Svetovid

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Svetovid (Svetovid, Swiatowit, Sutvid, Vid, Suvid, Suvid, Svantevid, Svantovid, Sventovid, Zvantevith), u slavenskoj mitologiji povezivan je s ratovima i proricanjem. Opisivan je kao četveroglavi bog čije su glave gledale na četiri strane. Ovako udruženih glava, on može obuhvatiti pogledom sve strane svijeta (Svevid). Njegov konj bijele boje čuvan je u njegovom hramu i o njemu su se brinuli svećenici. Vjerovalo se da Svantovid ratuje protiv neprijatelja jašući na ovom konju. Isti konj služio je i za gatanje. O Svantevidu su ovisili uspjesi ratnih pohoda, trgovačkih putovanja, bogatstvo žetve. U isto vrijeme on je držao jedan luk ili mač, kao simbol rata, i rog za piće. Svantevidu su prinošene životinjske žrtve. Baltički Slaveni su ga prihvaćali kao prvog ili najvišeg boga. Vjeruje se da je dolaskom kršćanstva Svantevid i dalje ostao u slavenskom narodu kroz lik svetog Vida.

Etimologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Postoji neslaganje oko izvornog imena Svetovida, to jest nema jedinstva oko toga da li je ime boga bio Svetovid, ili Sventovit, a zbog toga postoje razlike u objašnjenju kako je nastalo njegovo ime.

Izgovor imena na staroslovenskom nije zapisan, a postoji mišljenje da su Germani pišući na latinskom delimično izmenili izgovor imena boga Slovena, to jest da je izvorno ime na staroslovenskom bilo Svjatovid, ili Svetovid. Sakso Gramatik je zapisao da su Rujanci svog boga zvali jednako kao hrišćanskog svetitelja “Sanct Vitus”.[1] Glasovno to je jednako sa “Sanktvit”, a ne sa Saksovim “Sventovit (Szuentevit)”. Izgleda da je to protivrečnost u Saksovom pisanju. Pored toga, Saksovo ime Sventovit (Szuentevit) ukazuje da se radilo o prevodu imena “Sanct Vitus”, a ne glasovnoj jednakosti sa imenom“Sanct Vitus”. Zbog toga, postoji mišljenje nekih istraživača da je ime boga, na staroslovenskom, bilo Svjativit/Sjvativid, to jest Svetivid. Tako Prema obliku Sveto-vid prvi deo imena nastao je od staroslovenskog «sveti» ili «svet, mir», a drugi deo imena je možda reč «vid». Tako je ime Svetovid ukazivalo na boga koji vidi ceo svet i to bi odgovaralo njegovoj polikefaliji, to jest pogledu njegove 4 glave na 4 osnovne strane sveta. U tradiciji Srba, Svetovid/Svjatovid se javlja i samo kao Vid, to jest samo sa svojom suštinom Boga koji sve vidi.[2][3]

Pristalice latinskih spisa kao izvora odakle izvode izvorni oblik imena božanstva Slovena pretpostavljaju da prvi deo Sventovitovog imena, swant-/svęt- treba interpretirati kao moćan, snažan, dok bi sufiks -wit/-vit , prema poređenju sa rečju vitez, mogao značiti ratnik, gospodar ili pobednik. Drugi elemenat je zastupljen kod bogova pribaltičkih slovena (npr.Jarovit, Rujevit), a u isto vreme je zastupljen kao prvi član u nekim slovenskim imenima (npr.Vitoljub, Vitomir) Ovako prevedeno, njegovo ime bi moglo značiti "moćni pobednik" što ukazuje na njegovu prirodu kao boga rata.[4] Pristalice imena Sventovit insistiraju na latinskim pisanim izvorima u kojim se kao ime boga upotrebljavaju oblici Suantauü(h)us, Szuentevit, Zuantevith, tako da se kao ispravno čitanje većinom prihvata Sventovit. Čitanje sa -d, smatra se posledicom toga što se Sventovit vezuje za kult hrišćanskog svetitelja Vita iz Ankone, mučenika pod Dioklecijanom kod Srba i Hrvata, kojima je to ime došlo preko severne Italije u obliku Sut-vid, (sveti) Vid.[5]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni istorijski izvori za Sventovita su Slovenska Hronika (lat. Chronica Slavorum) Helmolda iz Bosaua i Dela Danaca (lat. Gesta Danorum) Saksa Gramatika. Helmoldova hronika opisuje Sventovida/Svetovida kao boga rujanske zemlje, koji se među drugim božanstava smatra glavnim,[6] ali postoji mišljnje da je to preterivanje, to jest da je Svetovid bio samo bog zaštitnik Srba i dela Slovena između Labe i Baltičkog mora, a ne glavni bog Slavena.

