Renault

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Disambig.svg
Ukoliko ste tražili druga značenja, pogledajte članak Reno.
Renualt S.A.
Vrsta preduzeća Akcionarsko društvo
Delatnost Automobilska industrija
Godina osnivanja 25. februara 1899.
Osnivač(i) Luj Reno, Marsel Reno i Fernand Reno
Sedište Bulonj Bijankur,  Francuska
Rukovodioci Karlos Žson
Proizvod(i) Automobili
Prihod Green Arrow Up.svg €42.628 milijardi (2011)[1]
Operativan prihod Green Arrow Up.svg €1.244 milijardi (2011)[1]
Profit Red Arrow Down.svg €2.139 milijardi (2011)[1]
Ukupna aktiva Green Arrow Up.svg €72.93 milijardi (krajem 2011)[1]
Ukupan kapital Green Arrow Up.svg €24.57 milijardi (krajem 2011)[1] Dačija Automobili (99,43 %)
Reno Samsung Motors (80,1 %)
Lada (automobil) (25%)
Reno Sport
Reno F1
Motrio
Broj zaposlenih 128.322 radnika ( 31 decembra 2011)
Slogan „La France avance, Renault accélère“
Veb prezentacija www.renault.com
Luj Reno u 1903 godini
prvi emblem Reno automobila

Reno (fr. Renault) je naziv francuskog proizvođača automobila. Kompanija je osnovana krajem XIX veka, 25. februara 1899. godine. Fabrika, takođe, proizvodi i kombi vozila, autobuse, traktore i kamione. Od početka 1918. godine do kraja 1945. godine kompanija je proizvodila tenkove. Poznata je po svojim modelima putničkih automobila tipa Reno Megan, Klio i drugih. U svom sastavu Reno poseduje rumunsku auto industriju Dačija i južnokorejski Reno Samsung Motors. U 2001. godini Renoova poljoprivredna vozila su postala 100% vlasništvo nemačkog proizvođača poljoprivrednih sredstava Klas .

Fabrika poseduje i svoj tim za formulu 1 pod nazivom Reno F1. Reno je nedavno napravio alijansu ili partnerstvo sa Nisanom.[2] Zajedno sa Nisanom, Reno preduzeće je investiralo 4  milijardi evra ($5.16 milijardi) u osam vrsta električnih vozila u naredne 3 do 4 godine. Karlos Žson duguje francuskoj vladi 15 % od Renoa. Kompanijski, najuspešniji, automobilski modeli, do sada, su Reno Klio i Reno Megan. Kompanija je poznata po svojoj ulozi u motornom sportu, a njen uspeh tokom godina je, takođe, i Reno F1 tim.[3][4]

Osnivanje i rane godine u Renou (1898—1918)[uredi - уреди | uredi izvor]

Reno korporacija je osnovana 1899. godine kao (fr. Société Renault Frères od strane braće Reno Luja Renoa, Marsela Renoa i Ferdinanda Renoa. Luj je bio ambiciozan mladi inženjer koji je već dizajnirao i izgradio nekoliko modela. Pre osnivanja korporacije braća su svoje prve veštine iskazala radeći za tekstilnu firmu svoga oca. Dok je Luj rukovao dizajnom i proizvodnjom, Marsel i Ferdinand su rukovali i upravljali kompanijom.

Prvi Reno automobil, Reno voitrete 1CV, prodat je prijatelju Lujovog oca, dok mu oni daju test vožnju dana 24. decembra 1898. Klijent je bio toliko impresioniran izdržljivošću malog auta da ga je odmah kupio. „Peo se na ulicama“ - rekao je on.

