Ropstvo u staroj Grčkoj

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Nadgrobna stela Mnesarete; mlada robinja (levo) i njena pokojna gospodarica;[1] iz Atike, oko 380. pne., (Glyptothek, Minhen, Nemačka)

Ropstvo je u staroj Grčkoj bilo uobičajena institucija, kao i u drugim antičkim društvima. Procenjuje se da je većina atinskih građana posedovala bar po jednog roba, a grčki pisci uglavnom su ropstvo smatrali i prirodnim i nužnim. Na određeno preispitivanje tog stanovišta nailazi se u sokratovskim dijalozima, a kod stoičkih filozofa nalazi se najstarija zabeležena osuda ropstva.[2]

Danas historiografija razlikuje robove koji su predstavljali ličnu pokretnu imovinu vlasnika i robove koji su bili vezani za zemlju, kakvi su, na primer, bili penesti u Tesaliji ili heloti u Sparti, koji su više nalikovali srednjovekovnim kmetovima i na neki način bili smatrani delom nekretnine na kojoj su se nalazili. Lični rob je osoba lišena slobode i prisiljena da se potčini vlasniku, koji ga može kupiti, prodati ili ga posuditi drugoj osobi, kao i bilo koju drugu ličnu stvar.

Proučavanje ropstva u staroj Grčkoj susreće se sa značajnim metodološkim problemima. Dokumentarni izvori su raštrkani i sačuvani u vrlo fragmentarnom stanju, i pri tom se uglavnom odnose na Atinu. Nijedan antički spis ne bavi se u celini ovom temom, a i grčki zakoni zanimali su se za ropstvo samo kao za izvor prihoda. U grčkim komedijama i tragedijama robovi su prikazani na stereotipan način, dok se u ikonografiji ne uočava razlika u prikazivanju robova i zanatlija.

Terminologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Gospodar (desno) i njegov rob (levo), scena iz flijačke farse, detalj sa kratera crvenofiguralnog stila, Sicilija (oko 350. pne.340. pne. (Louvre Museum, Pariz).

Stari su Grci imali nekoliko reči kojima su označavali roba, što može dovesti do dvosmislenosti kad se upotreba tih reči u određenom tekstu posmatra van njihovog ispravnog konteksta. Kod Homera, Hesioda i Teognida rob se zove δμώς / dmōs.[3] Ta reč ima opšte značenje, ali se posebno odnosi na ratne zarobljenike koji su činili deo ratnog plena,[4] odnosno predstavljali deo osvojene imovine. U klasično doba Grci su za roba često koristili reč ἀνδράποδον / andrapodon,[5] (doslovno: "onaj s ljudskim nogama"), koja stoji nasuprot reči τετράποδον / tetrapodon = "četvroronožac", tj. stoka.[6] Najfrekventnija reč je δοῦλος / doulos,[7] koja stoji nasuprot reči za "slobodnog čoveka" (ἐλεύθερος / eleútheros); stariji oblik ove reči nalazi se na mikenskim natpisima kao do-e-ro (= "rob" ili "sluga", "kmet") i kao do-e-ra (= "robinja" ili "sluškinja", "kmetkinja"). Glagol δουλεὐω, koji postoji i u novogrčkom i znači "raditi", može se metaforički koristiti i za druge oblike vlasti, kao što je prevlast jednog polisa nad drugim ili moć roditelja nad decom.[8][9] Napokon, koristio se i termin οἰκέτης / oiketēs, koji znači "ukućanin" i odnosi se na kućnu poslugu.[10]

Drugi termini nisu precizni i mogu se razumeti samo u odgovarajućem kontekstu. Reč θεράπων / therapōn kod Homera znači "pomoćnik", npr. za Patrokla se kaže da je Ahilejev therapōn,[11] a za Meriona da je Idomenejev therapōn;[12] u klasično je doba ta reč označavala "slugu".[13] Ponekad se upotrebljava i reč ἀκόλουθος / akolouthos (doslovno: "pratilac"), odnosno njen deminutiv ἀκολουθίσκος, kojom se posebno označavao paž.[14] Reč παῖς / pais (doslovno: "dete") upotrebljava se u značenju "dečko", "potrčko",[15] a ima i pejorativno značenje kad se koristi za dozivanje odraslog roba.[16] Naposletku, reč σῶμα / sōma (= "telo") upotrebljavala se u kontekstu oslobađanja robova.[17]

Počeci ropstva[uredi - уреди | uredi izvor]

Žene kao ratne zarobljenice: as plunder of war: Mali Ajant odvodi Kasandru, tondo s crvenofiguralnog kilika, oko 440‒430. pne., Louvre

Robovi su postojali već u mikenskom razdoblju, kako se vidi iz brojnih glinenih pločica otkopanih u Pilu. Razabiru se dve pravne kategorije robova: "robovi (εοιο)"[18] i "robovi boga (θεοιο)", pri čemu se u tom slučaju verovatno radilo o Posejdonu.[18] Robovi u službi boga uvek se spominju po imenu i poseduju vlastitu zemlju; njihov je pravni položaj blizak položaju slobodnih ljudi. Priroda i poreklo njihove vezanosti za božanstvo ostaju nejasni.[19] Po imenima običnih robova zaključuje se da su neki od njih poticali sa Kitere, Hiosa, Lemna i iz Halikarnasa i verovatno su ih oteli i porobili pirati. Pločice ukazuju na to da je bračna zajednica robova i slobodnih ljudi bila uobičajena pojava i da su robovi mogli posedovati i obrađivati vlastitu zemlju. Čini se da glavnu podelu u mikenskom svetu nije predstvljala podela na slobone ljude i robove, već na ljude koji su sde nalazili u palati i one koji su bili izvan nje.[20][21]

Ne postoji kontinuitet između mikenskog razdoblja i Homerovog doba, u kojem su društvene strukture odražavale hijejarhiju koja je ustanovljena tokom mračnog doba Grčke. Menja se i terminologija: rob više nije do-e-ro (doulos), nego dmōs.[22] Robovi koji se spominju u Ilijadi uglavnom su žene, ratne zarobljenice,[23] dok se za zarobljene muškarce plaćao otkup [24] ili su, pak, ubijanu u boju. I u Odiseji većinu robova čine žene.[25] Te su robinje radile kao sluškinje,[26] a ponekad i kao konkubine.[27] Pojavljuju se i neki robovi muškarci, naročito u Odiseji, od kojih je najpoznatiji svinjar Eumej. Rob čini deo uže "porodice" ili "domaćinstva" (oikos): Laert obeduje sa svojom poslugom,[28] a zimi i spava u njihovom društvu.[29] Reč dmōs nije smatrana pogrdnom, i Eumej, "božanski" svinjar,[30] nosi isti epitet kao i homerski heroji.[31] No, ropstvo je ipak bilo sramotno, i sam Eumej kaže da "Zevs, čiji glas nadaleko se čuje, oduzima pola čovekove vrline kad mu dođe dan ropstva".[32]

Teško je utvrditi u kojem je trenutku tokom arhajskog razdoblja počela trgovina robljem. Hesiod u Poslovima i danima (7. vek pne.) poseduje brojne sluge,[33] no njihov status nije jasan. Douloi se spominju kod lirskih pesnika kao što su Arhiloh i Teognid iz Megare.[31] Prema epigrafskim zapisima, Drakontovi zakoni o ubistvu (oko 620. pne.) spominjali su i robove.[34] Prema Plutarhu, Solon je oko 594/3. pne. zabranio robovima da koriste vežbališta i upuštaju se u pederastične odnose s dečacima.[35] Pred kraj arhajskog razdoblja robovi se spominju sve češće. Ropstvo postaje sve prisutnije upravo u trenutku kad je Solon postavio temelje atinske demokratije. Klasični filolog Moses Finley primećuje da je na Hiosu, za koji Teopomp kaže da je bio prvi polis koji je organizovao trgovinu robljem,[36] u 6. veku pne. ustanovljeno demokratsko državno uređenje, te zaključuje da "jedan aspekt grčke historije, ukratko, predstavlja istovremeni uspon slobode i ropstva".[37]

Robovi i privreda[uredi - уреди | uredi izvor]

Poljoprivreda, u kojoj je radilo mnogo robova; crnofiguralna amfora slikara Antimena, oko 520. pne., Britanski muzej.