Izvod iz Slovenske Hronike:[7]

Među svim mnogobrojnim božanstvima Slovena, međutim, Sventovit, bog zemlje Rujanaca ističe se kao najslavniji: on je neuporedivo delotvorniji u proročkim odgovorima, da iz poštovanja prema njemu oni ostale bogove gledaju kao polubogove. Govoreći o ovome, oni takođe imaju osećaj svake godine da žrebom izaberu jednog hrišćanina kojeg žrtvuju u naročitu čast svome bogu. Njegovom svetilištu šalju se određene svote novca iz svih slovenskih krajeva da bi se plaćali obredi žrtvovanja. Ljudi su, štaviše, toliko pod uticajem izuzetnog poštovanja ovog hrama da se nikada ne usuđuju da se olako zaklinju u njega, niti da se oskrnavi i blizina hrama, čak i kada su suočeni sa neprijateljem.

Saks Gramatik ponavlja da su vernici davali velike poklone Sventovit/Svetovidu u Arkoni, ali i da je isti bog imao manje hramove u drugim mestima.[8] Jednom godišnje “kada bi došlo vreme za žetvu” skupio bi se narod sa celog ostrva i pravio svečanost. U vreme tog okupljanja glavni sveštenik Sventovita/Svetovida sakrivao iza velikog “kolača od meda”, svakako i neke žitarice, i pitao narod da li ga vidi. Ukoliko bi dobio odgovor da ga vernici vide, to jest da kolač nije dovoljno veliki da ga celog zakloni, sveštenik bi odgovarao da se nada da će sledeće godine kolač biti veći, a da ga narod neće videti, to jest da će žetva biti bolja.[9] Detaljan opis Sventovitovog hrama i idola u Arkoni daje Saks Gramatik: U središtu grada bio je jedan otvoren trg na kome je stajao raskošno izrađen hram od drveta prema kome su se svi odnosili sa strahopoštovanjem, ne samo zbog njegovih prekrasnih ukrasa već i zbog svete moći vezane za predstavu božanstva koje je bilo postavljeno unutra. Na spoljašnjoj strani blistalo je svuda unaokolo od skupocenih radova u drvetu; niz različitih slika i figura predstavljenih u grubom i primitivnom stilu. Hram je imao samo jedan ulaz. Samo svetilište bilo je okruženo sa dva ograđena prostora, postavljena jedan oko drugog. Spoljašnji se zapravo sastojao od zidova i bio je prekriven drvenim krovom. Unutrašnji je imao četiri stuba, ali je umesto zidova imao prekrasne tapiserije ne uključujući krov i pojedine ploče na stropu, nije bio povezan sa spoljašnjim prostorom... Unutra, u hramu, stajala je kolosalna statua, mnogo veća od 3 bilo kog čoveka, koja je izgledala neobično sa svoje četiri glave na isto toliko vratova, od kojih su dve bile okrenute napred ka grudima, a dve nazad ka leđima. Istovremeno su i obe napred i obe nazad bile postavljene tako da je jedna gledala na desno, a druga na levo. Bile su predstavljene izbrijane i sa kratko podšišanom kosom, tako da bi se moglo poverovati da je umetnik svesno oponašao tradicionalnu frizuru Rujanaca. U desnoj ruci on je držao rog sa ornamentima iskovanim od više različitih metala, koji je sveštenik, posvećen u božji kult, jednom godišnje imao običaj da puni vinom dalj bi predskazao rod koji će doneti naredna godina na osnovu spoljašnjeg izgleda tečnosti. Leva ruka je pridržavala savijeni rog sa šakom na strani. Ogrtač kipa se prostirao do potkolenica, koje su bile napravljene od druge vrste drveta i bile pričvršćene za kolena povezom koji je bio tako dobro sakriven, da bi morao da se zagleda vrlo pomno da bi se primetio. Stopala su izgledala kao da stoje na zemlji pošto je osnova na kojoj su stajala bila sakrivena dole u podu. U blizini su se mogli videti am, sedlo i drugi mnogobrojni znaci statue koji su označavali njenu božansku moć. Posebno veliko divljenje je pobuđivao ogromni mač kipa, čije su se korice i balčak, osim elegantno urezanih dekoracija isticale srebrnom prevlakom.[10]

