Ровчани

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Rovčani)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ровчани
Мјесто
Родоначелник Никша Ровчанин
Област Брда
Познате личности
Братска племена Морача (племе)
Ривали Васојевићи

Ровчани су једно од седам брдских племена. Помињу се први пут 1477.г у херцеговачком дефтеру, у попису тадашњег становништва. Назив је словенског порекла, настао од ријечи "ров" што значи удубљење, усијек.

Поријекло[uredi - уреди | uredi izvor]

Према народном предању најстарији предак Ровчана био је Никша који је живио у Грбљу у Боки. Његов отац, бан Илијан, био је ожењен Јевросимом, сестром краља Стефана, сина Вукана Немањића који је саградио манастир Морачу 1252 г. Никшин унук Гојак је дошао у сукоб са баном Угреном који је уппављао Никшићком Жупом, па је после убиства бана Угрена побјегао у данашња Ровца и настанио се на десној страни Мртвице, у близини њеног утока у ријеку Морачу. Гојак је ту основао породицу и према ровачком предању имао је 4 сина: Булата, Влаха, Шћепана и Срезоја од којих су се формирала данашња велика ровачка братства: Булатовићи, Влаховићи, Шћепановићи и Срезојевићи.

Друга већа скупина Ровчана су потомци кнеза Богдана Љешњанина који је из Чева, због крвне освете, прво преселио у село Лијешње – Љешанска нахија, а потом и тамо пао на крв и поново се сели у данашња Ровца (село Лијешње, које се до тада звало Брезно). То је било негдје у првој половини XIV вијека, прије доласка Турака у ове крајеве.

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Ровчани, као сусједи манастира Мораче, сматрали су својом обавезом да бране манастир од насртаја турскиx xарачлија и зулумћара. Забиљежено је неколико њиxовиx бојева око манастира, а посебно онај 1770. године када су посјекли Аља-бега и још његовиx 12 xарачлија и потом их бацили низ слап Светигоре у Морачу.

Ровчани, као и Морачани, већ у XVII вијеку почињу борбу против Турака, и под утицајем цетињскиx владика укључују се у општу борбу Брђана и Црногораца против освајача. Такође иду у помоћ и околним брдским племенима а најпознатији догађај је кад су 1774. године спасили Куче-Дрекаловиће сигупне погибије па иx довели у Ровца, гдје су остали пуниx 7 година. Ровчани учествују у свим већим бојевима са Турцима и постају једно од најратоборнијиx брдскиx племена.

Због пренасељености и оскудице, Ровчани су се селили у свим правцима,од Босне, Xерцеговине, преко Србије до Косова и Метоxије. Током вијековног расељавања често су мењали презимена али крсну славу, Светог Луку, нијесу никада.

Када је избио Божићни устанак, Ровчани су створили своју републику која је обухватала скоро цијели колашински срез.

Ровачка братства – потомство Гојака Никшина[uredi - уреди | uredi izvor]

Братство Булатовића[uredi - уреди | uredi izvor]

Братство Булатовића потиче од Булата, сина Гојакова. Булат Гојаков се населио у село Горња Ровца, у заселак Грабље. Булат је имао сина Вуксана, кнеза ровачке нахије који је уписан у херцеговачком тефтеру 1477 године. Сви Булатовићи потичу од Батрића и Богића (Вуксанови синови). Батрићеве потомке зову Горњоровчани или Батрићевци, а Богићеве потомке зову Церовчани или Богићевићи. Батрић Вуксанов имао је четири сина: Драгића, Илијана, Драгишу и Вука.

Од Драгише Батрићевог потичу: Секулићи, Томићи, Вучелићи и Савићи.

Од Илијана Батрићевог потичу: Ивановићи, Минићи, Новељићи, Радивојевићи, Радуловићи, Богдановићи, Милијићи, Тодорићи и Ишићи. Од Минића су Огранци Дминићи, Никетићи и Тошковићи.

Од Драгића Батрићевог су Мртводубочани: Ненадићи, Бајовићи, Пешићи, Зрновићи, Ђурковићи и Бошковићи.

Од Бошковића су Ђокићи, Лакићевићи и Ђурковићи.

