Salijska pesma

Izvor: Wikipedia
Rimski reljef. Salijevci nose svete štitove.

Salijska pesma (lat. carmen saliare) jeste drevna pesma u saturnijskom stihu, zapravo bajalica, koju je u starome Rimu uz ples pevao sveštenički kolegij Salijevaca (lat. salire = skakati, plesati). Uz Arvalsku pesmu predstavlja najstariji spomenik rimskog pesništva. Na osnovu oblika i jezika pretpostavlja se da potiče iz 6. ili 5. veka pne. Možda se zapravo radi ne o jednoj, nego o više pesama, pa u tom slučaju govorimo o carmina saliaria. I pored komentara koje su pisali Lucije Elije Stilon Prekonin i drugi, sačuvani stihovi već u antici bili su nerazumljivi. Tako npr. Horacije kaže:

Salijsku Numinu pesmu ko hvali – a kao god ni ja –
reč ne razume, taj želi da ispadne jedini znalac...[1]

Slično tome, Kvintilijan piše: "Salijske pesme njihovi vlastiti sveštenici jedva razumeju".[2]

Malobrojni fragmenti koji su nam sačuvani, a čiji je tekst još u antici iskvaren, većinom odslikavaju starinski govor, kao što je intervokalsko z koje je kasnije rotacizmom prešlo u r. Među jezičkim odlikama teksta jesu sikonopirani imperativ cante umesto canite "pevajte" i naziv divum deo "bog bogova" za Jana (fragment 1), nepromenjen indoevropski oblik tremonti umesto klasičnog tremunt "tresu se" i ime Leucesios ili Lucetius[3] za Jupitera (fragment 2). Međutim, utvrđivanje i samoga teksta i njegova značenja još uvek je predmet istraživanja. Jedna verzija teksta glasi ovako:

fragment 1:

divum empta cante! divum deo supplicate![4]

fragment 2:

quome tonas, Leucesie, ... prae tet tremonti
quot ibe tet e nubi ... deiscunt tonare[5]

fragment 3:

cozeulodorieso. omnia vero adpatula coemisse. ian cusianes duonus ceruses. dunus Ianusve vet pom melios eum recum[6]

Reference[uredi - уреди]

  1. Horacije, Epistulae, II, 1, 85-86. Prev. Radmila Šalabalić.
  2. Kvintilijan, Institutio oratoria, I, 6, 40.
  3. Tako Makrobije, Saturnalia, I, 15, 14.
  4. Varon, De lingua Latina, VII, 27. Za empta je predloženo i čitanje em pa = in patrem.
  5. Terencije Skauro, De orthographia, u: Corpus grammaticorum Latinorum, VII, 28.
  6. Varon, De lingua Latina, VII, 27.