Stalker (film)

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Stalker
RežijaAndrej Tarkovski
ProdukcijaAleksandra Demidova
ScenarioArkadij Strugacki
Boris Strugacki
(prema romanu Piknik pokraj puta)
UlogeAleksandar Kajdanovski
Anatolij Solonjicin
Nikolaj Grinjko
MuzikaEduard Artemjev
Premijera
25. 5. 1979 (1979-05-25)
Jezikruski
Trajanje163 min.
Država Sovjetski Savez
Kompanija
DistributerMosfilm
Budžet1 mil RUB
Tehnička ekipa
FotografijaAleksandar Knjažinski
MontažaLjudmila Feiginova
Stalker na Internet Movie Database

Stalker (rus. Сталкер) je sovjetski SF art film iz 1979. u režiji Andreja Tarkovskog prema romanu Piknik pokraj puta braće Strugacki.

Film govori o ekspediciji koju vodi čovek poznat kao „Stalker“, koji vodi svoja dva klijenta — melanholičnog pisca koji traži inspiraciju i profesora fizike koji traži naučno otkriće — kroz opasnu pustoš do misterioznog zabranjenog mesta pod nazivom „Zona”, gde navodno postoji soba koja ispunjava najskrivenije želje svake osobe koja kroči u nju. Film kombinuje elemente naučne fantastike sa dramatičnim filozofskim, psihološkim i teološkim temama.[1] Kratko ošišan i kruto odeven Stalker takođe implicira političku alegoriju o totalitarnom društvu.[2]

Stalker je prvobitno snimljen na filmu za koji je kasnije otkriveno da je neupotrebljiv i morao je da bude skoro u potpunosti ponovo snimljen sa novim direktorom fotografije Aleksandrom Knjažinskijem. Film je objavio Goskino u maju 1979. Po izlasku, film je bio kritikovan, ali je u narednim godinama prepoznat kao jedan od najvećih filmova svih vremena, a Britanski filmski institut ga je stavio na 29.mesto u svojoj listi „100 najboljih filmova svih vremena“.[3]

Radnja[uredi | uredi kod]

Čovek iz neimenovanog ruskog grada kao „Stalker” koji vodi ljude kroz Zonu, oblast u kojoj ne važe normalni zakoni fizike, a ostaci naizgled vanzemaljskih aktivnosti neometano leže među njenim ruševinama. Zona sadrži mesto koje se zove „Soba“, za koje se kaže da ispunjava želje svakoga ko uđe unutra. Područje koje sadrži Zonu obavijeno je velom tajne, zapečaćeno od strane vlade i okruženo zlokobnim, natprirodnim opasnostima.

Stalkerova žena moli svog muža da ne ide u Zonu, kako ne bi rizikovao još jednu dugu zatvorsku kaznu, ali on ignoriše njene molbe. U zapuštenom baru, Stalker upoznaje svoje sledeće klijente za putovanje u Zonu — Pisca i Profesora.

Oni izbegavaju vojnu blokadu koja čuva Zonu tako što prate voz kroz kapiju i voze se u srce Zone na železničkom vagonu. Stalker govori svojim klijentima da moraju da rade tačno ono što on kaže kako bi preživeli opasnosti koje ih čekaju. Uz to objašnjava da se Zona mora poštovati i da direktan put do njenog srca nije uvek i najkraći. Stalker testira razne moguće zamke bacajući ispred sebe metalne matice vezane za trake tkanine. Poziva se na prethodnog Stalkera po imenu Dikobraz, koji je ušao u sobu i izašao, postao veoma bogat, a zatim se obesio. Pisac je skeptičan prema bilo kakvoj stvarnoj opasnosti, dok Profesor uglavnom sledi Stalkerovova uputstva.

Dok putuju, trojica muškaraca razgovaraju o svojim razlozima zbog kojih žele da posete Sobu. Pisac izražava strah od gubitka inspiracije. Profesor je smireniji, iako insistira na tome da sa sobom uvek nosi svoj mali ranac. Profesor priznaje da se nada da će dobiti Nobelovu nagradu za naučnu analizu Zone. Stalker insistira da se on vodi željom da pomogne očajnicima u ostvarenju njihovih želja.

Nakon putovanja kroz tunele, njih trojica konačno stižu do svog odredišta: raspale i oronule industrijske zgrade. Počnu da oklevaju ispred anomalije koju Stalker naziva „Mlin za meso“, koja čuva prostorije oko Sobe i zahteva jednu smrt kako bi se prošlo kroz nju, što među trojicom izaziva svađu. Pisac je odabran kao prvi koji će proći, dok za njim idu Stalker i Profesor. Nepovređeni prolaze kroz tunel i dolaze do predvorja, u kom odjednom zazvoni telefon. Nakon što se prvi put jave i spuste slušalicu, Profesor odlučuje da pozove svog bivšeg šefa da mu se naruga jer je pronašao Sobu. Dok se trojac priprema da uđe u Sobu, profesor otkriva istinski razlog svog dolaska u Zonu. Sa sobom je poneo bombu od 20 kilotona kako bi uništio Sobu i sprečio da je zli ljudi zloupotrebe u svoju korist. On krivi Sobu, Stalkera i njegove klijente za porast kriminala, društvenih sukoba, pučeva i nastanak destruktivne nauke. Trojica muškaraca ulaze u fizički i verbalni sukob odmah ispred Sobe, od kog ostaju iscrpljeni.