Braća su iskoristila publicitet koji su imala njihova vozila i, učešćem u trkama automobila, Reno je postao poznat po uspesima u prvim grand pri trkama održanim u Švajcarskoj, što je bio rezultat brzog širenja kompanije. I Luj i Marsel Reno trkali su se u Renoovim vozilima, ali Marsel je poginuo u nesreći tokom Pariz-Madrid trke 1903. godine. Iako Luj Reno nikad nije vozio ponovo, njegova firma i dalje je bila veoma uspešna i imala je dobre vozače u trkama poput iskusnog Renoovog vozača Ferenca Šiza, koji je bio zaslužan za osvajanje prvog Grand pri trkačkog događaja u automobilu Reno AK 90CV 1906. godine. Luj je hteo da preuzme potpunu kontrolu nad kompanijom, kao jedini preostali brat 1906. godine, nakon što se Ferdinand povukao iz zdravstvenih razloga.

Renoov ugled za inovaciju negovan je od veoma ranog vremena postojanja preduzeća. U to vreme, automobili su bili veoma mnogo luksuzni predmeti, a cena najmanjih Reno automobila je bila 3000 nemačkih franaka što je, otprilike, bila prosečna plata radnika koji ima deset godina radnog staža. U 1905. godini kompanija je uvela masovne proizvodne tehnike a mnogo kasnije naučni menadžment u 1913. godini. Kao i automobile, Reno je proizvodio taksi vozila, autobuse i komercijalna teretna vozila u predratnim godinama, a tokom Prvog svetskog rata, koji je trajao od 1914. do 1918. godine, Reno je proizvodio municiju, vojne avione i vozila, kao što su revolucionarni Reno FT-17 tenkovi .[5] Vojni projekti su bili toliko uspešni da je Reno sam dobio Legiju časti za doprinos njegove kompanije u ratu.[6] Kompanija je, takođe, izvozila svoje motore u inostranstvo za američke auto-proizvođače, gde su se koristili Reno četvorocilindrični motori sa 26 KS i 40 KS. U Prvom svetskom ratu Reno je proizvodio Reno FT-17 lake tenkove koji su tada bili najmoderniji i najsavremeniji tenkovi. Njih je koristila Francuska, SAD, Srbija, kasnije Jugoslavija, (pod nazivom M26/M27) i drugi saveznici u Prvom svetskom ratu. Kasnije se ispostavilo da je tenk bio toliko dobar da je bio korišćen i u Drugom svetskom ratu, a njegova vojna karijera u francuskoj vojsci kao i u drugim vojskama se završava aprila 1945. godine.

Obični Renoov auto
Reno 1902 iz 1902. godine
Reno 1903 iz 1903. godine
Reno D-em turer

Između dva svetska rata(1919–38)[uredi - уреди | uredi izvor]

Luj Reno je povećao obim njegovog društva posle 1918. godine, proizvodnjom poljoprivrednih i industrijskih mašina. Međutim, Reno se borio da se takmiči sa sve manje popularnijom (poznatom), prihvatljivom kompanijom „Narodni automobili“, a problemi sa berzanskog tržišta i radne snage, takođe su negativno uticali na rast kompanije. Reno je takođe morao da pronađe način da distribuira svoja vozila efikasnije.1920. godine, on je potpisao jedan od njegovih prvih distributivnih ugovora sa porizvođačem Gistava Gueudet, preduzetnikom iz severne Francuske. Posle Prvog svetskog rata automobili su imali poseban prednji oblik izazvanog pozicioniranjem radijatora iza motora, takozvanu „kolsutl“ haubu. Hauba je nastavila da se koristi kroz 1920. godinu i ovo se nije promenilo do 1930. godine pa su svi modeli imali radijator na prednjem delu automobila. Haubina značka je promenjena iz nepoznate na poznatu, u trajan dijamantni oblik u 1925. godini. Reno modeli su predstavljeni na sajmu automobila u Parizu, koji je održan u septembru ili oktobru 1927. Ovo je dovelo do blage zbrke kod identifikacije vozila. Na primer „1927“ model je uglavnom proizvođen u 1928. godini. Reno je proizveo niz automobila od malih do prilično velikih. Na primer, u 1928. godini, kada je proizvedeno 45.809 automobila Reno, raspon od sedam modela počelo je sa Renoom 6CV, Renoom 10CV, Renoom Monasik, Renoom 15CV, Renoom Vivasik, Renoom 18/22CV i Renoom 40CV. Bilo je više nizova fabričkih tela, do osam stilova, a veće šasije su bile dostupni pod imenom cohbilders. Broj modela proizvedenih varirao je sa veličinom. Manji su bili najpopularniji sa najmanjom proizvodnjom što je Reno 18/24CV. Najskuplje fabričko telo i stil u svakom opsegu bio je zatvoren automobil. Otvorena putnička kola i toureri (torpeda) bili su najjeftinija.

