Strelci

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Disambig.svg Za ostale upotrebe, pogledajte Strelci (razvrstavanje).
Strelci u 17. veku, na ilustraciji iz 19. veka Aleksandra Vasiljeviča Viskatova (1804—1858).

Strelci (rus. Strelьcы́) su bili poseban vojni red, stajaća vojska naoružana vatrenim oružjem, koji je osnovao ruski car Ivan IV Grozni.

Strelci su bili strogo uniformisani, naoružani primitivnim puškama arkebuzama, zatim srpastim sekirama i sabljama. U borbi su obično bili statični pošto se od njih očekivalo da pruže stalnu paljbu iz zaklona. Ivan Grozni ih je sa uspehom koristio u ratovima protiv Tatara prilikom osvajanja Kazanja i Astrahana sredinom 16. veka. Međutim, u ratovima protiv vojno razvijenijih protivnika poput Poljaka i Šveđana strelci, kao i drugi odredi carske vojske, nisu bili toliko efikasni.

Ovaj vojni red bio je organizovan u pribore, zatim prikaze i, posle 1681. godine, u pukove. Zapovednik puka nazivao se glavom strelaca, a jedinica se delila na sotnije (stotine) i desjatke (desetine). Plaćani su gotovim novcem, ali i sledovanjima hrane. Strelci su mogli biti konjanici (stremjaniji, od ruske reči stremja tj. uzengija), ali su uglavnom služili kao pešadija.

Takođe, delili su se i na vibornije, koji su prebivali u prestonoj Moskvi, i gorodskije, koji su bili smešteni u provincijskim gradovima. U Moskvi strelci su služili kao carska garda, a takođe su obavljali službu policije i vatrogasaca.

Tokom 17. veka strelci su postali nasledna kasta, a njihov vojni značaj je slabio usled daljih vojnih reformi koje su sledile evropske uzore. Ipak, kao garnizonski odredi Moskve i dalje su bili politički uticajni. Posle učešća u zaveri protiv Petra Velikog, car ih je 1698. raspustio, a njihove vođe pobio. Strelci su postepeno uklopljeni u regularne odrede i početkom 18. veka prestaju faktički da postoje.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Moutchnik, Alexander (2006) (German). Der Strelitzen-Aufstand von 1698, in: Volksaufstände in Russland, ed. by Heinz-Dietrich Löwe. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag. str. 163–196. ISBN 3-447-05292-9. 

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]