Pisac dolazi do zaključka da je Dikobraz poslao svog brata da umre u Mlinu za meso i ušao u Sobu da poželi svog brata nazad — ali je Soba umesto toga ispunila njegovu istinsku želju za novčanim bogatstvom, umesto da vrati njegovog brata. Opterećen krivicom, Dikobraz je izvršio samoubistvo. Pisac im govori da niko na celom svetu ne može da zna svoje prave želje i da je zbog toga nemoguće iskoristiti Sobu radi sebičnih razloga. Profesor odustaje od svog plana da je uništi. Umesto toga, on rastavlja svoju bombu i razbacuje njene delove. Niko od njih ne ulazi u Sobu.

Stalkera, Pisca i Profesora u baru čekaju Stalkerova žena i ćerka. Po povratku kući, Stalker govori svojoj ženi kako je čovečanstvo izgubilo veru koja je potrebna za prelazak Zone i dobar život. Dok Stalker spava, njegova žena razmišlja naglas o njihovoj vezi, govoreći da bi radije živela teškim, ali zanimljivim životom sa svojim mužem. Martiška, deformisana ćerka para, sedi sama u kuhinji i čita dok narator recituje ljubavnu pesmu Fjodora Tjutčeva. Čini se da koristi telekinezu da pogura tri čaše preko stola, od kojih jedna padne.

Uloge[uredi | uredi kod]

Analiza[uredi | uredi kod]

U recenziji za Slant Magazine, kritičar Nick Schager opisuje film kao „gustu, složenu, često kontradiktornu i beskrajno savitljivu alegoriju o ljudskoj svesti, neophodnosti vere u sve sekularnijem, racionalnijem svetu i ružnim, neprijatnim snovima i željama koje borave u ljudskim srcima", dok priznaje da iskošenost slike čini definitivnu interpretaciju "i besmislenom... [i] donekle uzaludnom".[1]

Nekoliko kritičara je identifikovalo prirodu ljudske želje kao centralnu temu filma. James Berardinelli tumači film kao nagoveštaj da „nečija najdublja želja možda nije ono što se misli da jeste i da bi možda bilo bolje da se ni ne ostvari“,[4] dok Schager opisuje film kao hvatanje „suštine onoga od čega je čovek napravljen... žudnje za nečim što je istovremeno van našeg domašaja, a ipak svojstveno svakom od nas“.[1]

Geoff Dyer analizira film te navodi paralele između putovanja trojice protagonista u Zonu koja može ostvariti svačiju želju i putovanja junakinje Dorothy u filmu Čarobnjak iz Oza.[5] Na početku filma, Stalker upita svoju suprugu: „Jesi li vidjela moj sat?", što Dyer interpretira kao rediteljevu poruku gledaocima da zaborave na vreme i dužinu filma te se jednostavno upuste u njegov umetnički svet.[5] Prema njemu, beg u Zonu je moguća alegorija na idealizovani beg prema Zapadu, to jest beg iz SSSR-a. On tvrdi da Stalker „traži azil od sveta“ i kaže da „iako film možda nije o gulagu, progone ga sećanja na logore, od rečnika koji film koristi („Zona“, „Mlin za meso") do Stalkerove obrijane glave".[6]

Tajanstvena Zona filma je upoređivana sa zonom isključenja Černobiljske nuklearne elektrane koja je nastala 1986. godine nakon Černobiljske katastrofe. Neki od zaduženih za brigu o Černobilju su sebe prozvali „stalkeri“.[7] Iako film ne precizira poreklo Zone, pri kraju, na snimku Stalkera sa porodicom izvan Zone, u pozadini se vidi obris građevine koja izgleda kao elektrana. Teme nuklearnog zračenja i degradacije životne sredine Tarkovski će ponovo razmotriti u svom poslednjem filmu, Žrtva.

Na sredini filma, Stalker ima unutrašnji monolog u kome citira ceo 76. odeljak Lao Tzuovog Tao Te Chinga, čiji tekst karakteriše mekoću i savitljivost kao osobine novorođenčeta, dakle, novog života; dok su tvrdoća i snaga, naprotiv, osobine koje se približavaju smrti. („Čovek, kada uđe u život, mek je i slab. Kada umre tvrd je i jak.”)[8]

U kontekstu sovjetskog perioda stagnacije, Tarkovski pravi kontrast između opresivne distopije spoljašnjeg sveta[9] – obeleženog industrijskim propadanjem, zagađenjem, otuđenjem i političkom represijom – i Zone, carstva lepote i misterije. Zona i Soba se mogu protumačiti kao reprezentacija novih mogućnosti i utopije usred antiutopijskog sveta modernog društva, nudeći bekstvo od ograničenja društva koje se raspada. Film odražava razočaranje kasnog socijalizma.[10]

U ovom filmu Tarkovski želi da istakne dva suštinski ljudska aspekta, veru i ljubav. On veruje da se vera „ne može rastvoriti ili slomiti, [ona] se formira kao kristal u duši svakog od nas i čini njenu veliku vrednost“ i da kada ljudi osete da u svetu više nema nade, ljubav je šta im dokazuje suprotno.[11] Cinični Pisac se oseća kao da je svet postao prizeman i običan i on žudi za nepoznatim i uznemirujućim, što pokušava da nađe u Zoni. Ono što ga na kraju iznenađuje nije Zona, već vernost Stalkerove supruge, jer čak i nakon svega kroz šta je prošla, „njena ljubav i njena odanost su ono konačno čudo koje se može suprotstaviti neverici, cinizmu, moralnom vakuumu koji truje savremeni svet, čije su žrtve i Pisac i Profesor“.[11]

Produkcija[uredi | uredi kod]

Roman[uredi | uredi kod]

