Stjepan Mitrov Ljubiša

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Stjepan Mitrov Ljubiša
Biografske informacije
Rođenje 29. februar 1824. (1824-02-29)
Budva, Austrijsko carstvo
Smrt 23. novembar 1878. (dob: 54)
Beč, Austrougarska
Obrazovanje
Zanimanje književnik, političar

Stjepan Mitrov Ljubiša (Budva, 29. februar 1824Beč, 23. novembar 1878) bio je srpski književnik i političar iz Paštrovića.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Stjepan Mitrov Ljubiša je rođen u Budvi, poslednjeg dana februara 1824. godine. Otac mu se zvao Mitar, a majka Kata Brdareva. Roditelji su bili rodom iz obližnjih Paštrovića, selo Blizikuće [1] , odakle je Mitar porodicu preselio u Budvu. Nakon očeve smrti, Stjepan je ostao siroče sa nepunih četrnaest godina, na vrlo siromašnom imanju.

U Budvi, kao i u celom Primorju, u to doba nije bilo još ni jedne osnovne škole na narodnom jeziku, pa je i Ljubiša morao svoje osnovno i jedino školovanje počne u jednoj privatnoj maloj školi na italijanskom. Kasnije je svoje znanje upotpunio samoučki i zahvaljujući tome postao pravi intelektualac.

U svojoj devetnaestoj godini 1843. Ljubiša postaje opštinski sekretar u Budvi i na tom mestu ostaje čitavih 18 godina, sve do 1861. U to doba, u celom Primorju vladala je italijanska kultura, pa je italijanski jezik bio obavezan u celoj javnoj upravi: u sudovima, u opštinama i u svima nadleštvima. Prinuđen svojim zvaničnim poslom da često prebira upravne i sudske zakone, Ljubiša ih je u kratko vreme izučio tako iscrpno da su k njemu dolazili, kao kakvom advokatu, seljaci iz čitave okoline, kojima je on sastavljao sudska akta i branio ih pred sudom. To njegovo samoučko pravničko znanje priznala je kasnije i sama austrijska vlada, kad ga je rešila dužnosti da polaže državno-pravne ispite i imenovala ga javnim beležnikom.


Godine 1860. Ljubiša stupa kao poslanički kandidat za državni sabor u Beču. 1861. postaje član dalmatinske deputacije, koja je vodila pregovore pri banskoj konferenciji u Zagrebu. Od 1861. do 1876. godine bio je poslanik na dalmatinskom saboru i carskom veću u Beču. 1870. postaje predsednik Dalmatinskog sabora, u kom svojstvu je ostao do 1878. godine kada su ga sa mesta predsednika oborili lični protivnici, poduprti klerikalnom frakcijom tadašnje Narodne stranke, na čijem je čelu bio čuveni pop-političar Don Mijo Pavlinović.


Kao bokokotorski predstavnik u Dalmatinskom saboru i član veća u Beču, Ljubiša se trudio da pridobije što više sitnih praktičnih koristi za svoj zavičaj i poboljša ekonomski položaj Boke. U isto vreme trudio se da kod svojih saplemenika i u čitavom kraju razvije razumevanje za jednu širu nacionalnu zajednicu i pomogne borbu protiv tuđinštine.

Smrt ga je (23. novembra 1878) zatekla u Beču, odakle je 1885. godine prenesen u zavičaj.

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Sve svoje pripovetke, Ljubiša je napisao za poslednjih 10 godina života, od 1868. do 1878. godine, mada se on književnim radom, u manjoj meri, bavio i ranije. Još 1845. godine objavljena je njegova etnografska beleška o Paštrovićima, u kojoj iskazuje veliko interesovanje za narodnu tradiciju, a 1851. godine napisao je nekrolog Njegošu. Prevodio je odlomke Dantea i Ariosta, a 1866. ispevao je u narodnom desetercu „Boj na Visu“, o pobedi austrijkse nad italijaskom flotom, koju je upotrebio za njegov politički rad.

Međutim, ono po čemu je Ljubiša najviše stekao glas kao književnik, su njegove pripovetke. Prvi samostalan rad na polju srpske pripovetke bio je „Šćepan Mali“, objavljen u almanahu „Dubrovnik“ za godinu 1868. Po izboru predmeta, koji je u suštini uzet iz Njegoševog „Lažnog cara“, vidi se kako je u tom prvom proznom ogledu isticao velikog lovćenskog pesnika. Istovremeno, ovo delo predstavlja njegovo okretanje ka samostalanom književnom radu. Zatim slede:

  • „Prodaja patrijare Brkića“ i „Kanjoš Macedonović“, pripovetke objavljene u „Dubrovniku“, 1870.
  • „Skočidjevojka“, objavljena 1873. u „Dubrovniku“. Mada objavljena tek 1873, kasnije se doznalo od piščevog sina, pokojnog Mitra Ljubiše, da je ova pripovetka mnogo ranije napisana, te da je Ljubiša, tu svoju priču kasnije doterivao. Isto tako i sama pripovetka je, u svojim glavnim crtama, sačinjena prema italijasnkoj pripoveci „Manconievi Verenici“, sa kojom ima dosta sličnosti i jedina je koja nije uzeta iz narodnog predanja, gde je pisac, mimo svog običaja i ćudi, uneo nešto romantične radnje. Zbog toga se smatra da je ova pripovetka, po godinama nastanka, zapravo vršnjakinja „Šćepana Malog“.

Porodica[uredi - уреди | uredi izvor]

Deca:[2]

  • sin Ljubomir (10. mart 1845—4. mart 1852.)
  • ćerka Draginja (17. maj 1848—1861.)
  • sin Veselin Georgije (20. april 1851—19. mart 1852.)
  • sin Dimitrije Stanislav (Mitar) (23. januar 1853—1900.); petoro dece
  • sin Trifun Niko (1. februar 1856—28. jul 1857.)
  • ćerka Eufemija (Jefimija) (19. januar 1859. – ?)
  • ćerka Ljubezna Poleksija (11. avgust 1861. – ?)

čukununuka Marina Perazić (29. maj 1958)[3]

Napomene[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Gavrilović, Andra (1903). Znameniti Srbi 19. veka, godina 2.,. Zagreb: Naklada i štampa Srpske Štamparije (Deon. društva). str. 51. 
  2. Biografija.
  3. Popović, A. (7. decembar, 2009). Bila sam Majina žrtva!, Pres.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Predgovor, Marko Car, izdanju „Srpske književne zadruge“
  • Predgovor, dr Vido Latković, Pripovijesti crnogorske i primorske izdanje „Jugoslovenska knjiga“ (1949)

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Commons-logo.svgU Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Stjepan Mitrov Ljubiša