Samnitski ratovi

Izvor: Wikipedia

Samnitski ratovi naziv je za tri rata koje je antički Rim u doba rane republike vodio protiv samnitskih plemena. Ratovi su se protegli na period od pola veka, tokom raznih faza uključivali su gotovo sve države antičke Italije, a konačno su se završili potpunim rimskim pokoravanjem Samnita.


Prvi samnitski rat[uredi - уреди]

Tokom 40 godina nakon sklapanja drugog ugovora sa Kartaginom, koji je potpisan 348. st. e. i koji je definisao razdvajanje rimske i kartaginske sfere uticaja na istočnom Sredozemlju, Rim je ubrzano razvijao svoju hegemoniju u Italiji južno od reke Pad te najzad došao u sukob i s plemenom Samnita, koji u početku nisu bili politički ujedinjeni, već su koegzistirali kao posebna plemena koja su govorila osačkim dijalektom i živela u srednjim i severnim Apeninima. Ta je plemena verovatno upravo rimska ekspanzija podstakla da se vojno ujedine radi odbrane od zajedničkog neprijatelja. I krševit teren i borbenost samnitskih vojnika predstavljali su velike izazove, koji su primorali Rim da usvoji vojne inovacije koje će kasnije biti važne za osvajanje Sredozemlja.

Premda je bio kratak (343–341), prvi samnitski rat je za posledicu imao rimsko osvajanje plodne Kampanije sa njenim glavnim gradom Kapuom. Rimski su istoričari opisali početak tog rata uzimajući kao uzor Tukididov prikaz izbijanja peloponeskog rata. Ipak su verovatno bili u pravu kada su rekli da je povod ratu bilo priznanje rimske prevlasti od strane Kampanaca, koji su se već borili oko Kapue sa Samnitima, jer su Kampanci želeli da u toj borbi iskoriste vojnu snagu Rima. Ukoliko je zaista bilo tako, to je možda bila prva u nizu situacija kada je Rim krenuo u rat nakon što ga je u pomoć pozvala neka slabija država koja je već bila u ratu. Kada bi se upustio u takav rat, Rim je obično pod svoju vlast stavljao i svog saveznika, nakon što bi pobedio njegovog neprijatelja. U svakom slučaju, Kampanija je sada bila čvrsto vezana za Rim, a njeni su stanovnici možda dobili i građansko pravo bez prava glasa u Rimu (civitas sine suffragio). Kampanija je Rimu donela novu snagu i vojnike.

Drugi samnitski rat[uredi - уреди]

Osvajanje Kampanije izazvalo je Latine da se podignu na ustanak protiv Rima kako bi očuvali svoju nezavisnost, ali je taj Latinski rat (340–338) bio brzo završen u korist Rimljana, nakon čega je gotovo ceo Lacij dobio rimsko građansko pravo i postao rimska teritorija. Rim je sada bio gospodar srednje Italije te je sledeću deceniju proveo u organizovanju i daljem pomeranju svoje granice putem osvajanja i kolonizacije. Rimljani su se uskoro sukobili sa Samnitima iz doline srednjeg toka reke Liris (danas Liri), započinjući drugi (ili veliki) samnitski rat (327–304).

Tokom prve polovine rata Rim je trpeo ozbiljne poraze, ali u drugoj polovini rata Rim se oporavio, reorganizovao i na kraju pobedio. Rimska je vojska 321. god. st. e. bila uhvaćena u klopku u uskom Kaudinskom klancu i primorana da se preda, pa je Rim potpisao petogodišnje primirje. Kasniji su rimski istoričari, međutim, pokušavali da poreknu ovo poniženje izmišljajući priče o tome da je Rim odbio mir i osvetio se Samnitima. Nakon obnavljanja neprijateljstva, 315. god. st. e. Rim je pretrpeo veliki poraz kod grada Lautula. Antički izvori navode da su Rimljani u početku koristili hoplitsku taktiku, koju su primili od Etruraca (i koja je bila u upotrebi u 6. ili 5. veku st. e.), a da su kasnije usvojili samnitski sistem manipula, verovatno jer se pokazao uspešnim za Samnite. Sistem manipula nalikovao je modelu table za šah, u kome su pravi kvadrati vojnika bili odvojeni praznim prostorom, takođe kvadratnog oblika. Taj je sistem bio mnogo fleksibilniji od teško zbijene hoplitske formacije, pošto je vojnicima ostavljao dovoljno prostora za manevrisanje, posebno na krševitom terenu. Sistem manipula ostao je u upotrebi tokom cele republike i u doba ranog carstva. U ovom je periodu Rim postavio temelje svoje flote, sagradio svoje prve vojne puteve (Via Appia se počela graditi 312. god. st. e., a Via Valeria 306. god. st. e.), te je povećao svoje vojne kontingente, kako se može zaključiti iz činjenice da je broj vojnih tribuna povećan sa šest na šesnaest. U periodu od 334. do 295. god. st. e. Rim je osnovao 13 kolonija u cilju borbe protiv Samnita, te je na zauzetoj teritoriji formirao novih šest seoskih triba. Tokom poslednjih godina rata Rimljani su proširili svoju moć i u severnu Etruriju i u Umbriju. Nekoliko uspešnih vojnih pohoda primoralo je gradove u tim oblastima da postanu rimski saveznici. Veliki se samnitski rat na kraju završio pobedom Rima. Tokom završne faze tog rata Rim je, na drugom frontu, zaključio svoj treći sporazum s Kartaginom (306. god. st. e.), kojim su Kartaginjani priznali da cela Italija pripada uticajnoj sferi Rima.

Treći samnitski rat[uredi - уреди]

Treći samnitski rat (298–290) predstavljao je poslednji očajnički pokušaj Samnita da očuvaju nezavisnost. Oni su ubedili Etrurce, Umbre i Gale da im se priključe. Rim je ovu impresivnu koaliciju pobedio u bici kod Sentina 295. god. st. e. i ostatak rata proveo u suzbijanju tinjajućeg otpora Samnita. Oni su nakon toga s Rimom bili povezani nizom saveza.

Hronologija (nepotpuna)[uredi - уреди]

Prvi samnitski rat (343–341. st. e.)[uredi - уреди]

  • 343. st. e. – Početak prvog samnitsko rata.
  • 342. st. e. – Bitka kod Gaura.
  • 341. st. e. – Rim se povlači iz rata sa Samnitima i ulazi u latinski rat na strani Samnita.

Drugi samnitski rat (327–304. st. e.)[uredi - уреди]

Treći samnitski rat (298–290. st. e.)[uredi - уреди]

  • 298. st. e. – Početak trećeg samnitskog rata.
  • 298. st. e. – Rimljani osvajaju samnitske gradove Tauraziju (Taurasia), Stari Bovijan (Bovianum Vetus) i Aufidenu.
  • 297. st. e. – Konzul Fabije Maksim Rulijan pobeđuje Samnite blizu Tiferna (Liv. X, 14).
  • 295. st. e. – Bitka kod Sentina.
  • 294. st. e. – Samnitska pobeda kod Lucerije.
  • 293. st. e. – Bitka kod Akvilonije.
  • 291. st. e. – Rimljani zauzimaju samnitski grad Venuziju.
  • 290. st. e. – Kraj trećeg samnitskog rata.

Vanjski link[uredi - уреди]