Slobodan Sekulić

Slobodan Sekulić
Slobodan Sekulić odaje poštu izginulim borcima u Užicu 2. oktobra 1941. (detalj)
Datum rođenja	proleće 1915.
Mesto rođenja	Užice Kraljevina Srbija
Datum smrti	9. mart 1942. (27 god.)
Mesto smrti	Jajinci, kod Beograda Šablon:Country data Nedićeva Srbija
Profesija	vojno lice
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB-a	komandir Prve užičke čete
Služba	Jugoslovenska vojska NOPO Jugoslavije

Slobodan Sekulić (1915-1942) je bio srpski partizanski komandant i značajna ličnost ustaničke Srbije 1941. godine.

Nakon pada Užica, odveden u Beogradu, gde je mučen u logorima Topovske šupe i Banjica, nakon čega je ubijen u Jajincima.

Osnovna škola u Užicu nosi njegovo ime.

Predratna biografija

Slobodan Sekulić se rodio u proleće 1915. godine u Krčagovu. Svoje školovanje otpočinje u nižoj gimnaziji u Užicu. Sa osamnaest godina upisuje Vojnu akademiju koju završava nakon pet godina. Tada oblači vojničku uniformu i više je ne skida. Do aprilskog rata 1941. godine bio je oficir Jugoslovenske vojske. Početkom ustanka u Srbiji iste godine, na poziv KPJ, Slobodan Sekulić odlazi u partizane i postaje borac, a potom i komandir Prve užičke čete.

Ustanak u Srbiji 1941.

Komunisti su leta 1941. godine počeli organizovanje ustanka u zlatiborskom kraju. Oni su krajem jula ili početkom avgusta vodili pregovore o osnivanju Zlataborske čete sa grupom oficira u kojoj su bili Momčilo Smiljanić, Slobodan Sekulić i Slavko Kovalinka. Ovi oficiri su u početku odbili, ali su rekli ako se četa poveća i ojača da će doći. Ubrzo, kada je četa narasla na dvadeset i nešto ljudi, priključili su se Sekulić i drugi oficiri. Poručnik Sekulić nije bio komunista, ali su partizani smatrali da je "razborit i čestit čovek, veliki patriota i hrabar i odlučan vojnik".

U to vreme, partizanska četa je vršila manje napade na žandarmerijske stanice radio zaplene naoružanja. Prva veća borba protiv Nemaca i žandarma (uključivši i albanske žandarme) bila je na Drežničkoj Gradini. Žandarma i Nemaca je bilo par stotina, a partizana oko 45. Prema svedočenjima, partizani su uspeli da izbegnu uništenje i probiju se iz obruča jedino zahvaljujući prisebnosti poručnika Sekulića:

Komandir partizanske čete Slobodan Sekulić odaje poštu izginulim borcima u Užicu 2.X. 1941 g.

Tom prilikom sam prvi put čuo kako je Sekulić komandovao u toj borbi i samom jurišu. On se bio popeo na neko uzvišenje i na sav glas vikao da su ga dobro čuli i neprijatelji. Namerno je naglašavao komandu kao da je imao tri čete, dajući svakoj određeni pravac juriša. Meni je docnije Lile Topalović pričao da je Sekulić tada, u stvari, spasio četu od potpunog uništenja, samo svojom veštinom rasporeda boraca i vatrenim i mudrim komandovanjem. Bio je to čovek koji je znao ne samo da uputi vojnika nego da ga svog „zapali" i podstakne na junaštvo. Pod njegovom komandom, isticao je Lile, ljudi su išli kao poneseni, u najvećem borbenom zanosu, uvereni u svoju snagu i pobedu.

– Svedočenje jednog od partizanskih boraca

Podvig koji je izveo na Gradini doneo mu je veliki ugled, ne samo kod boraca, već i kod partijskog rukovodstva. Jednog dana je pozvan na sastanak partijskih rukovodilaca užičkog kraja. Sekulić nije ni znao zašto ga tamo zovu. Tada mu je verovatno zvanično saopšteno da je postavljen za komandira čete. Naime, on na Gradini nije bio komandir čete, već je u teškom momentu, kao najiskusniji, samoinicijativno preuzeo komandu.

