas navodi da zaključimo da ona nije puki pojam, već da poseduje objektivnu realnost. Odvojena je jer je stvarna, ne prostorno odvojena od stvari, jer kategorije prostora i vremena se ne mogu primenjivati na ono što je po svojoj biti duhovno. Lepota ne postoji izvan nas kao što cvet postoji izvan nas, ali ne postoji ni u nama u čisto subjektivnom smislu, da je ograničena na nas, zavisna od našeg nastajanja ili našeg nestavanja. Imanentna je stvarima, a ujedno je i transcendentalna.[2]

O tome koji sve predmeti imaju ideje koje njima odgovaraju, Platon raspravlja u delu „Parmenid“, u kome oštro izlaže kritici ovu svoju teoriju. Na pitanje da li i prljavština, kosa i sl. treba da budu zasebne ideje, Sokrat odgovara: „Nipošto“, priznaje da biva pometen svim tim ponekad, jer kada se jednom dopuste ideje „mačke“, „čoveka“ ili bilo kog pojedinačnog predmeta, svet ideja preti da postane podvostručenje sveta. Ideja lepote, na primer, je „dovoljno udaljena“ od čulnog sveta da njeno postojanje ne doprinosi ovoj pretnji, ali ne može se reći isto i za ideju čoveka. Pored toga, da li je ideja čoveka delimično ili u potpunosti prisutna u svakom pojedinačnom čoveku? Aristotel dodaje da, ako već pominjemo sličnost između ideje čoveka i pojedinačog čoveka, neophodna je i pretpostavka „trećeg čoveka“ što bi omogućilo objašnjavanje ove sličnosti.

Platon u ovom delu odnos između pojedinačnih stvari i ideja objašnjava na dva načina. Prvi je učestvovanje (sudelovanje) pojedinačnih predmeta u ideji, drugi podražavanje ideje od strane pojedinačnih predmeta, (odnos slika-uzor). Što se tiče učestvovanja, postavlja se pitanje da li predmeti učestvuju u celoj ideji ili samo u njenom delu, jer u oba slučaja dolazi do protivrečnosti. Naime, ako pojedinačno učestvuje u celoj ideji, onda je jedna stvar istovremeno na više mesta, a ako je pojedinačno samo u jednom delu ideje, onda je ideja deljiva, pa neka stvar koja sadrži deo malog će biti manja od malog. S druge strane, kada se radi o podražavanju, Parmenid je dokazivao da ako su bele stvari slične belosti, onda je i belost slična belim stvarima. Onda bi sličnost ovih dveju stvari trebalo objašnjavati pretpostavljanjem nekog praoblika, i tako u beskonačnost, što se poklapa s Aristotelovim argumentom „trećeg čoveka“. Ali odnos između pojedinačnih stvari i ideje se ne može poistovećivati sa odnosima među samim stvarima.

Parmenid predlaže polazak od hipoteze o Jednom, i na kraju dolaze do zaključka da „ako Jedno nije, onda ništa jeste“[3]. Stoga, iako se ne slažu u raznim pogledima, slažu se u tome da postoji Jedno.[4] To Jedno Platon izjednačava s idejom Dobra.

Ideja Dobra[uredi - уреди | uredi izvor]

Posebno mesto u svom učenju Platon dodeljuje ideji Dobra. Sve postoji za neko dobro, te su sve ideje podređene ideji Dobra. U „Državi“ se ova ideja upoređuje sa Suncem. Mi jasno vidimo one predmete obasjane suncem, u polutami vidimo nejasno, a u mrklom mraku ne vidimo ništa. Vid se ovde upoređuje sa dušom. Ideja Dobra daje bivstvovanje idejama, čime se Platon približava shvatanju o apsolutnom uzoru svih stvari. Aristotel u „Eudemovoj etici“ kaže da Platon izjednačava dobro sa jednim. Aristoksen se podseća Aristotelove primedbe o Platonovom predavanju o ideji Dobra i kaže da su slušaoci došli na predavanje očekujući da slušaju o ljudskim dobrima, a sve vreme su slušali raspravu o brojevima, matematici, astronomiji i izjednačavanju dobra i jednog. Aristotel u „Metafizici” kaže da su za Platona ideje uzroci suština svih stvari, a Jedno je uzrok suštine ideja. Sam Platon za ovu ideju kaže da je u području umnog „gospodarica istine i uma“. On kaže da „dobro nije bivstvo, već se po dostojanstvu i moći uzdiže iznad njega“, takođe i „prisustvo dobra ne uzrokuje jedino to da stvari u kojima se ono nalazi budu saznate, nego upravo i iz njega samog proizlazi njihovo bivstvo“.[5]