Londonska Operacija je bila veoma važna u Renou 1928. Tržišta u Ujedinjenom Kraljevstvu su bila prilično velika i u njoj su „kolonijalno“ modifikovana vozila bila veoma popularna, a kasnije po Renoovom nalogu i izvezena u Veliku Britaniju. Podignute su suspenzije, pojačani rashladni i specijalni organi koji su bili uobičajeni za vozila prodata u kolonijama. Izvoz u SAD od 1928. je skoro sveden na nulu sa njihovog vrhunca pre Prvog svetskog rata, kada su brodovi izvozili Grand Reno ili slične vrhunske automobile konsturisane u Evropi. NM 40cv turer je držao cenu u SAD preko tadašnjih 4.600 dolara, čime je imao istu cenu kao Kadilak V-12. Zatvorene sedmo-sedištne limuzine počele su sa cenom od 6.000 dolara koja je bila skuplja od kadilaka V-16.

Ceo asortiman je konzervativno projektovan i izgrađen. Novokonstruisani Renoov model Vivasik iz 1927. godine, je prodat isključivo kao sportski model.

Okupacija Francuske i zbivanja u fabrici Reno (1940—1944)[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle kapitulacije Francuske 1940. godine, Luj Reno je odbio da proizvede cisterne za Nacističku Nemačku, koja je preuzela kontrolu nad njegovimm fabrikama. On je umesto cisterna proizveo kamione za nemačke okupatore. 3. marta 1942, RAF je lansirala 235 bombardera niskog dometa u napad na Renoova Bijankur postrojenja.[7] Palo je 460 tona bombi na biljke i okolinu, izazivajući velika oštećenja na pogonu sa teškim civilnim žrtvama.[8]Reno je bio rešen da obnovi fabriku što je pre moguće, ali posle drugog teškog bombardovanja kasnije, 4. aprila, izazval jeo dalju štetu, kao što je naknadno urađeno posle savezničkih bombardovanja na 3. i 15. septembra 1943.[8]Bombardovanje je održano od strane Amerikanaca. Nekoliko nedelja posle oslobođenja Pariza, na početku septembra 1944, fabričke kapije u Bijankuru to jest u fabrici Renoa su se obnavljanje samo veoma sporo(u atmosferi zatrovanim iscrtavanjem i političkom zaverom)koja je preduzeta u ime popularne pravde.[8][8] Povratkom u 1936. Bijankur fabrika je bila u srcu nasilnih političkih i industrijskih nemira koji su se pojavili u Francuskoj pod Narodnom vladom Leona Bluma. Političko guranje i nasilje koje je usledilo nakon oslobođenja je navodilo bičevanje iz rivalstva između kapitalističkih saradnji i komunističkog otpora(mnogi od rezultata koji su se nastavili je bila u stvari pretnja nemačke invazije).[8] Odgovarajući na haotičnu situaciju u Renou, 27. septembra 1944. sastanak Saveta (privremene vlade), kada se za ministra uzeo Šarl De Gol (u predsedništvu). Posleratne evropske politike su brzo postale popularizovane između komunista i anti-komunista, a u Francuskoj De Gol je bio oduševljen da se odupre pokušajima komunističke partije i da monopoliše političke dividende na raspolaganju otpora junacima: politički Bijankur je bio komunističko uporište. Vlada je odlučila da „trebuje“ Reno fabrike. Kasnije u nedelju, 4. oktobra Pjer Lefauheuk, lider otpora sa iskustvom u inženjeringu i najvišeg nivoa upravljanja, imenovan je kao privremeni administrator u firmi, pod pretpostavkom svoje odgovornosti na jedno.[8]