Од Вука Батрићевог су Булатовићи у Кучима. Од њих су Трипковићи, Токовићи, Томашевићи, Тодићи, Кликовићи, Будинићи, Боланџићи, Бојановићи, Радуновићи и Оташевићи.

Од Богића Вуксановог су огранци: Ђуровићи, Голубовићи, Лакетићи, Тапушковићи, Ћетковићи, Тодоровићи, Радојичићи и Савићи. Од Ђуровића су Ђинђићи. Од Голубовића су Аџићи и Ћатовићи. Од Лакетића су Реџићи. Од Тапушковића су Пуреновићи и Пушковићи. Од Тодоровића су Радојевићи.

Постоји још родова који су пореклом од Булатовића: Башчаревићи, Баруџије, Вељовићи (огранак Стајовића из Мртвог Дубоког), Величковићи (огранак Стајовића), Дацићи, Дошљаци (огранак Стајовића), Ћаловићи, Ђурашиновићи (Радоичићи и Тодоровићи), Живковићи, Карличићи (неки се презивају Карлице), Кљајићи (од њих су Маринковићи, Марковићи, Јакшићи, Радивојевићи), Крцаловићи, Лончари, Вуковићи, Марашевићи (променили славу, славе Св. Саву), Марићевићи, Маричићи, Маркишићи, Мердовићи, Мијатовићи, Мишелићи, Нешовићи (огранак Стајовића), Павићевићи, Перовићи (живе у Топлици и Јабланици), Пођанин (огранак Стајовића), Радовановићи, Ровчанин, Станишићи, Тацовићи (огранак Стајовића), Ћаловићи, Ћесаци, Ћућиловићи, Ћуповићи, Црнчевићи, Читлучани или Чибучани, Џудовићи (огранак Стајовића), Пајовићи (живе у околини Ариља и Гуче и од њих су настала презимена: Димитријевићи, Јовановићи, Радоњићи, Бојовићи, Ђоковићи, Тимотијевићи), Булат.

Братство Влаховића[uredi - уреди | uredi izvor]

Влаховићи носе презиме по Гојаковом сину Влаху. Влахо се доселио у Богутов До и ту формирао своју породицу. Имао је два сина Богету и Николу и кћер Сенију.

Од Богетових синова настала су ужа братства (огранци): Вукановићи, Ђурашевићи, Палевићи, Раичевићи и Симоновићи. Пресељењем дела Богетових потомака у Србију 1878 – 1903 настали су нови огранци: од Вукановића - Божинићи, од Палевића - Миловановићи, од Раичевића - Миковићи...

Од Николиних синова развили су се огранци: Вељовићи, Дуровићи, Ђуричићи, Јуковићи, Марковићи, Мартиновићи, Ницовићи и Селићи. Од ових огранака један број породица се одселио у Србију и од њих су настали нови огранци. Од Дуровића - Спасојевићи, Спасићи и Пајовићи, од Ницовића - Секулићи. Од Мића Николина развило се пет огранака: Јововићи, Милајићи, Милићевићи, Новаковићи и Пековићи. Од Јововића развили су се Лакићевићи. Од Пековића настали су огранци Вуксановићи и Митровићи. У Васојевићима су насељени Богавци који тврде да потичу из Роваца и да су огранак Влаховића.

Братство Шћепановића[uredi - уреди | uredi izvor]

Братство Шћепановића је добило презиме по Шћепану Гојаковом. Шћепан се населио у село Липље, на десној обали Мораче у близини манастира Морача. Пошто у Липљима није било довољно обрадиве земље, Шћепанови потомци се селе у Веље Дубоко, у Вишње и у Међуречје. Шћепан Гојаков је имао пет синова: Вукца (Вука), Влатка, Божидара, Станишу и Радоја.

Потомство Станише Радоњина дели се на огранке: Бошковићи (у Барице, Поља и Ровачко Требаљево), Муцовићи, Радојичићи. Од Бошковића су Вучетићи и Димбовићи. Од Радоичића су Драшковићи, Крстовићи, Мишовићи, Ђекићи и Вујиновићи. Од Драшковића су Бећковићи, Вујовићи, Крстићи, Маркићевићи, Радојевићи и Делимарковићи. Од Мишовића су Ровчани (н). Од Ђекића су Грезићи. Од Вујиновића су Милићи.