Robovima su se mogli poveriti sve dužnosti osim onih političkih.[38] Za sve Grke jedino je politika bila dostojna građanina, dok su ostale dužnosti, kad god je to bilo moguće, poveravane onima koji nisu bili građani određenog polisa.[39] Tu se važnost pridavala statusu, a ne samoj delatnosti.

Robovi su najviše radili u poljoprivredi, koja je predstavljala osnovu grčke ekonomije. Neki sitni zemljiposednici mogli su posedovati jednog ili čak dva roba.[40] Opsežan korpus literature za zemljoposednike (kao što je Ksenofontov spis O ekonomiji) potvrđuje prisustvo desetina robova na većim imanjima, pri čemu se radilo kako o običnim radnicima tako i o nadzornicima. Opseg u kojem se u zemljoradnji koristila robovska radna snaga još uvek je predmet rasprave.[41] Sigurno je to da je u Atini upotreba robovske radne snage na selu bila vrlo česta, ali i to da Grčka nije poznavala one ogromne populacije robova koje su radila na rimskim latifundijama.[42]

Robovska radna snaga upotrebljavala se u rudnicima i kamenolomima, u kojima su radili veliki brojevi robova, koje su često državi iznajmljivali bogati pojedinci. Prema Ksenofontu, strateg Nikija izmajmio je državi hiljadu robova za rad u rudnicima srebra u Lauriju u Atici, Hiponik ih je dao šest stotina, a Filomid njih tri stotine, pri čemu su dobijali jedan obol dnevno po robu, što je ukupno iznosilo 60 drahmi godišnje.[43] To je za bogate Atinjane bila jedna od najisplativijih investicija. Procenjuje se da je oko 30.000 robova radilo u laurijskim rudnicima i na preradi rude.[44] Ksenofont predlaže da polis treba da kupi veliki broj robova, do tri državna roba po jednom građaninu, tako da se od njihovog iznajmljivanja mogu izdržavati svi građani.[45]

Robovi su radili i u zanatstvu i trgovini. Kao i u poljoprivredi, i ovde su korišteni za poslove koje slobodni članovi porodice nisu mogli obavljati. Najviše su radili u radionicama: u Lisijinoj fabrici štitova radilo je 120 robova,[46] dok je Demostenov otac posedovao 32 nožara i 20 izrađivača kreveta.[47]

I u samom domaćinstvu korištena je robovska radna snaga. Tu je glavna uloga roba bila da pomaže gospodaru u njegovim poslovima i prati ga na putu. U vreme rata služio je kao ordinans građaninu-hoplitu. Robinje su se bavile kućnim poslovima, kao što je pečenje hleba i izrada tekstila. Kućnog roba nisu posedovali samo najsiromašniji građani.[48]

Demografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Brojnost[uredi - уреди | uredi izvor]

Rob iz Etiopija pokušava ukrotiti konja; nadgrobna stela iz Atike nepoznatog datuma (možda između 4. i 1. veka pne.), Nacionalni arheološki muzej Atine.

Teško je proceniti broj robova u antičkoj Grčkoj, budući da se takvi popisi nisu vršili i da su se u različitim oblastima primenjivale različite definicije ropstva. Sigurno je to da je robovsko stanovništvo bilo najbrojnije u Atini, gde je u 6. u 5. veku pne. bilo i do 80.000 robova,[44] odnosno, u proseku je na jedno domaćinstvo dolazilo tri do četiri roba. Tukidid u 5. veku pne. piše o tome kako je tokom dekelejskog rata, 20.890 robova, većinom zanatlija, prebeglo Lakedemonjanima. Najniža procena, od oko 20.000 robova u Demostenovo vreme, značila bi da je na jedno domaćinstvo dolazio jedan rob.[49] Između 317. i 307. pne. atinski tiranin Demetrije Faleronski naredio je sprovođenje popisa stanovništva u Atici, koji je rezultirao ovim brojkama: 21.000 građana, 10.000 meteka i 40.000 robova.[50] Govornik Hiperid u svojoj besedi Protiv Aristogitona priseća se da je pokušaj da se 15.000 vojno sposobnih robova regrutuje za rat dovelo do poraza u bici kod Heroneje 338. pne., što se slaže s Ktesiklovim brojkama koje navodi Atenej.

Iz pisanih izvora može se zaključiti da je većina slobodnih atinskih građana posedovala barem jednog roba. Komediograf Aristofan u svom Plutu prikazuje siromašne seljake koji poseduju po nekoliko robova, a Aristotel navodi da se tipično domaćinstvo sastoji i od oslobođenika i robova.[51] Prema tome, ako neko nije posedovao roba, bilo je jasno da se radi o siromahu. Lisija, u svom govoru Za nemoćnika, gde zatsupa bogalja koji moli za penziju, objašnjava da je "moj prihod vrlo mali i sad već moram sve te stvari raditi sam i čak ne mogu sebi priuštiti ni roba koji će to raditi za mene".[52] S druge strane, u Grčkoj nije bilo onakve ogromne populacije robova karakteristične za stari Rim. Kad Atenej navodi primer Mnasona, Aristotelovog prijatelja i vlasnika hiljadu robova, izgleda da se radi o jednom od izuzetnih slučajeva.[53] Platon, koji je pred kraj života imao pet robova, kaže da vrlo bogati građani imaju pedeset robova.[54] Tukidid, pak, procenjuje da je ostrvo Hios imalo proporcionalno najveći broj robova, s izuzetkom Lakonije.[55]

Izvori robova[uredi - уреди | uredi izvor]

U robove su ponajviše pretvarani ratni zarobljenici, zatim ljudi koje su na moru oteli pirati i koje su na kopnu kidnapovali zarobljenici te, naposletku, oni koji su kupljeni u tuđini.[56]

Rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema pravilima ratovanja koja su važila u antici, pobednik je nad poraženom stranom sticao apsolutna prava, bilo da se radilo o vojnicima ili ne.[57] Porobljavanje, ako i nije bilo sistematsko, predstavljalo je uobičajenu praksu. Tukidid beleži da je Nikija zarobio 7.000 stanovnika Hikare na Siciliji i prodao ih za 120 talenata u obližnju Katanu.[58] Slično tome, stanovništvo Olinta bilo je porobljeno 348. pne., kao što je i Aleksandar Veliki 335. pne. pretvorio u roblje stanovništvo Tebe, a Ahajski savez porobio stanovnike Mantineje.[59]

Činjenica da su u Grčkoj postojali robovi grčkoga roda stalno je kod slobodnih Grka izazivala osećaj nelagode. I porobljavanje gradova uvek se smatralo kontroverznim postupkom. Neki su zapovednici odbijali to učiniti, kao, na primer, Spartanci Agesilaj II[60] i Kalikratid.[61] Neki su gradovi donosili zakone koji su zabranjivali pretvaranje neprijatelja u roblje: polovinom 3. veka pne. Milet se obavezao na to da nijednog slobodnog građanina Knososa neće pretvoriti u roba, a recipročnu je obavezu na sebe preuzeo i Knosos.[59] S druge strane, veliki je prestiž donosilo ako bi neko otkupio slobodu za stanovništvo grada koje je u celosti bilo pretvoreno u roblje: Kasandar je tako 316. pne. ottkupio slobodu za Tebance.[62] Pre njega Filip II Makedonski prvo je porobio i onda oslobodio stanovništvo Stagire.[63]

Pirati i razbojnici[uredi - уреди | uredi izvor]

Značajan i stalan priliv robova obezbeđivali su i pirati i razbojnici,[64] premda je značaj tog izvora varirala od jedne oblasti do druge i od jednog razdiblja do drugog.[65] Pirati i razbojnici zahtevali bi otkup kad god bi im status njihove žrtve to omogućavao. Ako otkup ne bi bio plaćen ili ne bi bio ni isplativ, zarobljenici su prodavani nekom trgovcu robljem.[66] Stanovništvo nekih oblasti praktično se specijalizovalo za bavljenje piratstvom, što Tukidid opisuje kao "stari način života" (ὁ παλαιός τρόπος) te navodi primere Ozolskih Lokriđana, Etolaca i Akarnanaca.[67] Van Grčke takvim su se poslovima bavili neki Iliri, Feničani i Etrurci. Njima se u helenističko doba mogu pridružiti Kilikijci i stanovnici planinskih područja na maloazijskoj obali. Strabon objašnjava da je bavljenje piratstvom bilo popularno među Kilikijcima jer je donosilo velike prihode; Delos, koji nije bio daleko, omogućavao je "promet deset hiljada robova dnevno".[68] Uspon Rimske republike, velikog konzumenta robovske radne snage, doprineo je dodatnom razvoju tržišta robova i zamahu piratstva.[69] Međutim, u 1. veku pne. Pompej Veliki i potom Oktavijan Avgust uglavnom su iskorenili gusare iz Sredozemnog mora i time osigurali pomorske trgovačke puteve na Mediteranu.[70]