Nakon što je pročitao roman Piknik pokraj puta Arkadija i Borisa Strugackog, Tarkovski ga je u početku preporučio prijatelju, filmskom reditelju Mihailu Kalatozovu, misleći da bi Kalatozov mogao biti zainteresovan da ga adaptira u film. Kalatozov je napustio projekat kada nije mogao da dobije prava na roman. Tarkovski se tada zainteresovao za adaptaciju romana i proširenje njegovih koncepata. Nadao se da će mu to omogućiti da snimi film koji je u skladu sa klasičnim aristotelovskim jedinstvom vremena, mesta i radnje.[12]

Tarkovski je na ideju o Zoni gledao kao na dramatično sredstvo za izvlačenje ličnosti trojice protagonista. Posebnu pažnju je obratio na psihološko raspadanje Stalkera, koji tokom filma shvati da nije u stanju da pruža sreću drugima:

"Stalker je takođe i o tome: junak prolazi kroz trenutke očaja kada mu je vera poljuljana; ali svaki put ipak dođe do obnovljenog osećaja svog poziva da služi ljudima koji su izgubili nade i iluzije."[11]

Film se znatno razlikuje od romana. Prema intervjuu sa Tarkovskim iz 1979. godine, film u suštini nema ništa zajedničko sa romanom osim dve reči: „Stalker“ i „Zona“.[12] Ipak, postoji nekoliko sličnosti između romana i filma. U oba dela Zonu čuva policijska ili vojna straža, ovlašćena da ubije svakoga ko pokuša da uđe u Zonu. Stalker u oba dela testira sigurnost svog puta bacajući matice i zavrtnje vezane komadićima tkanine, potvrđujući da gravitacija funkcioniše kao i obično. Lik po imenu Dikobraz je mentor Stalkeru. U romanu česte posete Zoni povećavaju verovatnoću abnormalnosti kod potomaka posetioca. U knjizi Stalkerova ćerka ima svetlu kosu po celom telu, dok je u filmu invalid i ima telekinetičke sposobnosti. „Mlin za meso“, posebno opasna lokacija, pominje se i u filmu i u knjizi. Ni u romanu ni u filmu žene ne ulaze u Zonu — zaista, u filmu Pisčeva sagovornica želi da uđe u Zonu, ali joj Stalker ne dozvoljava. Konačno, cilj ekspedicije u oba dela jeste pronalaženje uređaja, to jest lokacije, za ispunjavanje želja. U Pikniku pokraj puta, Zona je posebno opisana kao vanzemaljsko mesto; naziv romana potiče od metafore koju predloži lik koji posetu poredi sa izletom pokraj puta. Završni monolog Stalkerove žene na kraju filma nema ekvivalent u romanu. Rani nacrt scenarija je objavljen kao roman Stalker ili Mašina želja, koji se znatno razlikuje od filma.

Snimanje[uredi | uredi kod]

Fotografija sa seta Stalkera, 1977.

U intervjuu za DVD MK2, dizajner produkcije, Rašit Safiulin, prisetio se da je Tarkovski proveo godinu dana snimajući sve scene koje se odvijaju na otvorenom. Međutim, kada se ekipa vratila u Moskvu, ustanovili su da je film nepravilno razvijen i da su njihovi snimci neupotrebljivi. Film je snimljen na novom modelu Kodak 5247 sa kojim sovjetske laboratorije nisu bile još upoznate. Čak i pre nego što je problem sa filmom otkriven, odnosi između Tarkovskog i prvog Stalkerovog direktora fotografije, Georgija Rerberga, su se pogoršali. Nakon što je video slabo razvijen materijal, Tarkovski je otpustio Rerberga. Safiulin tvrdi da je Tarkovski bio toliko očajan što je morao da odbaci sve snimke da je skoro odustao od daljeg rada na filmu.[13]

Nakon gubitka snimaka, sovjetski filmski odbori su želeli da ugase film, ali je Tarkovski došao do rešenja: tražio je da mu se dozvoli snimanje dvodelnog filma, što je podrazumevalo dodatne rokove i više sredstava. Tarkovski je na kraju ponovo snimio skoro ceo film sa novim snimateljem, Aleksandrom Knjažinskim. Prema Safiulinu, finalna verzija Stalkera je potpuno drugačija od one koju je Tarkovski prvobitno snimio.[13]

Dokumentarni film Rerberg i Tarkovski: Druga strana „Stalkera” Igora Majborode nudi drugačije tumačenje odnosa Rerberga i Tarkovskog. Rerberg je smatrao da Tarkovski nije spreman za ovaj scenario. Rekao je Tarkovskom da prepravi scenario kako bi postigao bolji rezultat. Tarkovski ga je ignorisao i nastavio da snima. Posle nekoliko prepirki, Tarkovski je poslao Rerberga kući. Na kraju, Tarkovski je snimao Stalkera tri puta, potrošivši preko 5.000 metara filma. Ljudi koji su videli i prvu verziju koju je snimio Rerberg (kao direktor fotografije) i poslednju bioskopsku verziju smatraju da su skoro identične.

Jedna od napuštenih hidroelektrana u blizini Talina gde je snimljen glavni deo Stalkera.