Потомство Марка Петрова: Лазаревићи и Лешперовићи. Од Лазаревића су Јовановићи, Милуновићи и Јоковићи. Од Лешперовића су Видићи и Ваганари. Од Видића су Миловановићи. Потомство Шћепана Петрова су: Ковачевићи и Гогићи. Од Гогића су Гугићи и Вукојичићи. Од Ковачевића су: Мандићи, Симоновићи, Пењајићи, Бојовићи, Вељовићи и Руповићи. Од Мандића су Пулетићи и Божовићи. Грабљани су Шћепановићи из Стратешке Горе који се деле на седам огранака. Потомци Станка Стаматова су: Вукови, Ниношевићи и Ракитићи. Од Ракитића су Јоковићи Потомци Јездимира Јегоријева су тзв. Давидовићи.

Потомци Пурише Ристова тзв. Шћепановићи – Пуришићи и од њих су: Ђокићи, Веснићи и Тошковићи. Постоји још родова који су пореклом од Шћепановића: Бојовићи (рођакају се са Мутаповићима), Божовићи (рођакају се са Мутаповићима), Богдановићи (рођакају се са Мутаповићима), Вукашиновићи (рођакају се са Мутаповићима), Гојковићи (рођакају се са Мутаповићима), Зубановићи, Јоксимовићи (рођакају се са Мутаповићима), Јокићи (рођакају се са Војиновићима, Костићима и Милићичима), Јакшићи, Јаковићи (потићу од Јакшића из Вишања), Костићи (рођакају се са Јокићима, Миличићима и Вујиновићима), Красојевићи (рођакају се са Мутаповићима), Каровићи (потичу од Кара, брата војводе Мутапа Лазара - Јовановићи), Кезуновићи (од Миличића), Мрдовићи (огранак Јакшића), Миличићи, Мутаповићи, Мићићи (рођакају се са Мутаповићима), Мулићи (рођакају се са Мутаповићима), Одовићи, Порубовићи, Станојевићи (у Вичи), Стјепановићи (потичу од Митра, брата војводе Лазара Мутапа), Стаматовићи, Чичаревићи (рођакају се са Перишићима, Вујовићима, Челебићима и Бошковићима), Челебићи (не треба их мешати са истоименим муслиманским родом у Босни).

Братство Срезојевића[uredi - уреди | uredi izvor]

Братство Срезојевића је добило презиме по Стојану Гојаковом, званом Срезоје. Ово презиме није никада озваничено, нити је као такво, братственичко, презиме у прошлости постојало, сем што су знали да су потомци Срезоја Гојакова.

Срезоје је имао четири сина: Радоњу, Радича, Луку и Вукаша. По кнезу Иванишу Радоњином, Срезојевићи који су се одселили у Попово и Пољицу добијају презиме Иванишевић. Од рода Иванишевића развили су се огранци Липаве, Мостарици, Сетеничићи, Глигићи, Рунде, Милићи, Чолак и други...

Од Ненеза Срезојевића су Јовановићи, Илинчићи, Марковићи. Од Јовановића је настало братство Максимовићи. Од Максимовића су Поповићи (у Колашину), Новаковићи (у Липову). Огранци Илинчића су Никићи и Мијатовићи. Од Мијатовића су настали Вуловићи, Мишовићи и Новићи.

Потомство кнеза Богдана Војинића (Љешњанина): Кнез Богдан Љешњанин се прво доселио са Чева у Љешанску нахију па онда у Ровца. Имао је четири сина од којих су се развила братства: Вуковићи, Јанковићи, Јоковићи, Јововићи, Перишићи и Букилићи. Братство Радуловићи кажу да потичу од оних Радуловића из Комана (Катунска нахија).

Остала братства у Ровцима[uredi - уреди | uredi izvor]

Радовићи (давно досељени из Мораче, Миоска), Пижурице су пореклом из Куча, од Дрекаловића, досељени у Ровца (Веље Дубоко) у 17. веку. Јањушевићи су из Озринића, а даљње порекло из Бањана, Радмановићи су из Загарача, Милетићи су по некима староседеоци, а по некима досељеници из Бјелопоавлића, Синђићи (староседеоци), Дмитрићи (староседеоци), Петричићи (из Катунске нахије), Ковачевићи из Бјелопавлића, Јукићи из Босне, Татићи...