Srednja atička komedija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Srednja atička komedija (grč. μέση κωμῳδία) naziv je za vrstu grčke komedije koja je cvetala između 385. i 323. pne.[1] No njeni začeci primetni su već krajem 5. veka pne., pa neki ispitivači njen početak stavljaju u 404. pne.,[2]

Termin "srednja komedija" skovao je neko od aleksandrijskih filologa (možda Aristofan Vizantinac) da bi se njime označile komedije stvarane između stare i nove komedije. Proizvodnja je bila vrlo bogata jer je zahvatala oko 800 komedija od 57 pisaca, no od svega toga sačuvani su tek kratki fragmenti i mnogo naslova. To je vreme eksperimentisanja i tranzicije: čini se da su u različitim trenucima dominirali različiti tipovi komedije. Zato se ne može izdvojiti nijedan komad za koji bi se moglo reći da je bolji predstavnik srednje komedije od nekog drugog komada tog perioda.

Poraz Atine u peloponeskom ratu 404. pne. snažno je uticao na produkciju komedije. Gubitak vojne dominacije i političke energije odražava se u komediji izborom građe koja je manje atinska i više kosmpolitska. Iz jednog dela naslova vidi se da je srednja komedija obrađivala parodije na mitološke teme (Alkestida, Medeja, Helena), dok drugi naslovi ukazuju na njeno zahvatanje u tematiku iz svakodnevnog života (Slikar, Prijateljstvo, Vojnik, Beoćanka, Bizantinac).

Struktura i forma[uredi - уреди | uredi izvor]

U formi su promene počele dosta rano. Uloga hora znatno je smanjena već u Aristofanovim komadima Žene u narodnoj skupštini (392. pne.) i Pluto (388. pne.), za koje je danas uglavnom prihvaćeno da predstavljaju rane primere srednje komedije. Parabaza nestaje, a umesto stihova pisanih specijalno za hor koristi se interpolirani tekst koji je u rukopisima označen rečju χοροῦ = pesma (hora). Već u komediji Pluto stihovi napisani samo za hor svedeni su na ulazni dijalog i duet. Smanjivanje uloge hora u komediji verovatno je bilo postepeno, ali ne i pravolinijsko. Tokom celog ovog perioda i dalje se pišu komedije koje nose naslove po horu (npr. Eubulovi Prodavci venaca), a mogu se naći i primeri gde hor i dalje vodi razgovor sa glumcima. ili peva stihove napisane specijalno za njega. Međutim, do kraja ovog razdoblja uobičajen verovatno postao hor kakav se pojavljuje u novoj komediji, gde on nema nikakve organske veze s radnjom.

Pošto više nije bilo horskih partija, metrički oblik u srednjoj komediji bio je sasvim jednostavan: gotovo redovno upotrebljava se samo jampski trimetar, a od drugih stihova češće se nailazi još i na trohejski tetrametar. Te metričke sheme nasledila je od srednje i nova atička komedija. Istovremeno se učvrstila podela komedije na pet činova, koju je omogućilo to što je tokom izvođenja komada bilo četiri interludija, koja se u početku nisu beležila u tekstu.

Komični falos i groteskni kostimi, karakteristični za staru atičku komediju, takođe su verovatno napušteni već tokom ovog perioda, bilo zbog zakonskih odredbi bilo zbog promenjenog ukusa atinske publike.

I u samoj produkciji komada dogodile su se znatne promene, pa u atičkom pozorištu više nema horega, nego država imenuje agonoteta, koji na sebe preuzima rizik i trošak prikazivanja komedije.

Sadržina srednje komedije[uredi - уреди | uredi izvor]

Teško je utvditi neke specifične odlike srednje atičke komedije koje bi bile zajedničke svim komadima tog perioda. Čini se da su procene antičkih filologa uglavnom mogu prihvatiti kao tačne.[3] S obzirom na to da se nakon Aristofanovog komada Pluto nije sačuvala nijedna poptpuna komedija iz tog razdoblja, naša ocena srednje komedije gotovo se u potpunosti oslanja na interpretaciju velikog broja fragmenata, koji su često sačuvani uz naslov komada iz koga se citiraju. No pristrasnost Ateneja, kod koga je većina fragmenata sačuvana, možda ostavlja pogrešan utisak o ulozi koju su opisi hrane i pića igrali u srednjoj komedji.