Trgovina robljem[uredi - уреди | uredi izvor]

Između kraljevstava i država odvijala se trgovina robljem. Na fragmentarnom popisu robova konfiskovanih od Atinjana koji su bili osuđeni za skrnavljenje hermi nalaze se i imena 32 roba čije je poreklo utvrđeno: 13 robova došlo je iz Trakije, 7 iz Karije, a ostali iz Kapadokije, Skitije, Frigije, Lidije, Sirije, Ilirije, Makedonije i Peloponeza.[71][72] Lokalni trgovci prodavali su robove iz svoje zemlje grčkim kolegama. Glavni centri trgovine robljem bili su, kako se čini, Efes, Bizant i daleki Tanais na ušću reke Dona. Neki "barbarski" robovi bili su žrtve rata ili lokalnih pirata, a druge su u ropstvo prodali vlastiti roditelji.[73][74] Nema direktnih infomacija o prometu robova, ali ima posrednih svedočanstava. Pre svega, pripadnici nekih naroda stalno su prisutni među robovskom populacijom, na primer skitski strelci angažovani u Atini kao policijski odred ― prvobitno njih tri stotine, a naposletku gotovo jedna hiljada.[75] Osim toga, imena kojima se nazivaju robovi u komedijama često ukazuju na geografsko poreklo, npr. Thrāta (Θρᾷττα), koja se sreće u Aristofanovim Osama, Aharnjanima i Miru, znači jednostavno "Tračanka".[76] Najzad, narodnost roba mogla je biti važan kriterij pri kupovini koju su obavljali kupci na veliko; antički su autori savetovali da na jednom mestu ne treba koncentrisati previše robova istog porekla, kako bi se ograničio rizik od pobune.[77][78] Moguće je da su, kao i kod Rimljana, pripadnici nekih etničkih grupa smatrani produktivnijom robovskom snagom u odnosu na neke druge.

Cena roba zavisila je od njihove veštine i sposobnosti. Ksenofont je jednog radnika u laurijskim rudnicima procenio na 180 drahmi;[79] dok se radnik na velikim radovima plaćao jednu drahmu dnevno. Nožari Demostenovog oca vredeli su između 500 i 600 drahmi svaki.[80] Cena je zavisila i od količine robova u ponudi; u 4. veku pne. bilo ih je vrlo mnogo, pa je tržište išlo na ruku kupcima. Trgovački gradovi prikupljali su porez na prodaju robova. Na primer, velika tržnica robova bila bi priređena tokom svetkovine u Apolonovom hramu na Akciju. Akarnanijski savez, koji se starao o organizaciji, dobijao je polovinu prihoda od poreza, a druga je polovina išla gradu Anaktoriju, na čijoj se teritoriji nalazio rt Akcij.[81] Kupci su dobijali garanciju za zaštitu od skrivenih nedostataka; kupovia se mogla poništiti ako bi se ispostavilo da je rob obogaljen, a kupac o tome nije bio obavešten.[82]

Odgajanje robova[uredi - уреди | uredi izvor]

Nadgrobna srela za dvoje male dece i njihovog pedagoga, koji su poginuli u zemljotresu; Nikomedija, 1. veka pne., Louvre.

Izgleda da Grci nisu "uzgajali" robove, tj. nisu se planski brinuli o njihovom "razmnožvanju", barem ne u klasično doba, premda je proporcija robova rođenih u domaćinstvima, kako se čini, bila dosta visoka u ptolemejskom Egiptu i na delfijskim natpisima o oslobađanju robova.[80] Razlozi su ponekad bili prirodni; na primer, u rudnicima su radili isključivo muškarci. S druge strane, po kućama su radile mnogobrojne robinje. Međutim, primer afričkih robova na američkom jugu pokazuje da se robovska populacija može umnožiti.[83] Ova nepodudarnost još nije sasvim objašnjena.

Ksenofont je savetovao da među robovima muškarci i žene treba da žive odvojeno, "da sluge ne bi rađali decu bez bašeg pristanja; jer pošteni se sluge, ako imaju porodicu, pokažu još odanijim, ali oni iskvareni, ako žive u zajednici, još više se okrenu nestašlucima".[84] To je objašnjenje možda ekonomske prirode; čak i kvalifikovan rob bio je jeftin,[85] što znači da je bilo isplativije kupiti roba nego ga odgajati.[86][87] Osim toga, porođaj je životno ugrožavao majku-robinju, a bebine šanse da preživi detinjstvo nisu bile naročito visoke.[86]

Robovi rođeni u kući (oikogeneis) često su predstavljali neku vrstu privilegovanog sloja među robovima. Na primer, njima su se poveravala deca vlasnika da ih vode do škole, tj. bili su "pedagozi" u prvobitnom značenju te reči.[88] Neki od njih bili su vlasnikova deca, ali u većini gradova, ukljućujući Atinu, dete je svoj građanski status nasleđivalo po majci, a ne po ocu.[86]

Status robova[uredi - уреди | uredi izvor]

U Grčkoj je postojalo više stupnjeva robovskog položaja. Bilo je mnogobrojnih katerogija, počev od slobodnog građanina do roba kao pokretne imovine, preko penesta ili helota, građana kojima su oduzeta građanska prava (atimija), oslobođenika, vanbračne dece i meteka.[89] Svima je zajedničko bilo to što su bili lišeni građanskih prava.

Moses Finley utvrđuje ove kriterije za određivanje stupnja ropstva: pravo da se poseduje imovina, upravljanje radom druge osobe, mogućnost kažnjavanja druge osobe, zakonska prava i dužnosti (mogućnost hapšenja i vansudskog kažnjavanja ili pravo na podnođenje tužbi sudu), porodična prava i privilegije (brak, nasledđivanje i sl.), mogućnost društvene pokretljivosti (manumisija ili emancipacija, pristup pravima građana), religijska prava i obaveze, vojna prava i dužnosti (vojna služba u ulozi pomoćnika, teško ili lako naoružanog vojnika ili mornara).[90]

Atina[uredi - уреди | uredi izvor]

Pogrebni lutrofor; na desnoj strani bradati rob nosi štit i kacigu svog gospodara, 380–370. pne., Nacionalni arheološki muzej Atine.

Atinski su robovi bili imovina svog gospodara (ili države), koji je njima mogao raspolagati kako je želeo. Mogao ih je dati, kupiti, iznajmiti ili zaveštati. Rob je mogao imati supružnika i decu, ali takav robovski brak nije bio priznat u očima države i gospodar je članove porodice mogao u svakom trenutku rastaviti i poslati ih na rad u različite oblasti.[91] Robovi nisu imali puni pristup sudu, kakav su imali građani, i u sudskim postupcima zastupao ih je njihov vlasnik.[92][93] Za isti prekršaj slobodni građani kažnjavani su novčanom kaznom, a robovi šibanjem, pri čemu se čini da je jedan udarac vredeo jednu drahmu.[88] Uz nekoliko manje važnih izuzetaka, iskaz koji je rob davao na sudu bio je pravno valjan jedino ako je dat pod mukama.[94] Robovi su prilikom svedočenja podvrgavani mučenju jer se smatralo da inače, zbog odanosti prema gospodaru, ne bi odali ništa što bi mu škodilo. Jedan slavni primer odanog rob bio je Temistoklov rob Persijanac Sikin, koji je, uprkos svom persijskom poreklu, izdao Kserksa I i pomogao Atinjanima u bici kod Salamine. I pored mučenja na sudu, atinski je robna posredan način bio zaštićen: ukoliko je rob trpeo zlostavljanje, njegov je gospodar mogo podneti tužbu za nadoknadu štete i pripadajuće kamate (δίκη βλάβης / dikē blabēs).[88] Slično tome, ako je gospodar previše zlostaljao svog roba, svaki ga je građanin mogao tužiti (γραφὴ ὕβρεως / graphē hybreōs), pri čemu se tužba nije podnosila zarad roba, nego da bi se sprečila preterana "oholost" (ὕβρις / hybris).[95] Isokrat je tvrdio da "čak ni najodvratniji rob ne može biti ubijen bez suđenja";[96] moć gospodara nad njegovim robom nije bila apsolutna.[97] Drakontov je zakon, izgleda, predviđao smrtnu kaznu za ubistvo roba; u osnovi se nalazio ovaj princip: "je li zločin bio takav da bi, ako dobije na zamahu, naneo ozbiljnu štetu društvu"?[98] užba koja se mogla podići protiv ubice roba nije bila tužba za nakdnadu štete, kao u slučaju umora nečije stoke, nego δίκη φονική (dikē phonikē), gde se zahtevala kazna za religijsko oskvrnuće koje donosi prolivanje krvi.[99] U 4. veku pne. optuženom je sudio sud kod Paladija (Παλλάδιον), koji je bio nadležan za ubistvo iz nehata;[100] izgleda da je kazna uglavnom bila teža od novčane kazne, ali manja od smrtne ― možda izgnanstvo, kao što je bio slučaj kod ubistva meteka.[99]

Robovi na radu u rudnicima srebra u Lauriju, korintska terakota, 5. vek pne.