Tarkovski je film isprva želeo da snima u Tadžikistanu, ali je to otkazano nakon razornog potresa[5] pa je snimao na lokacijama u Estoniji. Centralni deo filma, u kojem likovi putuju unutar Zone, snimljen je za nekoliko dana u dve napuštene hidroelektrane na reci Jägala u blizini Talina.[14] Snimak pre nego što uđu u Zonu je stara hemijska fabrika Flora u centru Talina, pored starog skladišta soli Rotermann (sada Muzej estonske arhitekture) i bivše elektrane u Talinu, sada Talinskog kreativnog centra, gde je postavljena spomen ploča filmu 2008. godine. Neki kadrovi unutar Zone snimani su u Maarduu, pored elektrane Iru, dok je snimak sa kapijama ispred Zone snimljen u Lasnamäeu, pored ulice Punane iza Idakeskusa. Ostali kadrovi su snimljeni u blizini mosta na autoputu Talin–Narva na reci Pirita.[14] U Moskvi nedaleko od termoelektrane CHPP-20 napravljen je mali set za scenu u baru.[15]

Nekoliko ljudi uključenih u filmsku produkciju, a verovatno i sam Tarkovski, umrli su od uzroka koje su neki članovi ekipe pripisali dugotrajnom snimanju filma na toksičnim lokacijama.[16] Dizajner zvuka Vladimir Šarun je naveo:

„Snimali smo u blizini Talina u oblasti oko male reke Jägala sa polufunkcionalnom hidroelektranom. Uz reku je bila hemijska fabrika i nizvodno je izlivala otrovne tečnosti. Ovo se vidi i u Stalkeru: sneg pada tokom leta i vidi se bela pena koja pluta rekom. U stvari, to je bio neki užasan otrov. Mnoge žene iz naše ekipe su dobile alergijske reakcije na licu. Tarkovski je umro od raka desnog bronhija. A i Tolja Solonicin. Postalo mi je jasno da je sve ovo povezano sa lokacijom na kojoj su snimali Stalkera kada je Larisa Tarkovskaja umrla od iste bolesti u Parizu."[17]

Stil[uredi | uredi kod]

Kao i drugi filmovi Tarkovskog, Stalker se oslanja na dugačke snimke sa sporim, suptilnim pokretima kamere, odbijajući upotrebu brze montaže. Film sadrži 142 kadra za 163 minuta, sa prosečnom dužinom kadra koja je više od jednog minuta i mnogim kadrovima koji traju duže od četiri minuta.[18] Skoro sve scene koje nisu smeštene u Zoni su u sepiji ili sličnom braon monohromu visokog kontrasta, sa izuzetkom scena sa Stalkerovom ćerkom, koje su snimljene u boji. Sve scene u Zoni su u boji, s izuzetkom scene sa Stalkerovim snom.

Partitura[uredi | uredi kod]

Partituru za film komponovao je Eduard Artemjev, koji je komponovao i muziku za prethodne filmove Tarkovskog Solaris i Zerkalo. Artemjev je za Stalkera komponovao i snimio dve različite verzije partiture. Prva je napravljena samo sa orkestrom, ali ju je Tarkovski odbio. Druga partitura koja je korišćena u finalnom filmu snimljena je na sintisajzeru zajedno sa tradicionalnim instrumentima kojima je Artemjev dodatno manipulisalo pomoću zvučnih efekata.[19]

U konačnoj filmskoj partituri, granice između muzike i zvuka bile su zamagljene, jer prirodni zvuci i muzika stupaju u interakciju do tačke u kojoj se ne mogu razlikovati. Mnogi zvuci koji u filmu imitiraju prirodne zvuke nisu bili proizvodni, već ih je stvorio Artemjev na svom sintisajzeru.[20]

Za Tarkovskog, muzika je bila više od samo paralelne ilustracije vizuelne slike. Verovao je da muzika iskrivljuje i menja emocionalni ton vizuelne slike, a da pritom ne menja njeno značenje. Takođe je verovao da u filmu sa potpunom teorijskom doslednošću nema mesta za muziku i da umesto toga muziku zamenjuju zvuci. Tarkovski se vodio ovom idejom dok je snimao Stalkera i Nostalgiju.[21]

Pored originalne monofone zvučne podloge, ruski savet za kinematografiju (Ruscico) je kreirao alternativni 5.1 prostorni zvučni zapis za DVD izdanje 2001. godine.[13] Pored remiksa mono zvučnog zapisa, muzika i zvučni efekti su uklonjeni i dodati u nekoliko scena. U scenu gde trojica protagonista motorizovanim vagonom putuju u Zonu dodata je muzika. U uvodnoj i završnoj sceni Betovenova Deveta simfonija je uklonjena, a u početnoj sceni u Stalkerovoj kući dodani su ambijentalni zvuci, menjajući originalnu verziju, u kojoj je ova scena bila potpuno tiha osim zvuka voza.[22]

Muzika[uredi | uredi kod]

Azerbejdžanski tar je iskorišćen za temu filma

U početku, Tarkovski nije imao jasnu ideju o muzičkoj atmosferi filma. Čak i nakon što je snimio sav materijal, nastavio je potragu za idealnom filmskom muzikom, želeći kombinaciju orijentalne i zapadnjačke muzike. U razgovoru sa Artemjevim je objasnio da mu je potrebna muzika koja odražava ideju da, iako Istok i Zapad mogu koegzistirati, nisu u stanju da se razumeju.[23] Jedna od ideja Tarkovskog je bila izvođenje zapadne muzike na orijentalnim instrumentima (ili obrnuto). Artemjev je predložio da se ova ideja isproba sa motetom Pulcherrima Rosa anonimnog italijanskog kompozitora iz 14. veka posvećenom Devici Mariji.[24]

U svom izvornom obliku Tarkovski nije smatrao motet pogodnim za film i zamolio je Artemjeva da mu doda orijentalni zvuk. Kasnije je Tarkovski predložio da pozove muzičare iz Jermenije i Azerbejdžana i da im dozvoli da improvizuju na melodiju moteta. Iz Azerbejdžana je pozvan muzičar koji je odsvirao glavnu melodiju na taru baziranu na Mugamu, uz pratnju orkestarske muzike koju je napisao Artemjev.[25] Tarkovski, koji je, za njega neobično, prisustvovao celom snimanju, odbacio je konačan rezultat jer je odlučio da ipak nije ono što je tražio.[23]