Saks Gramatik zapisao je jednu priču da je poštovanje Sventovita/Svetovida nastalo u 9. veku, kada su iz ruganja hrišćanskom Svetom Vitu. Prema tom pisanju kada su Franci pokušali da rašire hrišćanstvo na Rignu doba cara Ludviga Pobožnog (814– 840), ali posle smrti cara Ludviga, Rujanci su podigli kip Sventovita/Svetovida i počeli ga poštovati kao svoje božanstvo. Kult Sventovita/Svetovida, kod Slovena mnogobožaca, i Svetog Vita, kod Slovena hrišćana bili povezani najkasnije u 9. veku.[1][11] Priča Saksa Gramatika nije potpuno nemoguća, ali je neobična. Zašto bi Rujanci uzeli ime hrišćanskog mučenika, zamislili ga sa 4 glave? Kako su uspeli tako brzo da ga pretvore u najpoštovanijeg boga Slovena između Labe i Baltičkog mora? Sloveni su mogli prilagodili ime svetog Vita i upotrebljavali ga i u obliku Vid, ali možda su to bila dva različita imena kao i danas Vit(mir) i Vid, a samo formalno liče. Saksova priča verovatno nije potpuno izmišljena, ali možda sadrži i laži. Možda se dogodilo nešto drugo. Hrišćanski misionari u 7. ili 8. veku mogli su primetiti da imaju mučenika koji po imenu i vremenu smrti može da zameni jedno važno božanstvo Slovena. Možda su odlučili da, šireći hrišćanstvo, boga Svetovida/Svjatovida, zamene sa Svetim Vitom (Sanct Vitus), a vreme jedne svetkovine Svetovida koja je bila vezana za žetvu ječma, zamene sa vremenom smrti Svetog Vita. Hrišćani su nastojali da mnogobožačke bogove i svetkovine zamene hrišćanskim. Tako su Peruna zamenili sa Svetim Ilijom, a Sventovita/Svetovida sa Svetim Vitom. Na mestima svetilišta Peruna podizali su crkve Svetog Ilije, a na mestima gde su bila svetilišta Sventovita/Svetovida kao na Braču podizane su crkve Svetog Vita.[12]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Kostić 2009, str. 129.
  2. Иванова-Бучатская 2006, str. 49.
  3. Kostić 2009, str. 29.
  4. Zaroff, Roman (2002). "The Origins of Sventovit of Rügen". Studia Mythologica Slavica 5: 11. 
  5. Slovenska mitologija : enciklopedijski rečnik. Tolstaja, Svetlana M., Radenković, Ljubinko.isbn=8674940250. Beograd: Zepter Book World. 2001. str. 485-486.. OCLC 442665166. https://www.worldcat.org/oclc/442665166. 
  6. Kostić 2009, str. 70-71.
  7. "ГЕЛЬМОЛЬД->СЛАВЯНСКАЯ ХРОНИКА->ПУБЛИКАЦИЯ 1963 Г.->КНИГА I ГЛ. 41-60". http://www.vostlit.info/Texts/rus/Gelmold/framegel3.htm. 
  8. Kostić 2009, str. 128.
  9. Kostić 2009, str. 126-127.
  10. Kostić 2009, str. 124-126.
  11. Marković 2005, str. 1-2 (35-36). Ime hrišćanina iz Italije koji je umro kao mučenik u vreme cara Dioklecijana bilo je Vit.
  12. Marković 2005, str. , 8-9 (42-43). Na Braču su sačuvani ostaci dve srednjovekovne crkve posvećene svetom Vitu. Jedna je bila sagrađena na Vidovoj gori, najvišem vrhu ostrva, dok se druga na lazi kod sela Dola, na vrhu Velog brda.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Povezano[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]