Međutim, robovi su pripadali gospodarevom domaćinstvu. Tek kupljenog roba dočekivali su s orašastim i drugim voćem, upravo kao i nevestu.[91] Robovi su učestvovali u većini porodičnih i građanskih kultova, izričito su se pozivali na gozbu za Hoje, drugi dan svetkovine Antesterija,[101] a bila im je dopuštena i inicijacila u Eleusinske misterije.[91] Rob je mogao tražiti azil u nekom hramu ili kod žrtvenika, isto kao i slobodan čovek. Robovi su poštovali ista božanstva kao i njegovi gospodari, a mogli su praktikovati i vlastite verske obrede, ako su ih imali.[101]

Robovi nisu mogli posedovati imovinu, ali su im njihovi gospodari često dopuštali da uštede dovoljno novca za otkup svoje slobode,[102] a postoje i svedočanstva o robovima koji sami vode poslove i gospodarima kao naknadu plaćaju samo utvrđeni iznos novca. U Atini je postojao i zakon koji je zabranjivao udaranje robova: ako bi neko u Atini udario nekoga za koga je mislio da je rob, mogao je naposletku otkriti da je zapravio udario slobodnog građanina, budući da mnogi građani nisu nosili ništa bolju odeću nego robovi. Drugi Grci čudili su se tome što su Atinjani tolerisali ogovaranje među robovima.[103] Atinski robovi borili su se zajedno sa slobodnim ljudima u bici na Maratonu i bili su ovekovečeni na spomeniku.[104] Pre bitke kod Salamine bilo je zvanično objavljeno da građani treba da spasavaju sebe, svoje supruge, decu i robove.[105]

Određena su ograničenja i posebna zaduženja postojala u pogledu seksualnog ponašanja robova. Na primer, rob nije mogao sa slobodnim dečacima stupiti u pederastični odnos ("Rob ne sme biti ljubavnik slobodnog dečaka niti ići za njim, inače će u javnosti dobiti pedeset udaraca šibom"), a bio im je zabranjen i pristup u palestre ("Rob ne sme vežbati niti se mazati uljem u vežbalištima"). Oba zakona pripisuju se Solonu.[106] Očevi koji su želeli zaštititi svoje sinove od neželjenog udvaranja dodeljivali su im roba-čuvara, koji se zvao "pedagog" i koji je pratio dečaka svuda kamo je ovaj išao.

Sinovi poraženih neprijatelja pretvarani su u robove i često bili prirmoravani na rad u muškim bordelima, kao, na primer, u slučaju Fedona iz Elide, kga su bogati Sokratovi prijatelji na molbu tog filozofa otkupili i oslobodili takvog posla.[107] S druge strane, izvori svedoče i o tome da se silovanje robova kažnjavalo, barem povremeno.[108]

Robovi u Gortinu[uredi - уреди | uredi izvor]

Fragment Gortinskog zakona iz grada Gortina na Kritu.

U gradu Gortinu na Kritu, prema jednom zakonu iz 6. veka pne. urezanom na kamenu, robovi (doulos ili oikeus) bili su u potpunoj vlasti svojih gospodara. Deca robova pripadala su njihomim gospodarima.[109] Gospodar je bio odgovoran za prekršaje koje bi njegovi robovi počinili i dobijao je odštetu za zločine koje su drugi počinili prema njegovim robovima.[110] U zakonu iz Gortina, gde se predviđaju samo novčane kazne, one su udvostručene za robove koji su počinili prekršaj. Obratno, za prekršaj učinjen protiv nekog roba plaćala se manja kazna nego za prekršaj protiv slobodne osobe. Na primer, silovanje slobodne žene kažnjavalo se s 300 statera (400 drahmi), dok se u slučaju da rob siluje robinju koja nije devica kazna stajala samo jedan obol (šestina drahme).[111]

Robovi su mogli posedovati kuću ili stoku, koju su mogli preneti svojim potomcima, a isto je slučaj bio i s odećom i nameštahem.[110] Njihova je porodica bila priznata zakonom: robovi su mogli stupiti u brak, razvesti se, napisati opruku i naslediti imovinu isto kao i slobodni ljudi.[112]

Dužničko ropstvo[uredi - уреди | uredi izvor]

U Atini je postojalo dužničko ropstvo sve dok ga Solon nije ukinuo. To je značilo da bi građanin koji nije mogao otplatiti svoje dugove, postajao rob svog poverioca.[113][114] Tačna priroda ovog odnosa nije poznata i predmet je žive rasprave među modernim historičarima: da li se zaista radilo o ropstvu ili o nekoj drugoj vrsti zavisnosti? U svakom slučaju, to je pitanje pre svega doticalo seljake poznate kao "hektēmoroi"[115] koji su obrađivali unajmljenu zemlju koja je pripadala bogatim zemljoposednicima, a nisu bili u mogućnosti da plaćaju zakupninu. U teoriji, oni koji su tako dopali ropstva bili bi oslobođeni nakon otplate duga. Taj je sistem, uz neke varijante, postojao na Bliskom istoku, a spominje se i u Bibliji.[116]

Solon je ovu vrstu ropstva ukinuo sisahtejom (σεισάχθεια / seisachtheia), tj. ukidanjem dugova, koja je sprečila poverioce da polažu pravo na neku osobu i zabranila prodaju slobodnih Atinjana u ropstvo, uključujući i mogućnost da neko sam sebe proda. Aristotel u Ustavu atinskom citira jednu Solonovu pesmu:

Potvrdiće mi to pred sudom vremena
najveća mati besmrtnika olimpskih,
najbolja, Zemlja crna, s koje nekad ja
na mnogi način makoh kamen i s njim dug.
A pre je robovala, sad je slobodna.
U božji grad, Atinu, vratih građane
što behu rasprodani: jedni s nepravdom,
a drugi po zakonu; jedne teška nevolja
u bekstvo natera, te jezik atički
zaboraviše, jer su svakud lutali.
A onima što ovde behu robovi (douleia)
i drhtahu pred svojim gospodarima (despōtes)
slobodu dadoh. Tako vlašću zakona
dovedoh u sklad nasilje i pravičnost,
i što obećah, sve to lepo ispunih.[117]

Premda reči koje Solon koristi ukazuju na tradicionalnu vrstu ropstva, dužničko se ropstvo ipak razlikovalo makar po tome što je porobljeni Atinjanin ostajao Atinjanin, zavisio je od drugog Atinjanina, u rodnom mestu.[118] Upravo ovaj aspekt objašnjava veliki talas nezadovoljstva ropstvom u 6. veku pne., čiji cilj nije bio oslobađanje svih robova, nego samo onih koji su zbog dugova pretvoreni u robove.[119] U Solonovim su reformama ipak bila predviđena dva izuzetka: staratelj nevenčane žene koja je izgubila devičanstvo imao ju je pravo prodati kao robinju,[120] i građanin je mogao "izložiti" (napustiti) neželjeno dete, koje je onda neko drugi mogao uzeti i odgojiti ga kao roba.[121]

Oslobađanje robova[uredi - уреди | uredi izvor]

Oslobađanje robova praktikovalo se na Hiosu barem od 6. veka pne.[122] Ta je praksa verovatno postojala i ranije, budući da se radilo o postupku koji se u celini odvijao usmenim putem. Neformalni postupci emancipacije potvrđeni su i u klasičnom periodu. Bilo je dovoljno imati svedoke, koji bi s građaninom pošli na javnu ceremoniju emancipacije njegovog roba, koja se odvijala ili u pozorištu ili pred nekim javnim skupom.[123] Ta je praksa u Atini zabranjena polovinom 6. veka pne., kako bi se izbegli neredi.[123]

Oslobađanje robova postalo je češće u 4. veku pne. i zabeleženo je na kamenim natpisima koji su pronađeni u svetilištima kao što su delfijsko i dodonsko. Ti natpisi većinom potiču iz 2. i 1. veka pne. i 1. veka nove ere. Bilo je moguće i kolektivno oslobađanje robova; poznat je jedan primer s ostrva Tasosa iz 2. veka pne. To se verovatno događalo u doba rata i kao nagrada za odanost koju su robovi iskazali,[124] no raspoloživi se dokazi u većini slučajeva bave dobrovoljnim činom koji vrši gospodar, koji je uglavnom muškarac, ali u helenističkom razdoblju pojavljuju se i žene koje oslobađaju svoje robove.