Preispitujući svoj pristup, Tarkovski se odlučio za temu koja bi stvorila osećaj dubokog mira, ili kako je Tarkovski rekao „prostor zamrznut u dinamičkoj ravnoteži”. Artemjev je znao za muzičko delo iz indijske klasične muzike gde se na tamburi izvodi produženi i konstantni ton. Pošto je to dalo Artemjevu utisak zamrznutog prostora, on je iskoristio ovu inspiraciju i stvorio ton na svom sintisajzeru sličan tonu izvedenom na instrumentu. Zatim je dodao improvizaciju na taru, zajedno sa flautom koja je dodala evropski, zapadnjački prizvuk.[26] Da bi prikrio očiglednu kombinaciju evropskih i orijentalnih instrumenata, propuštao je muziku kroz kanale svog sintisajzera SINTHI 100. Ovi efekti su uključivali modulaciju zvuka flaute i usporavanje zvuka tara, tako da se moglo čuti ono što je Artemjev nazvao „život jedne žice“. Tarkovski je bio zadivljen rezultatom, posebno mu se dopao zvuk tara, i koristio je temu bez ikakvih izmena u filmu.[23]

Dizajn zvuka[uredi | uredi kod]

Uvod filma prati Artemjeva glavna tema. Deo koja prikazuje Stalkerovu sobu je skoro sasvim nem, sem povremenog i udaljenog zvuka koji liči na zvuk voza. Zvuk vremenom postaje sve jači i jasniji, i eventualno poastane dovoljno jak da zatrese ceo objekat kao da je voz odmah oored njega. Ovaj efekat ubrzo biva zamenjen prigušenim zvukom Betovenove Devete simfonije. Izvor ove muzike je nejasan, što čini film blago nadrealnim.[27] Za ovaj deo filma Tarkovski je takođe razmišljao o muzici Richarda Wagnera ili Marseljeze. U intervjuu sa Toninom Guerrom 1979. godine, Tarkovski je rekao da je želeo:

„...muziku koja je manje-više popularna, koja izražava kretanje masa, temu društvene sudbine čovečanstva...Ali ova muzika se mora jedva čuti ispod buke, tako da gledalac nje ne bude ni svestan."[12]

„Voleo bih da većinu buke komponuje kompozitor. U filmu, na primer, troje ljudi ide na dugo putovanje u železničkom vagonu. Voleo bih da šum točkova na šinama ne bude prirodan zvuk, već zvuk koji če kompozitor elektronski da izradi. U isto vreme, gledalac ne treba biti svestan muzike, niti prirodnih zvukova."

–Andrej Tarkovski u intervjuu sa Toninom Guerrom, 1979.[12]

Putovanje u Zonu motorizovanim vagonom karakteriše prekid veze između slike i zvuka. Prisustvo vagona se registruje samo kroz zveckanje točkova na šinama. Nije prikazan ni vagon, ni kraj kroz koji prolazi, jer je kamera fokusirana na lica likova. Ova nepovezanost uvlači publiku u unutrašnji svet likova i pretvara fizičko putovanje u psihičko. Ovaj efekat je pojačan Artemjevljevim sintisajzerskim efektima, zbog kojih zveckanje točkova zvuči sve manje prirodno kako putovanje napreduje. Kada trojica stignu u Zonu, na prvi pogled nema nikakvog zvuka. Tek posle izvesnog vremena, i tek malo čujno, može se čuti šum daleke reke, šum vetra ili povremeni krik životinje. Ovi zvuci postaju sve bogatiji i jači dok Stalker ulazi u Zonu, kao da ga zvuk vuče ka njoj. Retkost zvukova u Zoni skreće pažnju na specifične zvuke, koji su, kao i u drugim scenama, u velikoj meri odvojeni od vizuelne slike. Životinje se mogu čuti u daljini, ali se nikada ne prikazuju. Čuje se povetarac, ali nije prikazana vizuelna referenca. Ovaj efekat je pojačan povremenim zvucima sintisajzera koji se stapaju sa prirodnim zvucima i zamagljuju granice između veštačkih i prirodnih zvukova.[27]

Tokom putovanja kroz Zonu, šum vode postaje sve izraženiji, što u kombinaciji sa slikom predstavlja Zonu kao natopljeni svet. U intervjuu je Tarkovski odbacio ideju da voda ima simbolično značenje u njegovim filmovima, rekavši da je u njegovim filmovima bilo toliko kiše jer u Rusiji uvek pada kiša.[27] U drugom intervjuu, o filmu Nostalgija, međutim, rekao je: „Voda je misteriozni element, čiji je jedan molekul veoma fotogeničan. Može da prenese kretanje i osećaj promene i fluktuacije“.[28] Izlazeći iz tunela koji Stalker naziva „Mlin za meso“, stižu do ulaza u svoju destinaciju, Sobu. Ovde, kao i u ostatku filma, zvuk se stalno menja i nije nužno povezan sa slikom. Putovanje u Zonu se završava tako što trojica sede u sobi, tiho, bez zvuka. Kada se zvuk nastavi, to je opet zvuk vode, ali drugačijeg tona, mekši i nežniji, kao da daje osećaj katarze i nade. Prelazak nazad u svet van Zone je podržan zvukom. Dok kamera još uvek prikazuje bazen vode unutar Zone, publika počinje da čuje zvuk voza i Ravelovog Boléra, koji podseća na početnu scenu. Zvučni pejzaž sveta van Zone je isti kao i ranije, karakterišu ga točkovi i zvižduci vozova i sirena broda. Film se završava kako je i počeo, zvukom voza koji prolazi, uz prigušeni zvuk Betovenove Devete simfonije, ovoga puta Ode radosti iz završnih trenutaka simfonije. Kao i u ostatku filma, nepovezanost zvuka i vizuelnog navodi gledaoca da preispita samo postojanje zvuka u filmu.[27]