U međuvremenu privremena vlada je optužila Luja Renoa za saradnju sa Nemcima. U pomahnitaloj atmosferi tih ranih dana posle oslobođenja,(sa mnogim divljim optužbama protiv njega), mnogi veruju da je bio nevin i da nije sarađivao sa Nemcima. Reno je savetovao svojim advokatima da ne pobegne iz zemlje, ali da se predstavi sudijama. On se predstavio sudiji Marselu Martinu, 22. septembra 1944.[8] Luj Reno je uhapšen 23. septembra 1944, kao i nekoliko drugih francuskih auto industrijskih lidera u vreme i bio je zatvoren na Fresnes zatvoru gde je i umro[8] 24. oktobra 1944 pod nerazjašnjenim okolnostima.[9][10]dok je čekao na suđenje. Dana 1. januara 1945, ukazom generala Šarl de Gola,[9] (na osnovu svih optužnica), kompanija je oduzeta od Luja Renoa posthumno i 16. januara 1945 je formalno nacionalizovana je kao fr. Régie Nationale des Usines Renault[8]. Reno je bilia jedina fabrika u Francuskoj koja je trajno eksproprisirana od strane francuske vlade .[11]

Moderno doba (1972—1980)[uredi - уреди | uredi izvor]

Kompanijski kompaktan i ekonomičan Reno 5 model lansiran u 1972, je bio još jedan uspeh, naročito u osvit energetske krize u 1973 godini. Ubrzo nakon toga, model sa četvoro vrata Reno 12 je bio širokom Renoovom opsegu između Renoa šestice i Renoa šesnaestice, a ubrzo je uvedena je nova stajling tema. Tokom 1970-ih Reno 4, Reno 5, Reno 6, Reno 12, Reno 15, Reno 16 i Reno 17 održavaju Renoovu proizvodnju sa još novih modela lansiranim tada uključujući Reno 18 i Reno 20.

Ugroženi kao i svi u automobilskoj industriji od energetske krize, tokom sredine sedamdesetih već ekspanzivno proširena kompanija postala je raznovrsna dalje u drugim industrijama i nastavila je da se širi globalno, uključujući u jugoistočnoj Aziji. Energetska kriza je izazvala Renoov pokušaj da ponovo osvoje tržište Severne Amerike; uprkos uspehu Dophina u SAD krajem 1950-ih, kao i neuspešan auto-sklop projekat u Saint Bruno de Montarvileu, od 1964 do 1972. Reno je kao samostalni brend, počeo je da nestaje iz severne Amerike krajem 70-ih godina.

Tokom decenija Reno je razvio stabilizovano zajednički partnerstvo sa Neš motorsom i njegovim vlasnikom Nešom Ramblerom naslednikom Neš motorsa Američkom motornom Korporacijom (skraćenica AMK). Reno nije imao velikih ili luksuz automobila u svojoj proizvodnoj liniji ali alijansa „Rambler- Reno“ će biti usmeren ka alternativnim modelima Mercedes-Benc „Fintail“ automobilima. Kasnije, Reno će nastaviti da pravi i prodaje hibrid AMK-a Rambler Amerike i Rambler klasika zovu njihov zajednički model Reno Torino u Argentini koji se prodao preko IKA-Reno. Renault se udružio sa AMK takođe i na drugim projektima, kao što su razvoj rotacionih motora koncepta u kasnim 60-im godinama.

Reno 5 Turbo

Ovo je bio jedan u nizu zajedničkih poduhvata koje preduzimaja Reno u kasnim 1960-ih i 1970-ih, kao kompanija osnovana kao filijala u istočnoj Evropi, pre svega Dačija u Rumuniji, a u južnoj Americi kao Industrial Kajzer Argentini od kojih mnogi ostaju aktivni do današnjeg dana i pregovaranje tehnoloških sporazuma o saradnji sa Volvom i Pežom (na primer, za razvoj PRV motora i V6 motor, koji je korišćen u Renou 30, Pežou 604 i u Volvu 260 kasnih 1970-ih).