Često se od roba tražilo da za sebe plati makar onoliko kolika je bila njegova tržišna vrednost. U tu su svrhu mogli koristiti svoju ušteđevinu ili uzeti tzv. "pijateljski" zajam (ἔρανος / eranos) od svog gospodara, prijatelja ili klijenta, kako je, na primer, postupila hetera Neera.[125]

Emancipacija je često imala religijski karakter, gde se smatralo da je rob "prodan" nekom božanstvu, često delfijskom Apolonu,[126] ili je nakon emancipacije bio posvećen. Hram bi dobio deo novca i pojavio bi se kao garant ugovora. Oslobađanje roba moglo je biti i potpuno građanski postupak i u tom slučaju umesto božanstva nastupao je službenik polisa.[127]

Sloboda koju je rob dobijao bila je ili potpuna ili delimična, što je zavisilo od gospodareve odluke. U slučaju potpune slobode, emancipovani rob bio je zakonski zaštićen od svih pokušaja da ga se ponovo pretvori od roba, što bi, na primer, možda mogli pokušati naslednici njegovog bivšeg gospodara.[128] U slučaju delimične slobode, oslobođeni rob imao je neke obaveze prema bivšem gospodaru. Najrestriktivnija vrsta ugovora bila je paramone, vrsta porobljavanja ograničenog trajanja tokom kojega je gospodar zadržavao praktično apsolutna prava.[129]

U odnosu prema polisu oslobođeni je rob bio daleko od statusa čoveka koji je rođen kao slobodni građanin. Imao je čitav niz obaveza, kako se može videti i iz Platonovih predloga u Zakonima:[130] tri puta mesečno mora se pojaviti u kući bivšeg gospodara, zabranjeno mu je da stekne više imetka od njega itd. U stvari, status emancipovanih robova bio je sličan položaju meteka, stalno nastanjenih stranaca, koji su bili slobodni, ali nisu uživali građanska prava.[131]

Spartanski robovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Spartanski građani (Spartijati) imali su helote, zavisne ljude koje je kao kolektiv posedovala država. Nije poznato jesu li imali i lične robove. Spominju se neki ljudi koje su Spartanci oslobodili, što se s helotima navodno nije smelo činiti, ili koji su bili prodati van Lakonije: pesnik Alkman;[132] zatim neki Filoksen s Kitere, koji je navodno sa svim svojim sugrađanima porobljen kad je njegov grad bio zauzet, a kasnije je prodat nekom Atinjaninu;[133] neki kuvar iz Sparte koga je kupio Dionisije Stariji ili neki kralj Ponta ― obe verzije spominje Plutarh;[134] te, naposletku, čuvene spartanske dojilje, koje su atinski roditelji visoko cenili.[135][136]

U nekim antičkim izvorima spominju se i robovi i heloti, što možda ukazuje na to da se nije radilo o istoj stvari. Platon u dijalogu Alkibijad I, opisujući spartansko bogatstvo, navodi i "vlasništvo nad robovima, naročito helotima",[137] a Plutarh piše o "robovima i helotima".[138] Napokon, Tukidid izveštava da je sporazum kojim se 464. pne. okončala pobuna helota predviđao da će svaki mesenski pobunjenik koji se nakon toga nađe na Peloponezu "biti rob onoga koji ga zarobi", što znači da u to doba posedovanje ličnih robova nije bilo zabranjeno.

Historičari se stoga uglavnom slažu da su i u spartanskom polisu postojali lični robovi, barem počev od lakedemonske pobede nad Atinom 404. pne., ali da ih nije bilo u velikom broju i da su ih imali samo pripadnici viših slojeva.[139][140][141] Kao i u drugim grčkim polisima, lični robovi mogli su se kupiti ili zarobiti u ratu.

Život robova[uredi - уреди | uredi izvor]

Crni zarobljenik s vezanim rukama, ptolemejski Egipat, 2–1. vek pne., Louvre.

Teško je proceniti uslove života grčkih robova. Prema Aristotelu, dnevna rutina robova može se sažeti u tri reči: "rad, disciplina i prehrana".[142] Ksenofont savetuje da s robovima treba postupati kao s domaćim životinjama, odnosno kazniti neposlušnost i nagraditi dobro ponašanje.[143] S druge strane, Aristotel kaže da robove pre treba tretirati kao decu i da s njima ne treba koristiti samo naredbe, nego i preporuke, budući da je rob sposoban razumeti razloge kad mu se objasne.[144]

Grčka književnost obiluje scenama u kojima se robovi šibaju; to je bio jedan od načina da ih se primora da rade, a drugi su bili kontrola nad njihovom ishranom, odećom i odmorom. Stepen kontrole odmeravao je vlasnik ili nadzornik, koji je takođe mogao biti rob. Stoga, na početku Aristofanovih Vitezova dva se roba žale na to da ih novi nadzornik "tuče i udara bez prestanka"[145] Na drugom mestu Aristofan slika jedan od tipičnih priora u grčkoj komediji:

Takođe je otpustio one robove koju su stalno bežali ili su varali nekoga ili bivali šibani. Uvek su iz izvodili uz suze, tako da im se neki od drugih robova mogao izrugivati pitajući ih: "Ti jadniče, šta se dogodilo tvojoj koži? Izgleda kao da se ogromna vojska udaraca bičem sručila na tebe i ostavila traga na tvojim leđima?"[146]

Položaj robova dosta je zavisio od njihovog statusa; robovi u laurijskim rudnicima i portai (prostitutke u bordelu) živeli su u naročito teškim uslovima, dok su državni robovi, zanatlije, trgovci i bankari uživali relativnu nezavisnost.[147] U zamenu za određeni iznos novca (ἀποφορά / apophora) koji su plaćali svom gospodaru mogli su sami živeti i raditi.[147] Tako su mogli zaraditi novac za sebe, kojim bi im ponekad bio dovoljan za otkup svoje slobode. Mogućnost emancipacije doista je predstavljala jaku motivaciju, premda je istinski stupanj teško proceniti.[148]

Antički pisci smatrali su da atički robovi uživaju "naročito srećnu sudbinu":[149] Pseudo-Ksenofont se tuži na slobodu koju sebi dozvoljavaju atinski robovi: "što se tiče robova i meteka u Atini, oni sebi sve dopuštaju; ne možeš ih ni udariti, a neće ti se ni skloniti u stranu da prođeš".[103] Ovo navodno dobro postupanje prema robovima nije sprečilo 20.000 atinskih robova da krajem peloponeskog rata prebegnu spartanskoj vojsci u Dekeleji.[150] Radilo se prvenstveno o iskusnim zanatlijama (kheirotekhnai), koji su verovatno spadali u skupinu robova prema kojima se postupalo bolje. Naslov jedne komedije iz 4. veka pne. pesnika Antifana glasi Hvatač odbeglih robova (Δραπεταγωγός / Drapetagōgos)[151] ukazuje na to da beksto robova nije bila retka pojava.[152]

S druge strane, nema podataka o nekoj većoj pobuni robova koja bi se mogla uporediti sa Spartakovim ustankom u rimskoj državi.[153] To se možda može objasniti time što su grčki robovi živeli relativno raštrkano, što bi predstavljalo prepreku za planiranje nečeg velikog.[154] Pobune robova bile su retke, čak i u Rimu. Pojedinačni činovi pobune robova protiv gospodara, premda retki, ipak se spominju u izvborima; jedan sudski govor spominje pokušaj jednog roba, dečaka od 12 godina, da ubije svog gospodara.[155]

