Strast

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Strast (grč. παθος, lat. passio, - strast, stradanje, trpnja) je veoma jako osećanje prema nekome ili nečemu. Strast se razlikuje od afekta time što ona ne nastupa kao trenutno stanje, nego predstavlja trajno usmerenje čovekove duše.[1]

Za strast se često vezuje seksualna tematika, ali ona može biti i profesionalna, životna itd. Vrednovanje neke strasti se vrši prema tome da li je ona usmerena na niže ili na više vrednosti, odnosno kakva dela izaziva.[1] U mnogim filozofijama i religijama se pobeđivanje strasti smatra najvećom vrlinom.

U filozofiji[uredi - уреди | uredi izvor]

Antička[uredi - уреди | uredi izvor]

Stoici su kao ideal zagovarali apatiju ili ukidanje strasti zbog njihove škodljivosti. Filozofija renesanse je otkrila pozitivnu ulogu afekata. Spinoza prigovora onim filozofima koji »strasti zamišljaju kao poroke» i razlikuje strasti prema tome da li povećavaju (radost) ili smanjuju (žalost) moć našega delovanja. Spinoza smatra da se neka strast može ograničiti i ukloniti samo suprotnom i jačom strašću. Kant razlikuje strasti i afekte, označujući »afekt kao vodu koja probija nasip a strast kao veliku reku koja se u svom koritu sve dublje probija».

Novovekovna[uredi - уреди | uredi izvor]

Spinoza smatra da ukoliko duh shvata sve stvari kao nužne, utoliko ima veću moć nad afektima, ili manje trpi od njih.[2] On takođe zaključuje da što je neki afekt proizveden od više uzroka koji se istovremeno stiču, to je veći.[3] Po njemu, samo dok traje telo, duh je potčinjen afektima, koji pripadaju stanjima trpljenja (strastima).[4]


Hegel strasti priznaje bitnu stvaralačku funkciju:

Bez strasti nije ništa veliko stvoreno niti se bez nje može stvoriti.

Savremena[uredi - уреди | uredi izvor]

Ernst Bloh među „afektima iščekivanja“ razlikuje negativne afekte (strah, teskoba), koji su uprkos otporu »potpuno trpni«, i pozitivne afekte kao što je nada. Za Bloha nada sadrži »bitno pravu budućnost« ili bitak koji još nije ispunjen.

Nada, taj antiafekt iščekivanja protiv straha i teskobe, je najljudskije od svih unutrašnjih uzbuđenja i dostupna je samo ljudima; ona se ujedno odnosi spram najdaljeg i najsvetlijeg horizonta. Ona je u unutrašnjosti prohteva koji subjekt ne samo ima, nego se iz njega, kao neispunjen, suštinski sastoji.[1]

Ernst Bloh

U religiji[uredi - уреди | uredi izvor]

U budizmu[uredi - уреди | uredi izvor]

Buda je govorio da prijatni utisci podstiču želju i izazivaju strast, usled čega čovek zapada u ropstvo:

Postoje čulni utisci, poželjni, ugodni, prijatni i dragi, koji podstiču želju i izazivaju strast. I čovek im se raduje, oduševljava se njima i oni ga obuzimaju. Ako im se čovek raduje, oduševljava se njima i oni ga obuzimaju, onda se u njemu javlja užitak. Pošto nastane užitak, javlja se i strast. Ispunjen strašću, čovek je zapravo u ropstvu.[5]

U islamu[uredi - уреди | uredi izvor]

Najbolji je džihad da se čovjek bori protiv svojih prohtjeva i svojih strasti.[6]

Uzvišeni Bog uzdiže i povećava vrijednost onog mladića, koji obuzdava svoje strasti i ne predaje se požudama.[6]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Strast, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. Spinoza, Etika (str. 254), Beograd, 1983.
  3. Spinoza, Etika (str. 255), Beograd, 1983.
  4. Spinoza, Etika (str. 272), Beograd, 1983.
  5. Za Migađalu arhivirano oktobar 27, 2009 na Wayback Machine, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  6. 6,0 6,1 Hadisi - Muhammedove izreke, Pristupljeno 25. 4. 2013.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]