Teme i motivi[uredi - уреди | uredi izvor]

Sačuvani naslovi i fragmenti ipak otkrivaju veliku raznovrsnost građe, posebno u poređenju s novom komedijom. I dalje se pišu komedije s političkom tematikom, većinom u ranoj fazi ovog perioda (premda ih nalazimo i u kasnijem razdoblju). Takve su komedije, na primer, Eubulov Dionisije i Mnesimahov Filip. Političari kao što su Demosten ili Kalimedon često su ismevani, čak i kad nisu otvoreno kritikovani. Kao i u staroj komediji, filozofi se stavljaju na stub srama, a njihovi filozofski pogledi se komično iskrivljuju; čini se da su najčešće žrtve bili Platon i razne pitagorejske škole. Epikrat iz Ambrakije daje, na primer, jedan prizor iz Platonove Akademije, gde učenici raspravljaju o tome je li tikva zelje, trava ili drvo, dok ih ne ismeje neki lekar sa Sicilije, a kad se oni na to naljute, spokojno se pojavljuje Platon i naređuje im da o tome još jednom razmisle. Pitagorejci su pak ismevani zbog svog bednog života i toga što, na primer, ne jedu živa bića, ali jedu psa koji je ubijen ranije, jer onda više nije živo biće.[4]

U ranijoj fazi ovog perioda istaknutu ulogu igrala je i mitološka burleska, najverovatnije nastavljajući tradiciju iz stare komedije. Možda su postojala dva glavna tipa takve burleske: izravna travestija mita, sa političkim aluzijama ili bez njih, te parodija mita preuzetog iz tragedije, posebno Euripidove. Cilj je često bio da se određeni mit ponovo interpretira u skladu sa savremenim okolnostima; tako Herakle treba da izabere jednu knjigu iz Linove biblioteke klasičnih autora[5], a Pelops se žali na sićušne obroke u Grčkoj, dok se kod persijskog cara jede pečena kamila.[6] Popularne su bile i zagonetke, dugi opisi hrane i gozbe, kao i komedija zamene identiteta (neki autori su izneli tezu da je Plaut svoje komedije Menehmi i Amfitrion napisao po uzoru na neke danas izgubljene komade srednje komedije).

Uticaj tragedije[uredi - уреди | uredi izvor]

U sačuvanim fragmentima srednje komedije već se mogu nazreti obrisi zapleta karakterističnog za novu komediju; u Aleksidovoj Agonidi nalazimo heteru Agonidu, zaljubljenog mladića, a verovatno i neku zabludu i zatim scenu prepoznavanja. Neki od tipičnih elemenata zapleta (npr. prevara, lukavi rob) imaju korene još u staroj komediji, ako ne i u još daljoj prošlosti – u narodnoj farsi. Neki drugi elementi, pak, kao što su scene prepoznavanja, mnogo duguju tragediji, i to posebno Euripidovoj. Udeo koji je srednja komedija imala u razvoju nove svakako nije mali. Aristofan je u komediju uveo silovanje i prepoznavanje, ali samo u danas izgubljenoj mitološkoj burleski Kokal (Κώκαλος), jednom poznom komadu koji već pripada periodu srednje komedije. Teme silovanja i prepoznavanja verovatno su bile prisutne i u drugim burleskama srednje komedije, kao što su Eubulova Auga i Ijon i Anaksandridova Helena, a sve tri su drame koje uključuju parodiranje euripidovskih tragedija, poznatih upravo po temama silovanja i prepoznavanja. Prema tome, kada Suda kaže da je Anaksandrid izumeo "ljubavne avanture i silovanje devica",[7] to verovatno znači da ih je ovaj komički pesnik prvi upotrebio kao deo svakodnevice a ne mitološke priče.

Likovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Brojni fragmenti i naslovi pokazuju da je za srednju komediju karakteristično prikazivanje savremenih tipova, običaja i životnih nastojanja (κιθαρῳδός = pevač i svirač na kitari, μεμψίμοιρος = cepidlaka, σκυτεύς = obućar, φιλοθήβαιος = ljubitelj Tebe). Sasvim je moguće da je interesovanje za detalje običnog života počelo da se vezuje za jedan određen tip komedije, koji je obrađivao svakodnevna iskustva manjeg ili većeg stupnja verovatnoće, kao što su ljubavni doživljaji, i u kome se javljala grupa stalnih likova koji u krajnjoj liniji vuku poreklo iz stvarnog života, makar u karikaturalnom obliku. To je bio tip komedije koji je kasnije preovladao u novoj atičkoj komediji. Skoro svi njeni tipski likovi mogu se pronaći u fragmentima koji pripadaju srednjoj komediji: kuvari, paraziti, svodnici, vojnici, hetere, ljutiti i škrti starci, zaljubljeni mladići. Neki od ovih tipova, ili bar njihovi začeci, vuku poreklo iz stare komedije, pa tako hvalisavog vojnika nalazimo u liku Lamaha u Aristofanovim Aharnjanima, jedna Eupolidova komedija nosi naslov Laskavci (Κόλακες) po horu koji se u njoj pojavljuje, a hetere su bile naslovne junakinje nekoliko Ferekratovih komedija. No ipak ovi tipovi svoj konačni oblik dobijaju polovinom 4. veka pne.; tada kuvar dobija svoje tipične karakteristike razmetljivosti i brbljivosti, a "parazit" dobija upravo to ime (παράσιτος) umesto ranijeg termina κόλαξ (= laskavac).

Pesnici srednje komedije[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema Ateneju,[8] 57 pesnika srednje komedije napisalo je nekih 800 komada. Poznata su nam imena nekih 50 pesnika, od kojih mnogi nisu bili Atinjani, ali su svi pisali za atinsko pozorište. Najplodniji pisac srednje komedije bio je Antifan (Ἀντιφάνης, 408334. pne.), kod kojega dominira mitološka parodija, naročito parodiranje tragedija, i koji je nastavio da stvara i u razdoblju nove komedije.

Anaksandrid (Ἀναξανδρίδης) rado je obrađivao intrige i ljubavne avanture. On je jedini od pesnika srednje komedija koga Aristotel spominje, i to više puta u Nikomahovoj etici i u Retorici, te po tome zaključujemo da su njegovi komadi morali imati znatnu umetničku vrednost.

Aleksid (Ἄλεξις, 372270. pne.), koji je nastavio da stvara u razdoblju nove komedije, za veći broj svojih komada uzimao je građu iz svakodnevnog života. Fragmenti pokazuju da je rado karikirao proždrljivce, prodavce riba, kuvare, parazite i strane lekare. Po Sudi, bio je stric Menandra, najistaknutijeg predstavnika nove atičke komedije.

Na prelazu između stare i nove komedije delovao je Arhip (Ἅρχιππος, cvetao krajem 5. i početkom 4. veka pne.), značajan po tome što je njegov Amfitrion (Amphitruo) poslužio Plautu kao uzor za komediju Amfitrion, koja se u prologu naziva tragikomedijom.

Značaj i uticaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Premda je izgubila satiričnu snagu stare komedije, srednja atička komedija preuzela je razrađenu tehniku euripidovske tragedije i primenila je u prikazivanju događaja bliskih svakodnevnom životu, unela je u građansku sferu ljubavne motive, razvila sve tačnije opažanje, napravila skice različitih tipskih likova i tako pripremila teren za novu atičku komediju, a time i za rimsku palijatu i modernu evropsku komediju.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Milivoj Sironić - Damir Salopek, "Grčka književnost", Povijest svjetske književnosti, 1977, str. 128.
  2. M. C. Howatson (ed.), The Oxford Companion to Classical Literature, 1989, str. 149.
  3. Aristotel, Nikomahova etika, IV, 6, gde se tvrdi da je prostački jezik stare komedije zamenjen aluzijama savremene komedije.
  4. Miloš N. Đurić, Istorija helenske književnosti, 1991.
  5. Aleksid, frg. 140.
  6. Antifan, frg. 172.
  7. Suda, α 1982.
  8. Atenej iz Naukratisa, Deipnosophistae, 366d.