Kad se otuda vratio među nas borce, sav je blistao od neke unutrašnje sreće, od ushićenja. Čim smo ga videli, držao se, kako nam je izgledalo, kao da se nalazi na „sedmom nebu". Verujem da su mu tada čestitali na onom podvigu na Gradini, a možda je bilo i nešto više od toga, što je njemu neobično imponovalo i veoma lepo prijalo. Pored toga, bio je nečim prijatnim mnogo iznenađen. [...] Bio je sav ozaren radošću.

– Svedočenje jednog od partizanskih boraca

Sekulić je neprestano borcima ponavljao kako je bio u teškoj zabludi u odnosu na Komunističku partiju i njeno članstvo. On je govorio:

Neverovatno! Ja to do sada nisam znao. Zar je moguće da su tako dobri ljudi ti naši drugovi, komunisti! Zar su komunisti zaista tako plemeniti i obrazovani ljudi!

– Slobodan Sekulić

Poručnik bivše jugoslovenske vojske Slobodan Sekulić postao je komandir prve užičke partizanske čete „Radoje Marić". Partizanski logor za obuku se nalazio u Zaglavku kod Bajine Bašte. Prilaz logoru je bio kroz šumu, preko jedne čistine na čijem se bregu nalazila baza. Sve lične stvari su predavane u zajedništvo, odnosno „kolektiv", što je za novodošle bio sasvim nov pojam. Sve iz kolektiva je raspodeljivano na jednake delove. Npr. niko nije mogao imati tri košulje, a drugi samo jednu ili nijednu u rezervi. I novac su takođe predavali u zajedništvo. Partizani su nosili crvene petokrake na kapama, međusobno su se oslovljavali sa „druže", i pozdravljali stisnutom pesnicom, što su sve bile nove i neuobičajene stvari.

U ustanički kamp su pristizale grupe ljudi sa raznih strana. Sekulićeva četa je brojno rasla svaki dan i to osetno. Ubrzo je četa porasla na dva voda, a svaki vod je imao po dve desetine. Docnije se to sve udvostručilo.

Komandir Sekulić je nekako odskakao od svih drugih, ne samo po tome što je imao oficirsku uniformu, već i po samom ponašanju, po govoru, po komandovanju. Videlo se da je pravi oficir, koji je dobro ispekao svoj zanat. Kod njega je sve bilo rečito, jasno i određeno, ali nimalo grubo, već naprotiv — prijatno i zanimljivo, pa nam se mililo slušati ga. Brzo smo počeli da shvatamo i ulazimo u to osnovno vojničko znanje. Prvo je bilo rukovanje oružjem, zatim strojne vežbe, pozdravljanje i slično, i odmah smo prešli na vežbe napada i odbrane. Više puta smo „napadali" i „jurišali" na jednu golu kosu u blizini našeg logora. To nam je bilo jedino školsko učenje, a posle je došlo sve kroz živu, stvarnu praksu, gde se pucalo i krv proljevala.

– Svedočenje jednog od partizanskih boraca

3. septembra Sekulić biva ranjen.

Oslobođenje Užica

Ustanici sprovode zarobljene nemačke vojnike, Užice 1941.

Nakon što je ustanak uzeo maha, novopostavljeni komandujući general u Srbiji Franc Beme doneo je odluku da Nemci 21. septembra napuste Užice. Kolona je bila duga 6 kolometara i u njoj se kretalo 1.217 vojnika.

Kako je Kosjerić oslobođen 24. septembra izjutra, u užičkom okrugu ostalo je još neoslobođeno Užice u kome su se nalazili Pećančevi četnici i Nedićeva žandarmerija. Sa njima su povedeni razgovori da se Užice preda. Kad sporazum nije postignut, odlučeno je da se izvrši napad na grad. Uveče, 23. septembra tri partizanske čete bile su spremne za napad. Ranije toga dana, osećajući da se steže ustanički obruč, žandarmi su počeli da beže iz Užica. Sledećeg dana Nemci su bombardovali skladište municije u Krčagovu i druge objekte, pa je najveći deo četnika i žandarma napustio grad.

