Srbijanka Bukumirović

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
SRBIJANKA BUKUMIROVIĆ
Srbijanka Bukumirović.jpg
Datum rođenja 1920.
Mesto rođenja Šetonje, kod Petrovca na Mlavi

Flag of Savezna Republika Jugoslavija Kraljevina SHS
Datum smrti 7. septembar 1944. (24 god.)
Mesto smrti Jajinci, kod Beograda

Flag of Srbija Srbija
Profesija studentkinja medicine
Članica KPJ od od pre rata
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba

Srbijanka Bukumirović (19201944) je bila studentkinja medicine, učesnica pokreta otpora u okupiranom Beogradu u drugom svetskom ratu.

Stradala je, sa svojom sestrom Jovankom, u Banjičkom logoru neposredno uoči oslobođenja.

Rana biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođena je 1920. godine u selu Šetonje, kod Petrovca na Mlavi. Potiče iz revolucionarne učiteljske porodice Bukumirović.

Kao student Medicinskog fakulteta, zajedno sa bratom Miroslavom, studentom prava, priključila se revolucionarnom studentskom pokretu na Beogradskom univerzitetu. Učestvovala je u raznim političkim akcijama i demonstracijama koje je Komunistička partija Jugoslavije (KPJ), čiji je bila član, organizovala pre rata. Zbog revolucionarne aktivnosti bila je više puta hapšena i proganjana od policije.

Okupacija i pokret otpora[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle Aprilskog rata i okupacije Kraljevine Jugoslavije, 1941. godine, aktivno je učestvovala u organizovanju pokreta otpora u okupiranom Beogradu. Po partijskom zadatku, radila je u tehnici Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Često je primala kurire Okružnih komiteta i partizanskih odreda, predavala im poštu i prihvatala materijal i izveštaje za Pokrajinski komitet. Pored brata, koji je bio član Rejonskog komiteta KPJ i učesnik oružanih akcija i diverzija, Narodnooslobodilačkom pokretu priključila se i sestra Jovanka. Ona je takođe kao i Srbijanka obavljala kurirsku dužnost za Pokrajinski komitet.

U leto 1943. godine, Srbijanka i Jovanka su na ime svoje sestre Ružice Bukmirović-Đurović, za potrebe KPJ i NOP-a, zakupile kuću u Mokroluškoj ulici broj 7. U kući su tada bila izgrađena skloništa za skrivanje partijskih funkcionera i ilegalnog materijala, a takođe su u njoj često bile i održavane sednice Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.

Logor i smrt[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Banjički logor
Rodbina zatočenih logoraša ispred Banjičkog logora.

Oktobra 1943. godine, agenti Specijalne policije uspeli su da uhapse Vasilija Buhu i Veru Miletić, pripadnike NOP-a u Beogradu, koji su pod batinama odali sve osobe koje su znali. Tada je usledilo hapšenje velikog broja članova KPJ, aktivista NOP-a i simpatitera. U okviru ove akcije policija je upala i u kuću Srbijanke i Jovanke i one su tada uhapšene, kao i njihova sestra Ružica. Pred islednicima, one su se hrabro držale i nisu rekle nijednu reč. Zbog toga su prebačene u Banjički logor. Srbijanka i Jovanka su tada označene zatvorenicama prve, a Ružica druge kategorije.

Pismo sestara Srbijanke i Jovanke Bukumirović iz Banjičkog logora.
"Draga mamo,

Ruža nije više sa nama u sobi. Premeštena je cela druga kategorija. Ovde je ostala samo prva, nas 34 na broju. Prekjuče je počelo streljanje. U četvrtak predveče je izvedeno 10 drugova iz I kategorije. Juče u isto vreme, isto toliko. Ne znam kada će da dođu i po nas. Ako budu rešili da likvidiraju prvo muškarce, mi ćemo živeti možda još osam dana. A može da nam se desi da odemo i danas. Nemoj da se zavaravaš i veruješ onima koji su te do sada lagali i koji će te lagati i dalje. Znam da će ti biti teško da primiš sve to, ali ipak pokušaj da budeš hrabra i da izdržiš. Imaj uvek na umu da mi nismo jedine i da je pre nas otišlo tako mnogo njih. To isto važi za Vidu, Radu i Desu. Mogu da vas prevare da smo otišle na rad, ali u to nikako ne verujte. (Ne verujem da ćeš moći, ali ipak pokušaj preko ujka Milutina, ako je tu, ili nekog drugog, da nam se stavi zabrana na streljanje, ukoliko ne budemo likvidirane pre nego što dobiješ ovo pismo). Ako ne uspete ništa, ostanite nam zdravo i radujete se skoroj slobodi.

Tebe i ostale mnogo, mnogo vole i ljube Srba i Joka"[1]

— Pismo Srbijanke i Jovanke Bukumirović iz logora Banjica, 10. juna 1944.