Stavovi prema ropstvu u Grčkoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Historijska gledišta[uredi - уреди | uredi izvor]

Komična predstava roba koji sedi na žrtveniku i gleda torbu koju bi da ukrade, oko 400–375. pne., Louvre

Antički pisci gotovo nikada ne dovode u pitanje samu instituciju ropstva. Za Homera i arhajske pisce ropstvo je predstavljalo jednu od neizbežnih posledica rata. Heraklit kaže da je "rat otac svega, kralj svega ... neke pretvara u robove, a neke oslobađa".[156]

U klasično doba glavno opravdanje ropstva bilo je ekonomsko.[157] S filozofske tačke gledišta, istovremeno se razvila ideja o "prirodnom" ropstvu, pa tako Eshil u svojim Persijancima kaže da se Grci "ne zovu robovima ili podložnicima bilo kojeg gospodara",[158] dok su Persijanci, kako kaže Euripid u Heleni, "svi robovi osim jednoga" ― cara.[159] Krajem 5. veka pne. Hipokrat o ovoj ideji iznosi svoje teorije. Prema njemu, umerena anatolska klima proizvela je tihe i pokorne ljude.[160] To objašnjenje ponavlja i Platon,[161] a potom i Aristotel u Politici,[162] gde razvija koncept "prirodnog ropstva": "jer onaj koji u svom umu ima sposobnost predviđanja po prirodi je gospodar, a onaj koji te stvari može raditi svojim telom podložan je i po prirodi je rob".[163] Za razliku od životinje, rob ima sposobnost razumevanja, "ali voljnog dela nema uopšte".[164]

Istovremeno, sofisti su razvijali gledište po kome su svi ljudi, i Grci i barbari, pripadali istom ljudskom rodu,[165] pa su stoga neki ljudi robovi, iako imaju dušu slobodnog čoveka, i obratno.[166] I Aristotel je prepoznao tu mogućnost i tvrdio je da se ropstvo ne može nametnuti ako gospodar nije bolji od roba, u skladu sa svojom teorijom o "prirodnom" ropstvu.[167] Sofisti su zaključili da istinsko ropstvo nije stvar statusa nego duha; stoga, kako je Menandar rekao, "budi duhom slobodan, iako si rob: i tako više nećeš biti rob".[168] Ova ideja, koju će kasnije ponoviti stoici i epikurejci, nije zapravo predstavljala suprotstavljanje ropstvu, nego pre njegovu trivijalizaciju.[169]

Grci nisu mogli razumeti društvo u kojem nema robova. Robovi postoje čak i u Aristofanovom imaginarnom gradu Kukunebogradu, u komediji Ptice, kao i u utopijskim državama koje Platon opisuje u Zakonima i Državi.[170] Utopijski gradovi Faleje iz Halkedona i Hipodama iz Mileta temelje se na jednakoj raspodeli imovine, ali državni robovi koriste se kao zanatlije[171] i kao zemljoradnici.[172] U "izokrenutim gradovima" na vlast su dovedene žene i čak je ukinuta privatna imovina, kao u Lizistrati i Ženama u narodnoj skupštini, ali robovi koji bi zapovedali gospodarima nisu prikazani. Jedino tokom mitskog zlatnog doba nije postojalo robova, jer su sve ljudske potrebe tada bile zadovoljene same od sebe. U takvom društvu, objašnjava Platon, mogao si imati obilnu žetvu bez ikakve setve. U Teleklidovim Amfiktioncima[173] ječmeni hleb bori se s pšeničnim oko toga koji će od njih ljudi pojesti. Štaviše, predmeti se sami miču ― testo se samo mesi, a vino iz vrča samo se sipa. Društvo bez robova tako je prepušteno nekom drugom vremenu i prostoru. U "normalnom" društvu potrebni su robovi.

Moderna gledišta[uredi - уреди | uredi izvor]

Ropstvo u staroj Grčkoj često je bilo predmet o kome su govorili hrišćanski apologeti, kojima se uglavnom pripisuju zasluge za njegovu propast. Od 16. veka rasprava o grčkom ropstvu poprimila je moralizatorski karakter. Postojanje kolonizatorskog ropstva značajno je uticalo na tu raspravu, pri čemu su mu neki autori pripisivali civilizacijske zasluge, a drugi su ga kritikovali zbog nepravdi koje je prouzrokovalo.[174] Tako je Henri-Alexandre Wallon 1847. objavio i Historiju ropstva u antici među drugim delima u kojima se zalagao za ukidanje ropstva u francuskim kolonijama.

U 19. veku rasprava se okrenula političko-ekonomskim temama. Nastojalo se utvrditi faze u organizaciji ljudskih društava i tačno identifikovati mesto ropstva u staroj Grčkoj. Marksov uticaj tu je bio presudan; za njega antičko društvo karakteriše razvoj privatnog vlasništva i dominantan (ne sekundaran, kao u drugim pretkapitalističkim društvima) karakter ropstva kao načina proizvodnje.[175] Pozitivisti, koje predstavlja historičar Eduard Meyer (Ropstvo u antici, 1898) uskoro su se suprotstavili ovoj marksističkoj teoriji. Prema njemu, ropstvo je predstavljalo temelj grčke demokratije; ono je stoga bilo pravna i društvena pojava, a ne ekonomska.[176]