Dok su Pećančevi četnici napuštali Užice, komandant partizanske grupacije Slobodan Sekulić poslao je u grad patrolu sa porukom načelniku Branku Barbuloviću da preda grad. Kako nije raspolagao nikakvim snagama za borbu protiv partizana, on je predao grad. Pored Zlatiborske, Račanske i Užičke partizanske čete uskoro su s vozom, kamionima i motorciklima stigle i čete istočne grupe Užičkog NOP odreda, a sa severa preko Crnokose partizani Crnogorske čete.

U toku istog dana na okupu se našao ceo Užički partizanski odred, tako da su sve njegove čete uveče promarširale kroz grad, a na žitnoj pijaci održan je veliki miting na kome su govorili Želimir Đurić i Slobodan Sekulić. Na mestu gde su pre par dana visili obešeni borci Zlatiborske čete, stanovništvo Užica je pozdravljalo defile partizanskih jedinica.

Pad Užica

29. novembra 1941. dolazi do pada „Užičke republike“. Dok se u gradu uspostavljaju organi okupacijske vlasti, poterne jedinice organizuju velike akcije hapšenja. Nedelju dana posle pada Užica, Slobodan je krenuo za svojom četom, još nezalečene rane, u pravcu Zlatibora. Ubrzo je uhapšen u Ljubanjama.

Logor i smrt

Zarobljenici čekaju saslušanje u logoru Banjica, 1942. godine.

Nakon hapšenja, Sekulić je zajedno sa drugim zarobljenicima upućen u logor na Banjici. Nemci su komandanta Sekulića sa još nekoliko stotina ustanika iz Užica, Požege i okoline teretnim vagonima deportovali u Beograd. Zarobljenici su iskrcani u zavejanom Beogradu. Neki su bili samo u košulji, drugi u odelima. Nemci tada podrugljivo narediše Sekuliću: "Sekulic, povedi tvoju cetu!" Kolona zarobljenih partizana dugačka stotinjak metara trčala je po snegu od železničke stanice uzbrdo ka Slaviji, a potom ka logoru Topovske šupe (bivša kasarna "Kraljevića Tomislava"). U logoru su raspoređeni oko 200 zarobljenika po sobi. Dnevno su dobijali po 200 grama hleba, neki put malo čorbe ili kupusa na vodi.

Saslušavanja zarobljenika su vršili agenti Specijalne policije iz Beograda. Obično su uveče dolazili pijani, odvodeći po četiri zatvorenika. Svakog logoraša je jedan agent saslušavao, a drugi tukao motkom. U sobi za saslušanje nalazila su se četiri agenta za pisaćim mašinama, dok su još četvorica tukli motkama.

Jednom prilikom, Nemci su izveli Užičane iz celog logora (preko 400 ljudi) u hodnik, jer je dolazio kvislinški načelnik Užica Manojlo Korać. Naređeno je da ga oslovljavaju „gospodine načelniče". Sa Koraćem su išli jedan Nemac, upravnik logora Svetozar Vujković i pet-šest policijskih agenata. Korać se logorašima obrati psovkama. Tražio je komandanta Sekulića:

— Gde je Slobodan Sekulić? — povika Korać. — Evo me, gospodine majore! — reče Sekulić. — Šta ćeš tu, majku ti mangupsku? Zar si zato nosio zlatne epolete kralja Aleksandra? Što ga izdade?

— Ja ga nisam izdao. Vi ste ga izdali! — odbrusi mu Slobodan Sekulić.

– Svedočenje preživelog logoraša Jovana Radosavljevića

Iznerviran ovakvim odgovorom, Manojlo Korać reče: "Ti meni ne trebaš", nakon čega policijski agenti zgrabiše Sekulića, počeše ga tući i odvodoše ga nekud. Više nikad nije viđen.

9. marta 1942. godine odvezen je na Jajince i streljan.

Vidi još

• Ustanak u Srbiji 1941.
• Užička republika
• Banjički logor