Prijem[uredi | uredi kod]

Stalker je prodao 4,3 miliona karata u Sovjetskom Savezu.[29]

Po izlasku filma prijem je bio velikim delom negativan. Zvaničnici Goskina, vladine organizacije inače poznate kao Državni komitet za kinematografiju, kritikovali su film.[30] Kada mu je rečeno da Stalker treba da bude brži i dinamičniji, Tarkovski je odgovorio:

„Film mora da bude sporiji i dosadniji na početku kako bi gledaoci koji su ušli u pogrešnu salu imali vremena da izađu pre nego što počne radnja."

Na tvrdnju predstavnika Goskina da publika deli njegovo mišljenje, Tarkovski je navodno uzvratio:

„Zanimaju me mišljenja samo dve osobe: jedna se zove Bresson, a druga Bergman."[31]

Moderne recenzije su, međutim, vrlo pozitivne. Na agregatoru recenzija Rotten Tomatoes, Stalker je ocenjen sa 100% na osnovu 43 recenzije sa prosečnom ocenom 8,6/10. Njegov kritički konsenzus glasi: „Stalker je složena parabola koja predstavlja nezaboravne slike i filozofska razmatranja unutar žanrova naučne fantastike i trilera.“[32] Metacritic je filmu dodelio prosečnu ocenu od 85/100, na osnovu 17 ocena kritičara, ukazujući na „univerzalno priznanje“.[33]

Film je zauzeo mesto u anketi Britanskog filmskog instituta „100 najboljih filmova svih vremena“ sprovedenoj za Sight & Sound u septembru 2012. godine. Kritičari su Stalkera rangirali na 29. mestu,[3] a reditelji na 30. U The Guardianu, Geoff Dyer je opisao film kao „sinonim i za argument da je kinematografija visoka umetnost i test sposobnosti gledaoca da je ceni kao takvu“.[6] Kritičar Derek Adams iz Time Out Film Guide uporedio je Stalkera sa Apokalipsom danas Francisa Forda Coppole, takođe objavljenom 1979. godine, i tvrdi da „kao putovanje u srce tame“ Stalker izgleda „mnogo ubedljivije od Coppolinog“.[34] Recenzent Slant Magazina Nick Schager pohvalio je film kao „beskrajno fleksibilnu alegoriju o ljudskoj svesti“.

Godine 2018. film je proglašen za 49. najbolji film na stranom jeziku svih vremena u anketi BBC Culture u kojoj je učestvovalo 209 kritičara iz 43 zemlje.[35]

Nagrade[uredi | uredi kod]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi kod]

Film i televizija[uredi | uredi kod]

  • Francuski reditelj Chris Marker je za svoj film Sans Soleil (1983) koristio koncept Zone koji je Tarkovski predstavio u Stalkeru.[38]
  • Stalker, ruski međunarodni filmski festival, dobio je ime po filmu pri svom osnivanju 1995. godine.[39]
  • Film Chernobyl Diaries iz 2012. uključuje turističkog vodiča, sličnog Stalkeru, koji grupama nudi „ekstremne obilaske“ oblasti Černobila.
  • Jonathan Nolan, ko-kreator HBO serije Westworld (2016–), navodi Stalkera kao uticaj na njegov rad.[40]
  • U filmu Atomic Blonde (2017), protagonistkinja Lorraine Broughton odlazi u pozorište u Istočnom Berlinu koji prikazuje Stalker.[41]
  • Annihilation (2018), naučnofantastični psihološki horor film koji je napisao i režirao Alex Garland, iako zasnovan na istoimenom romanu Jeffa VanderMeera, za neke kritičare izgleda da ima očigledne sličnosti sa Piknikom pokraj puta i Stalkerom.[42][43][44] Međutim, takve ideje su navele autora romana, na kome je film zasnovan, da preko svog zvaničnog Tviter naloga izjavi da njegova priča „100% nije omaž Pikniku/Stalkeru“.[45]

Književnost[uredi | uredi kod]

  • Godine 2012. engleski pisac Geoff Dyer objavio je Zonu: Knjigu o filmu o putovanju u Sobu, sastavljajući svoja lična zapažanja, kao i kritičke uvide o filmu i iskustvu gledanja istog.[46]

Muzika[uredi | uredi kod]

  • U pesmi „Dissidents” sa albuma The Flat Earth Tomasa Dolbija iz 1984. godine, prelaz između dva stiha uključuje naraciju iz filma.
  • Pesma „The Avenue" britanske grupe Orchestral Maneuvers in the Dark koristi zvuk voza u pokretu, uzet direktno iz filma.[47]
  • Stalker je bio inspiracija za istoimeni album iz 1995. Roberta Richa i B. Lustmorda,[48] koji je poznat po jezivim zvučnim pejzažima i mračnom ambijentu.[49]
  • Ambijentalni muzički duo Stars of the Lid iskoristio je završetak Stalkera u svojoj pesmi "Requiem for Dying Mothers, Part 2", objavljenoj na njihovom albumu The Tired Sounds of Stars of the Lid iz 2001.
  • Muzički spot benda The Prodigy "Breathe" je pod jakim uticajem kinematografije filma.
  • Tekstovi albuma Pelagial iz 2013. godine metal benda The Ocean inspirisani su filmom.[50]
  • Vocaloid muzička serija Parties Are For Losers producenta Ferrija je pod velikim uticajem i romana i filma, iz kojih koristi koncept Zone.[51]