Historiografija 20. veka, predvođena naučnicima kao što je Joseph Vogt, u ropstvu je videla uslove za razvoj elita. Obratno, ta teorija takođe ukazuje na mogućnost da se i robovi uključe u elitu. Napokon, Vogt smatra da je savremeno društvo, zasnovano na humanističkim vrednostima, prevazišlo ovaj stupanj razvoja.[177] Rasprava o ropstvu u antičkoj Grčkoj vodi se i dalje, naročito u vezi s dva pitanja: može li se za staru Grčku reći da je bila "robovsko društvo" i jesu li grčki robovi činili zasebnu društvenu klasu?[178]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Ovo je jedna od kompozicija tipičnih za pogrebne stele; v. npr. Wassermann 1969, str. 198.
  2. Roberts 2007, str. 176‒177, 223.
  3. Chantraine 1999, s.v. δμώς.
  4. Npr. Homer, Odiseja, I, 398, gde Telemah spominje "robove koje je divni Odisej za [njega] zaplenio".
  5. Ovu reč Homer upotrebljava jednom u Ilijadi, VII, 475, gde se odnosi na ratne zarobljenike; taj je stih kao sumnjiv označio Aristarh iz Samotrake, sledeći Zenodota i Aristofana Bizantinca; v. Kirk 1990, str. 291.
  6. Chantraine 1999, s.v. ἀνερ.
  7. Liddell & Scott 1990, s.v. δοῦλος.
  8. Chantraine 1999, s.v. δοῦλος.
  9. Mactoux 1981, str. 20‒42.
  10. Chantraine 1999, s.v. οἰκος.
  11. Homer, Ilijada, XVI, 244; XVIII, 152.
  12. Homer, Ilijada, XXIII, 113.
  13. Chantraine 1999, s.v. θεράπων.
  14. Chantraine 1999, s.v. ἀκόλουθος.
  15. Chantraine 1999, s.v. παῖς.
  16. Cartledge 2003, str. 137.
  17. Chantraine 1999, s.v. σῶμα.
  18. 18,0 18,1 Garlan 1982, str. 32.
  19. Burkert 1985, str. 45.
  20. Garlan 1982, str. 35.
  21. Mele 1976, str. 115‒155.
  22. Garlan 1982, str. 36.
  23. Npr. Hriseida (I, 12–13; I, 29–30; I, 111–115), Briseida (II, 688–689), Diomeda (IX, 665–666), Ifida (IX, 666–668) i Hekameda (XI, 624–627).
  24. V. npr. u Ilijadi molbe Trojanca Adrasta (I, 46–50), sinova Antimahovih (XI, 131–135) i Likaona (XXI, 74–96), koji svi preklinju za milost u zamenu za novčanu nagradu.
  25. Pedeset robinja nalazi se na Odisejevom imanju (XXII, 421) i na Alkinojevom dvoru (VII, 103).
  26. U Ilijadi, pre no što će se boriti s Ahilejem u dvoboju, Hektor svojoj supruzi, Andromahi, predskazuje da će provesti život u zarobljeništvu i spominje tkanje i nošenje vode (VI, 454–458). U Odiseji sluškinje se brinu oko vatre na ognjištu (XX, 123), pripremaju gozbu za Penelopine prosce (I, 147), melju žito (VII, 104; XX, 109–109), pripremaju postelju (VII, 340–342) i brinu se o gostima.
  27. U Ilijadi Hrisedia spava s Agamemnonom, Briseida i Diomeda s Ahilejem, Ifida s Patroklom. U Odiseji dvanaest robinja spavaju s proscima (XX, 6–8) protivno Euriklejinoj naredbi (XXII , 423–425).
  28. Homer, Odiseja, XVI, 140–141.
  29. Homer, Odiseja, XI, 188–191.
  30. Homer, Odiseja, XIV, 3 (δῖον ὑφορβόν).
  31. 31,0 31,1 Garlan 1982, str. 43.
  32. Homer, Odiseja, XVII, 322–323; cf. Garlan 1982, str. 43.
  33. Npr. Hesiod, Poslovi i dani, 405.
  34. "κατὰ ταὐτὰ φόνοθ δίκας εἷναι δοῦλον κτείναντι ἢ ἐλεὐτερον", Dareste, Haussoulier & Reinach 1904, 4, 5, 8.
  35. Plutarh, Solonov život, I, 3.
  36. Atenej, Gozba sofista, VI, 265b265c = FGrH 115, fr. 122.
  37. Finley 1997, str. 170–171.
  38. Finley 1997, str. 180.
  39. Finley 1997, str. 148.
  40. Finley 1997, str. 149.
  41. Jameson 1977 smatra da su se robovi koristili u vrlo velikoj meri, dok Wood 1983 i Wood 1988 to osporava.
  42. Finley 1997, str. 150.
  43. Ksenofont, Sredstva ili o prihodima, IV, 1415.
  44. 44,0 44,1 Lauffer 1956, str. 916.
  45. Ksenofont, Sredstva ili o prihodima, IV, 17.
  46. Lisija, Protiv Eratostena, 19.
  47. Demosten, Prvi govor protiv Afoba, 9.
  48. Finley 1997, str. 151–152.
  49. Jones 1957, str. 76–79.
  50. Atenej, Gozba sofista, VI, 272c, gde se citira historičar Ktesikle, čije je delo inače izgubljeno.
  51. Aristotel, Politika, 1252a26b15.
  52. Lisija, Za nemoćnika, 6.
  53. Atenej, Gozba sofista, VI, 264d.
  54. Platon, Država, IX, 578d578e.
  55. Tukidid, Historija peloponeskog rata, VIII, 40, 2.
  56. Musić 1910, str. 5.
  57. Opširnije u Ducrey 1968
  58. Tukidid, Historija peloponeskog rata, VI, 62, 34; VII, 13, 2.
  59. 59,0 59,1 Garlan 1982, str. 57.
  60. Plutarh, Agesilajev život, 6.
  61. Ksenofont, Helenska historija, I, 6, 14.
  62. Diodor Sicilijski, Historijska biblioteka, XIX, 53, 2.
  63. Plutarh, Aleksandrov život, VII, 2.
  64. Sami Grci zapravo nisu pravili razliku između pirata i razbojnike te su obe zvali čas λῃσταί (lēstaí) čas πειραταί (peiratai); cf. Garlan 1978, str. 2.
  65. V. Ormerod 1924, Brulé 1978 i Gabrielsen 1978.
  66. Finley 1997, str. 230.
  67. Tukidid, Historija peloponeskog rata, I, 5, 3.
  68. Strabon, Geografija, XIV, 5, 2 (ἡ Δῆλος, δυναμένη μυριάδας ἀνδραπόδων αὐθημερὸν καὶ δέξασθαι καὶ ἀποπέμψαι).
  69. Garlan 1978, str. 6.
  70. Garlan 1978, str. 6‒7.
  71. Pritchett & Pippin 1956, str. 278.
  72. Pritchett 1961, str. 27.
  73. Herodot, Istorija, V, 6.
  74. Filostrat, Život Apolonija iz Tijane, 7, 12.
  75. Plassart 1913, str. 151‒213.
  76. U klasičnom i helenističkom razdoblju ime je robu davao njegov gospodar; to je moglo biti gospodarevo ime, etničko ime kao u gornjem primeru, ime iz njihovog zavičaja (Manes za Liđanina, Mida za Frigijca itd.), neko historijsko ime (Aleksandra, Kelopatra i sl.). Ukratko, rob je mogao poneti praktično bilo koje ime, ali barbarska su se imena mogla dati samo robovima; v. Masson 1973, str. 9‒21.
  77. Platon, Zakoni, 777c-d.
  78. Aristotel, Ekonomika, 1344b.
  79. Ksenofont, Sredstva ili o prihodima, IV.
  80. 80,0 80,1 Garlan 1982, str. 61.
  81. Inscriptiones Graecae, IX 1², 2, 583 (oko 216. pne.).
  82. Hiperid, Protiv Atenogena, 15 i 22.
  83. Finley 1997, str. 155.
  84. Ksenofont, O ekonomiji, IX, 5.
  85. Pritchett & Pippin 1956, str. 276‒281.
  86. 86,0 86,1 86,2 Garlan 1982, str. 58.
  87. Finley 1997, str. 154‒155.
  88. 88,0 88,1 88,2 Carlier 1995, str. 203.
  89. Finley 1997, str. 147.
  90. Finley 1997, str. 165–189.
  91. 91,0 91,1 91,2 Garlan 1982, str. 47.
  92. Antifont, Prva tetralogija, II, 7; IV, 7.
  93. Demosten, Protiv Panteneta, 51 i Protiv Evegra i Mnesibula, 14, 15, 60.
  94. Npr. Likurg, Protiv Leokrata, 29.
  95. Eshin, Protiv Timarha, 17.
  96. Isokrat, Panatenejski govor, 181.
  97. Morrow 1937, str. 212.
  98. Likurg, Protiv Leokrata, 66.
  99. 99,0 99,1 Morrow 1937, str. 213.
  100. Aristotel, Ustav atinski, LVII, 3.
  101. 101,0 101,1 Burkert 1985, str. 259.
  102. Carlier 1995, str. 204.
  103. 103,0 103,1 Pseudo-Ksenofont, Ustav atinski, I, 10.
  104. Pausanija, Opis Helade, I, 29, 6.
  105. Plutarh, Temistoklov život, X, 45.
  106. Eshin, Protiv Timarha, 138139.
  107. Diogen Laertije, Životi i mišljenja znamenitih filozofa, II, 105.
  108. Kroll, cols. 897–906.
  109. Lévy 1995, str. 178.
  110. 110,0 110,1 Finley 1997, str. 200.
  111. Finley 1997, str. 201.
  112. Lévy 1995, str. 179.
  113. Aristotel, Ustav atinski, II, 2.
  114. Plutarh, Solonov život, XIII, 2.
  115. Doslovno, "šestinari", jer su od svoje žetve dugovali jednu šestinu ili pet šestina (zavisno od tumačenja).
  116. Deuteronomija, 15:12–17.
  117. Aristotel, Ustav atinski, XII, 4; prev. Đurić 1990, str. 161–162.
  118. Finley 1997, str. 174.
  119. Finley 1997, str. 160.
  120. Plutarh, Solonov život, XXIII, 2.