Platon pod ovom idejom podrazumeva, kao što smo videli, poslednju stvaralačku snagu sveta. Ona je, dakle, središte svih drugih ideja. Platonovo etičko učenje pokazuje čoveku dva puta. Ako je ideja pravo biće, a čulni svet senka ideja, ovaj put predstavlja „okretanje od pojavnog sveta i njegove prolaznosti“. S druge strane, ukoliko je ideja osnova uobličavanja i uzrok dobra u svetu, ovaj put predstavlja težnju da se nesavršeni čulni svet prilagodi ideji Dobra, koja je njegov uzor, iliti „predanost svetu i životu i njihovom podizanju na više linije“.[6]

Prvi put, odnosno okretanje od čulnog sveta, Platon objašnjava u „Fedru“ jednim mitom. Iznad nebeskog svoda žive ideje večnim životom. One se ne mogu spoznati čulima, već samo umom. U taj svet ideja se uzdiže Div, bog nad bogovima, a za njim ide vojska bogova i demona i niz duša koje tu prebivaju pre svog zemaljskog postojanja. Duša tada liči na vozara koji upravlja dvama krilatim konjima. Što se bogova tiče, vozar i oba konja su plemenita, ali kod ljudi nije tako. Vozar ima ljudsku prirodu, jedan konj je plemenitog porekla, a drugi je suprotan. Duše mogu da se za trenutak uzdignu u onaj nadnebeski svet i tu neposredno posmatraju ideje, pa se vraćaju nazad. Kada se duša, krivicom vozara, napuni nevaljalstvom, gubi krila i pada na zemlju ulazeći u neko telo. Kada ugleda lepotu, ona se seća prave lepote. Kada polako počinju da mu rastu krila i on dobija želju da se vrati tamo gde je boravio ranije. Njega će svetina prekorevati da je poludeo, jer će, kako neće moći da se vrati u onaj raniji svet, gledati samo u visinu. Duša, stoga, pripada onom natčulnom svetu i samo pokušajima da se uzdigne u taj viši svet, može se postići blaženstvo. Duša čezne za idejom kada uvidi da sve što čulima spoznaje jesu samo slike. Platon kaže da je telo „grob i tamnica duše“[7] i da filozofi „ni za čim drugim ne teže nego da umru i budu mrtvi“, jer tamo ih čeka prava istina.

U svojoj poznoj etičkoj fazi Platon pravu vrednost života povezuje sa pomešanošću zadovoljstva i umne delatnosti, ali umna delatnost ima vlast nad zadovoljstvom. Tu se odražava “spoj mere, srazmernosti i istine“.[8]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Platon, Država, DERETA, Beograd. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  • Koplston, Frederik; Istorija Filozofije, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  • Đurić, Miloš; Istorija helenske etike, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  • Bertrand, Rasel; Istorija zapdne filozofije, NARODNA KNjIGA ALFA, 1998, Beograd. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Korać; Pavlović, Veljko; Branko (1992). Istorija filozofije za srednju školu. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 70-72. ISBN 978-86-17-07644-1. 
  2. Bertrand, Rasel (1998). Istorija zapadne filozofije. Beograd: NARODNA KNjIGA ALFA. str. 129-130. ISBN 9788663690745. 
  3. Koplston, Frederik (1988). Istorija filozofije. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. str. 202-213. ISBN 9788673469751. 
  4. Koplston, Frederik (1988.). Istorija filozofije. Beograd: Beogradsi izdavačko-grafički zavod. str. 223. ISBN 9788673469751. 
  5. Koplston, Frederik (1988). Istorija filozofije. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. str. 215-216. ISBN 9788673469751. 
  6. Đurić, Miloš (1976). Istorija helenske etike. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. str. 341. ISBN 978-86-17-05450-0. 
  7. Đurić, Miloš (1976.). Istorija helenske etike. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. str. 342. ISBN 978-86-17-05450-0. 
  8. Đurić, Miloš (1976). Istorija helenske etike. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. str. 340-344. ISBN 978-86-17-05450-0. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]