Video igre[uredi | uredi kod]

Događaji[uredi | uredi kod]

  • Film je u velikoj meri uticao na Društvo kakofonije, koje je počelo 1986. u oblasti zaliva San Franciska i koje je organizovalo „Zona izlete” za učesnike.[53]
  • Prvo spaljivanje drvenog, simboličnog čoveka u pustinji Black Rock, u Nevadi, dogodilo se na „Zoni putovanja broj 4" 1990. godine. Ova prilika je evoluirala u ogroman godišnji festival umetnosti, muzike i kulture pod nazivom Burning Man.[53][54]

Izvori[uredi | uredi kod]

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 Nick Schager (25 April 2006). „Stalker”. Slant Magazine. Pristupljeno 2016-03-13. 
  2. ↑ Tom Dawson (4. marta 2003). „Stalker (1979)”. BBC. Pristupljeno 1. decembra 2012. 
  3. ↑ 3,0 3,1 Christie, Ian (28. juna 2021). „The 100 Greatest Films of All Time”. Sight & Sound. Arhivirano iz originala na datum 2. avgusta 2012. Pristupljeno 2022-11-07. 
  4. ↑ Berardinelli, James (April 27, 2019). „Stalker (USSR, 1979)”. ReelViews. Pristupljeno February 6, 2021. 
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 Geoff Dyer (6. veljače 2009). „Is Andrei Tarkovsky's Stalker about the gulags?”. Guardian. Pristupljeno 3. prosinca 2012. 
  6. ↑ 6,0 6,1 Dyer, Geoff (February 5, 2009). „Danger! High-radiation arthouse!”. The Guardian. Pristupljeno January 4, 2021. 
  7. ↑ „The Stalker meme”. Johncoulthart.com. 2006-12-07. Pristupljeno 2022-11-07. 
  8. ↑ Wilhelm, Richard (1985). Tao Te Ching. London: Routledge, Kegan Paul Ltd. str. 62. ISBN 1-85063-011-9. 
  9. ↑ NILSSON, NILS AKE. “UTOPIA AND DYSTOPIA IN TARKOVSKII’S FILM ‘STALKER.’” Russian History, vol. 11, no. 2/3, 1984, pp. 320–26. JSTOR, http://www.jstor.org/stable/24652749. Accessed 26 Nov. 2023.
  10. ↑ Kaganovsky, L. (2009). The cultural logic of late socialism. Studies in Russian and Soviet Cinema, 3(2), 185–199. https://doi.org/10.1386/srsc.3.2.185_1
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 Tarkovsky, Andrey [sic] (1987). Sculpting in Time. Reflections on the Cinema. Austin: University of Texas Press. str. 193. ISBN 0292776241. 
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 12,3 John Gianvito (2006), Andrei Tarkovsky: Interviews, University Press of Mississippi, pp. 50–54, ISBN 1-57806-220-9 
  13. ↑ 13,0 13,1 13,2 R·U·S·C·I·C·O-DVD of Stalker Arhivirano 15 October 2012 na Wayback Machine-u
  14. ↑ 14,0 14,1 Norton, James, Stalking the Stalker, Nostalghia.com, arhivirano iz originala na datum 2018-03-16, pristupljeno 2010-09-15 
  15. ↑ Bessmertny, Sergey, Моя работа на съёмках "Сталкера", immos.livejournal.com, arhivirano iz originala na datum 2023-04-07, pristupljeno 2023-09-13 
  16. ↑ Stas Tyrkin. „In Stalker Tarkovsky foretold Chernobyl”. Nostalgia.com. Pristupljeno 1. prosinca 2012. 
  17. ↑ Tyrkin, Stas (2001-03-23), In Stalker Tarkovsky foretold Chernobyl, Nostalghia.com, arhivirano iz originala na datum 2018-03-22, pristupljeno 2009-05-25 
  18. ↑ Johnson, Vida T.; Graham Petrie (1994), The Films of Andrei Tarkovsky: A Visual Fugue, Indiana University Press, p. 152, ISBN 0-253-20887-4 
  19. ↑ Johnson, Vida T.; Graham Petrie (1994), The Films of Andrei Tarkovsky: A Visual Fugue, Indiana University Press, p. 57, ISBN 0-253-20887-4 
  20. ↑ Varaldiev, Anneliese, Russian Composer Edward Artemiev, Electroshock Records, pristupljeno 2009-06-12 
  21. ↑ Tarkovsky, Andrei (1987), Sculpting in Time, translated by Kitty Hunter-Blair, University of Texas Press, pp. 158–159, ISBN 0-292-77624-1 
  22. ↑ Bielawski, Jan; Trond S. Trondsen (2001–2002), The RusCiCo Stalker DVD, Nostalghia.com, arhivirano iz originala na datum 2008-08-04, pristupljeno 2009-06-14 
  23. ↑ 23,0 23,1 23,2 Egorova, Tatyana, Edward Artemiev: He has been and will always remain a creator…, Electroshock Records, pristupljeno 2009-06-07 , (originally published in Muzikalnaya zhizn, Vol. 17, 1988)
  24. ↑ Egorova, Tatyana (1997), Soviet Film Music, Routledge, pp. 249–252, ISBN 3-7186-5911-5, pristupljeno 2009-06-07 
  25. ↑ „August 26 – International Day of Azerbaijani Mugham”. www.today.az. Pristupljeno 15 August 2014. 