Obe sestre su streljane od strane kvislinške Srpske državne straže, neposredno uoči oslobođenja Srbije.[1] 7. septembra 1944. Srbijanka Bukumirović je prozvana za odvođenje na streljanje na Jevrejskom groblju, zajedno sa 12 drugih komunistkinja. Prilikom prozivke, koju je sproveo pomoćnik komandanta logora, Peter Kriger, sve one kojima je bilo namenjeno streljanje bile su mirne, osim Srbijanke:

Wikiquote „Brzo su se oprostile sa drugaricama i izašle. U hodniku, u gužvi, tuči i opiranju, izdvojio se Srbijankin glas: 'Ubijajte, mi znamo zašto ginemo... Vaš kraj je blizu... Vaša deca će vas prezirati i stideti se!'[1]
()

Srbijanka je prilikom izvođenja iz logora izvikivala parole, zbog čega je pretučena, a u „marici“ je pokušala zubima da odreši kanap s ruku jednog druga, zbog čega je ponovo pretučena, neposredno pred streljanje.[1] Istog dana njena sestra Jovanka je uspela da pošalje pismo majci, u kojem je opisala poslednje trenutke sestre Srbijanke:

Portret Srbijanke Bukumirović nacrtan 11. juna 1944. u logoru Banjica. Autorka crteža je Mira Jovanović Jaza, banjička logorašica, streljana 11.septembra 1944. na Jevrejskom groblju.
„Draga mamo i svi ostali.

Sinoć iznenada, kada smo se najmanje nadale, dođoše da izvode za streljanje. Prozvali su 12, a među njima i naše Srpče. Ja sam očekivala da će i mene posle nje, i podignem se da se spremim. Međutim, on prestade i reče ovima da izlaze. Tog momenta mi je bilo strašno. Ona se obuče i reče: ’Zdravo’. Poljubismo se na brzinu. Pošla je gordo dignute glave, kao i uvek što ide. Ja sam nesvesno išla za njom do pola sobe, a onda, kada se zatvoriše vrata iza poslednje, prislonih uho. U hodniku gde su im vezivali ruke na leđa, prolomi se Srbin glas: ’Živela Komunistička partija!’ Dobila je batine. Napolju, pri ulasku u ’Maricu’, opet je vikala, neke su je prihvatile. Otišle su za tri do pet minuta iz sobe. Mi smo ostale – u tišini i mraku, da osluškujemo odlazak ’Marice’. Posle toga smo očekivale da se vrate i za nas, jer su njih odveli u 10 i po časova, a računale smo da će nas ove noći sve streljati. Međutim, oni su nas ostavili za danas, što znači 24 časa da ih očekujemo. Da nije Srba otišla pre mene, možda bi mi teže bilo. Ovako, skoro i čeznem da odem za njom. Eto tako sinoć i danas provodimo vreme. Ružu sam videla, ona je čula iz njene sobe i znaš kako joj je, plakala je. Šta joj mogu, večeras će joj biti još teže ako i ja odem. A svakako ću otići, jer su sad počeli žene da streljaju. Ako si ostala čitava posle ove srede, nisi srećna ni malo. Ali svejedno, i drugi su decu izgubili, pa i ti ćeš podneti koliko možeš. Sve mnogo pozdravi, a naročito moju dečicu koja će nas sigurno čekati, kao i ujku što čekaju. Mi tako moramo, a vi isto tako. Glavno je da je sve drugo dobro.

Sve vas mnogo, mnogo voli vaša Joka. Ako ostane živ moj Flauer i njemu šaljem mnogo pozdrava.“[1]

— Pismo Jovanke Bukumirović-Bogdanović iz logora Banjica, 8. septembra 1944.

Nakon par dana, i Jovanka je izvedena na streljanje 11. septembra 1944. godine, zajedno sa još 25 zatvorenica, u jednoj od poslednjih grupa streljanih pred zatvaranje Banjičkog logora. Jovanka Bukumirović je ubijena u hodniku logora Banjica od strane zamenika upravnika logora, Radomira Čarapića, prilikom napada golorukih žena na stražare i upravu logora, uoči izvođenja na streljanje.[1]

Grob Srbijanke Bukumirović na Novom groblju

Posle oslobođenja Jugoslavije, posmrtni ostaci sestara Bukumirović preneti su i sahranjeni u Aleju boraca Narodnooslobodilačkog rata na Novom groblju u Beogradu. Tu je sahranjen i njihov brat Miroslav, koji je maja 1942. godine izvršio samoubistvo u policiji i koji je proglašen za narodnog heroja.

Nasleđe[uredi - уреди | uredi izvor]

Ulica sestara Bukumirović u Višnjičkoj banji od 1977. memorijalizuje stradanje Srbijanke i Jovanke Bukumirović, ali i učešće cele porodice Bukumirović u antifašističkoj borbi.

Sećanje na njih takođe čuva vrtić "Sestre Bukumirović" na Voždovcu.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Partizanska spomenica 1941. Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi.
  • Žene Srbije u NOB, „Nolit“ Beograd. 1975. godina