  121. Brulé 1992, str. 83.
  122. Garlan 1982, str. 79.
  123. 123,0 123,1 Garlan 1982, str. 80.
  124. Dunant Pouilloux.
  125. Demosten, Protiv Neere, 29.
  126. V. Foucart 1865.
  127. Garlan 1982, str. 82.
  128. Garlan 1982, str. 83.
  129. Garlan 1982, str. 84.
  130. Platon, Zakoni, XI, 915a–c.
  131. Garlan 1982, str. 87.
  132. Heraklid Lembo, fr. 9 Dilts i Suda, s.v. Ἀλκμάν.
  133. Suda, s.v. Φιλόξενος.
  134. Plutarh, Likurgov život, XII, 7.
  135. Plutarh, Likurgov život, XVI, 5.
  136. Plutarh, Alkibijadov život, I, 2.
  137. "…ἀνδραπόδων κτήσει τῶν τε ἄλλων καὶ τῶν εἱλωτικῶν", Platon, Alkibijad I, 122d.
  138. "…δοὐλοις καὶ Εἴλωσι", Plutarh, Usporedba Likurga i Nume, II, 4.
  139. Oliva 1971, str. 172–173.
  140. Ducat 1990, str. 55.
  141. Lévy 2003, str. 112–113.
  142. Aristotel, Ekonomika, 1344a.
  143. Ksenofont, O ekonomiji, XIII, 6.
  144. Aristotel, Politika, 1260b.
  145. Aristofan, Vitezovi, 4–5.
  146. Aristofan, Mir, 743–749.
  147. 147,0 147,1 Garlan 1982, str. 147.
  148. Finley 1997, str. 165.
  149. Morrow 1937, str. 210; v. Platon, Država, VIII, 563b; Demosten, Treća Filipika, 3; Eshin, Protiv Timarha, 54; Aristofan, Eklesijazuse, 721–722; Plaut, Stiho, III, 1, 48–49 (st. 447–450).
  150. Tukidid, Historija peloponeskog rata, VII, 27, 5.
  151. Atenej, Gozba sofista, 161e.
  152. Cartledge 2003, str. 139.
  153. Garlan 1982, str. 180.
  154. Finley 1997, str. 162–163.
  155. Antifont, O Herodovom ubistvu, 69.
  156. Heraklit, fr. 53.
  157. Mactoux 1980, str. 52.
  158. Eshil, Persijanci, 242 (οὔτινος δοῦλοι κέκληνται φωτὸς οὐδ᾽ ὑπήκοοι).
  159. Euripid, Helena, 276.
  160. Hipokratski korpus, O vazduhu, vodama i mestima, 23.
  161. Platon, Država, IV, 435a436a.
  162. Aristotel, Politika, VII, 1327b.
  163. Aristotel, Politika, I, 1252a30.
  164. Aristotel, Politika, I, 1260a.
  165. Npr. Hipija iz Elide, koga citira Platon u Protagori, 337c; Antifont, Pap. Oxyr. 9:1364.
  166. Tu je ideju izrekao još Euripid, Ijon, 854–856.
  167. Aristotel, Politika, I, 1255a.
  168. Menandar, fg. 857.
  169. Garlan 1982, str. 130.
  170. Platon, Država, X, 469b;– X, 470c.
  171. Aristotel, Politika, II, 1267b.
  172. Aristotel, Politika, II, 1268a.
  173. Atenej, Gozba sofista, 268bd.
  174. Garlan 1982, str. 8.
  175. Garlan 1982, str. 10–13.
  176. Garlan 1982, str. 13–14.
  177. Garlan 1982, str. 19–20.
  178. Garlan 1982, str. 201.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Brulé, Pierre (1978), La Piraterie crétoise hellénistique, Pariz: Belles Lettres, ISBN 2-251-60223-2, http://www.persee.fr/web/revues/home/prescript/article/reg_0035-2039_1980_num_93_440_4273_t1_0272_0000_2 
  • Brulé, Yves (1992). "Infanticide et abandon d'enfants". Dialogues d'histoire ancienne 18 (18‒2): 53‒90. 
  • Burkert, Walter (1985), Greek Religion, Oxford: Blackwell Publishing, ISBN 0-631-15624-0 
  • Carlier, P. (1995), Le IVe siècle grec jusqu'à la mort d'Alexandre, Pariz: Seuil, ISBN 2-02-013129-3 
  • Cartledge, Paul (2003), "Rebels and Sambos in Classical Greece", Spartan Reflections, Berkeley: University of California Press, ISBN 0-520-23124-4 
  • Chantraine, P. (1999), Dictionnaire étymologique de la langue grecque, Pariz: Klincksieck, ISBN 2-252-03277-4 
  • Dareste, R.; Haussoullier, B.; Reinach, Th. (1904). Recueil des inscriptions juridiques grecques. 2. Pariz: E. Leroux. 
  • Ducat, Jean (1990), Les Hilotes, Pariz: École française d'Athènes, ISBN 2-86958-034-7 
  • Ducrey, P. (1968), Le traitement des prisonniers de guerre en Grèce ancienne. Des origines à la conquête romaine, Pariz: De Boccard 
  • Dunant, C.; Pouilloux, J. (1958), Recherches sur l'histoire et les cultes de Thasos, 2, Pariz: École française d'Athènes 
  • Đurić, Miloš N. (1990). Istorija helenske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  • Finley, Moses (1997), Économie et société en Grèce ancienne, Pariz: Seuil, ISBN 2-02-014644-4 
  • Foucart, P. (1865). "Mémoire sur l'affranchissement des esclaves par forme de vente à une divinité d'après les inscriptions de Delphes". Archives des missions scientifiques et littéraires 2 (2): 375–424. 
  • Gabrielsen, V. (2004), "La piraterie et le commerce des esclaves", Erskine, E., Le Monde hellénistique. Espaces, sociétés, cultures. 323‒31 av. J.-C., 495‒511, Rennes: Presses Universitaires de Rennes, ISBN 2-86847-875-1 
  • Garlan, Yves (1978). "Signification historique de la piraterie grecque". Dialogues d'histoire ancienne 4 (4): 1‒16. 
  • Garlan, Yves (1982), Les esclaves en Grèce ancienne, Pariz: La Découverte, ISBN 2-7071-2475-3 
  • Jameson, M. H. (1977). "Agriculture and Slavery in Classical Athens". The Classical Journal 73: 122–145. 
  • Jones, Arnold Hugh Martin (1957), Athenian Democracy, Oxford: Blackwell Publishing 
  • Kirk, Geoffrey S. (1990), The Iliad: a Commentary, Cambridge University Press, ISBN 0-521-28172-5 
  • Kroll, Wilhelm, "Knabenliebe", Realencyclopaedie der klassischen Altertumswissenschaft 
  • Lauffer, S. (1956). "Die Bergwerkssklaven von Laureion". Abhandlungen 12: 904–916. 
  • Liddell, Henry George; Scott, Robert (1940). A Greek-English Lexicon. Oxford: Clarendon Press. 
  • Lévy, E. (1995), La Grèce au Ve siècle de Clisthène à Socrate, Pariz: Seuil, ISBN 2-02-013128-5 
  • Lévy, E. (2003), Sparte, Pariz: Seuil, ISBN 2-02-032453-9 
  • Mele, A. (1976), "Esclavage et liberté dans la société mycénienne", Proceedings of the 1973 GIREA Workshop on Slavery, Besançon 2–3 mai 1973, Pariz: Les Belles Lettres 
  • Mactoux, M.-M. (1980), Douleia: Esclavage et pratiques discursives dans l'Athènes classique, Belles Lettres, ISBN 2-251-60250-X 
  • Mactoux, M.-M. (1981), "L'esclavage comme métaphore : douleo chez les orateurs attiques", Proceedings of the 1980 GIREA Workshop on Slavery, Kazimierz, 3–8 November 1980, Index 
  • Masson, O. (1973), "Les noms des esclaves dans la Grèce antique", Proceedings of the 1971 GIREA Workshop on Slavery, Besançon, 10–11 mai 1971, Pariz: Belles Lettres 
  • Morrow, G. R. (1937). "The Murder of Slaves in Attic Law". Classical Philology 32 (3): 210‒227. 
  • Musić, August (1910). Nacrt grčkih i rimskih starina. Zagreb: Kralj. hrv.-slav.-dalm. zemaljska vlada. 
  • Oliva, P. (1971). Prag: Academia. 
  • Ormerod, H. A. (1924), Piracy in the Ancient World, Liverpool: Liverpool University Press 
  • Plassart, A. (1913). "Les Archers d'Athènes". Revue des études grecques XXVI: 151‒213. 
  • Pritchett, W. K. (1961). "Five New Fragments of the Attic Stelai". Hesperia 30 (1): 23–29. 
  • Pritchett, W. K.; Pippin, A. (1956). "The Attic Stelai, Part II". Hesperia 25 (3): 178–328. 
  • Roberts, J. M. (2007), The New Penguin History of the World, Penguin 
  • Wassermann, Felix M. (1969). "Serenity and Repose: Life and Death on Attic Tombstones". The Classical Journal 64 (5). 
  • Wood, Ellen Meiksins (1983). "Agriculture and Slavery in Classical Athens". American Journal of Ancient History 8: 1–47. 
  • Wood, Ellen Meiksins (1988), Peasant-Citizen and Slave: The Foundations of Athenian Democracy, New York: Verso, ISBN 0-86091-911-0 

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]


Cscr-featured.png Članak Ropstvo u staroj Grčkoj je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.