  26. ↑ Turovskaya, Maya (1991) (ru), 7½, ili filmy Andreya Tarkovskovo, Moscow: Iskusstvo, ISBN 5-210-00279-9, arhivirano iz originala na datum 2009-09-06, pristupljeno 2009-06-07 
  27. ↑ 27,0 27,1 27,2 27,3 Smith, Stefan (November 2007), „The edge of perception: sound in Tarkovsky's Stalker”, The Soundtrack (Intellect Publishing) 1 (1): 41–52, DOI:10.1386/st.1.1.41_1 
  28. ↑ Mitchell, Tony (Winter 1982–1983), „Tarkovsky in Italy”, Sight and Sound (The British Film Institut e): 54–56, arhivirano iz originala na datum 2009-01-23, pristupljeno 2009-06-13 
  29. ↑ Segida, Miroslava; Sergei Zemlianukhin (1996) (ru), Domashniaia sinemateka: Otechestvennoe kino 1918–1996, Dubl-D 
  30. ↑ Tsymbal E., 2008. Tarkovsky, Sculpting the Stalker: Towards a new language of cinema, London, black dog publishing
  31. ↑ Dyer, Geoff (1987). Zona: A Book About a Film About a Journey to a Room. Edinburgh: Canongate. str. 13. ISBN 978-0-85786-167-2. 
  32. ↑ „Stalker (1979)”. Rotten Tomatoes. Pristupljeno 2018-07-01. 
  33. ↑ „Stalker”. Metacritic. 
  34. ↑ Adams, Derek (2006). Stalker, Time Out Film Guide
  35. ↑ „The 100 greatest foreign-language films”. BBC Culture. Pristupljeno January 14, 2021. 
  36. ↑ Stephen Dalton. „Andrei Tarkovsky, Solaris and Stalker”. BFI. 
  37. ↑ (en-US) Stalker (1979) - Awards - IMDb, pristupljeno 2024-01-13 
  38. ↑ Catherine Lupton (2005). Chris Marker - Memories of the Future. Reaktion Books. ISBN 9781861892232. 
  39. ↑ „О фестивале” (ru). Международный фестиваль фильмов о правах человека «Сталкер» (Stalker Film Festival). Pristupljeno 4 September 2022. 
  40. ↑ „Facebook Live discussing Westworld moderated by The Atlantic's Christopher Orr”. Facebook. 2016-10-09. Pristupljeno 2017-02-15. 
  41. ↑ „Atomic Blonde”. Films in films. 2021-01-03. Pristupljeno 2021-01-03. 
  42. ↑ Ignatiy Vishnevetsky (24 February 2018). „What Annihilation learned from Andrei Tarkovsky's Soviet sci-fi classics” (en-us). The A.V. Club. Pristupljeno 2020-03-08. 
  43. ↑ Alex Lindstrom (11 June 2018). „Fear and Loathing in the Zone: Annihilation's Dreamy 'Death Drive'” (en). PopMatters. Pristupljeno 2020-03-08. 
  44. ↑ McCoy, Chris (2018-03-02). „Annihilation”. Memphis Flyer (Contemporary Media). Pristupljeno 2022-11-07. 
  45. ↑ VanderMeer, Jeff (17 July 2016). „Annihilation is 100% NOT a tribute to Picnic/Stalker. But I keep hearing Tanis = Annihilation. Why?” (en). @jeffvandermeer. Pristupljeno 2020-03-08. 
  46. ↑ 46,0 46,1 Winslow-Yost, Gabriel. „In the Zone of Alienation: Tarkovsky as Video Game | by Gabriel Winslow-Yost” (en). The New York Review of Books. Pristupljeno 2021-05-19. 
  47. ↑ „Club 66 : The Avenue”. omd-messages.co.uk. 2011-02-01. Pristupljeno 2020-07-27. 
  48. ↑ „Robert Rich & B. Lustmord - Stalker”. sputnikmusic.com. 2009-12-04. Pristupljeno 2017-02-12. 
  49. ↑ „Robert Rich / B.Lustmord — Stalker”. Exposé. 1996-08-01. Pristupljeno 2017-02-12. 
  50. ↑ Mustein, Dave (8 April 2013). „The Ocean Collective Explore Every Imaginable Zone With Pelagial”. MetalSucks. Pristupljeno 2013-05-09. 
  51. ↑ Ferry (2023-04-19). „"How often do you get hate comments/complaints? Was it ever hurtful?"” (English, Russian). Tumblr. Arhivirano iz originala na datum 2023-04-22. Pristupljeno 22 April 2023. »"Someone on Tumblr once wrote that I, as an author, "do not get" the essence of the Zone in Roadside Picnic and Stalker. Which is very funny to hear from a foreigner, who, by definition, cannot grasp the themes of these works in their entirety"« 
  52. ↑ Jenkins, David (2019-01-16). „Metro Exodus Dmitry Glukhovsky interview – 'I lived in a post-apocalyptic state'” (en). Metro. Pristupljeno 2021-05-03. »It’s kind of a joint influence with Mad Max, Fallout, and the Soviet science fiction books by the Strugatsky brothers, who wrote Roadside Picnic.« 
  53. ↑ 53,0 53,1 Weisenburger, Kristen (3 September 2021). „Into the Zone — Episode 2: A Bad Day at Black Rock”. Burning Man Project. Pristupljeno 10 September 2021. 
  54. ↑ Weisenburger, Kristen (23 August 2021). „Enter the Zone — Episode 1: How a Band of Pranksters Inadvertently Created Burning Man”. Burning Man Project. Pristupljeno 10 September 2021. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Stalker_(film)&oldid=41855447