Sredinom 1960-ih godina australijska korporacija, Reno Australija, bila je postavljena u Hajdelbergu, u Melburnu. Kompanija će proizvesti i montirane modele Reno 8, Reno 10, Reno 12, Reno 16, sportski Reno 15, Reno 17 kupe kao i modele Reno 18 i Reno 20. Kompanije su se zatvorile u 1981. Reno Australija nije se koncentrisala na Reno, takođe su izgradili i prodali Pežovu korporaciju kao ekonomsko dobro. Od 1977, oni su izumeli Ford Kortina karavane pod ugovorom gubitka , ugovor bi doveo do zatvaranja fabrike.

1974 Reno 15 kupe

U Severnoj Americi, Reno je formirao partnerstvo sa Američkom Motornom korporacijom. Reno je pozajmljivao AMK-ov operativni kapital i kupovao je mali procenat preduzeća krajem 1979. Džip je držao AMK do površi novih proizvoda, posebno Džip Čiroki, koji je mogao biti pokrenut sa proizvodnjom. Kada je pala prodaja 4 × 4 kamiona na tržištu početkom 1980 AMK je bio u opasnosti da ode u stečaj. Da bi zaštitili svoju investiciju, Reno je izvukao AMK sa velikim novčanim prilivom - po ceni od jednog kontrolnog interesa u društvu za 47,5%. Reno je brzo zamenio neke vrhunske rukovodioce AMK-a sa svojim narodom.

Reno-AMK partnerstvo takođe je dovelo marketing Džip vozila u Evropi. Neki smatraju da je Džip Grand Čiroki zajednički poduhvat AMK- Reno projekta od nekih ranih skica iz KSJ serije, koje su rađene u saradnji bi Renault i AMK inženjeri (AMC je insistirao da Džip Čiroki projektuje AMK osoblja, međutim, bivši inženjer Renoa je osmislio Kuadra-Link prednju suspenziju za KSJ seriju). Džip je takođe koristio točkove i sedišta iz Renoa. Deo ukupne strategije AMK-a je kada je partnerstvo prvo pregovarano uslov je bio da se spasu troškove proizvodnje pomoću Renoovih delova kada bi praktično, AMK dobio i neku inženjersku stručnost. To je dovelo do poboljšanja džipovog AMK Straiht šestocilindričnog motora. Reno i Bendik bazirali su elektronski sistem ubrizgavanja goriva (obično se zove Renik), koji je pretvoren u moderan, konkurentni agregat sa skokom od sa manje zapremine (od 4.2L do 4.0l).

Renault-AMK marketinški napor u putničkim automobilima nije bio toliko uspešan u odnosu na popularnost Džip vozila. To je dogodilo zato što u vreme Renoov raspon je bio spreman da postane osnovan u američkom tržištu.Druga energetska kriza je bila završena, imajući sa sobom mnogo trenda za ekonomskim i kompaktnim automobilima. Jedan izuzetak je bio Reno Alijanca (amerikanizovane verzija Reno 9), koja je debitovala za modelsku godinu u 1983. Sklapan u fabrici AMK u Kenoksi, u Viskonsinu, Alijansa je dobila Motor Trend nagradu a domaći automobil je dobio nagradu u 1983. 72% Alijansinog američkog sadržaja dozvoljeno je da se kvalifikuje kao domaće vozilo, što je bio prvi automobil sa stranim pločicama da osvoji nagradu od magazina, formirala je poseban uvoz automobila godine koji je osvojio nagradu u 1976. U 2000, Motor Trend ukinuo je model auta sa liste osvojenih nagrada za domaća i uvozna vozila.

Reno je prodao neke interesantne modele u Sjedinjenim Američkim Državama 1980. posebno jednostavnim izgledom. Alijansa je pratila Enkore (američka verzija Reno 11) bazirana na Alijansinom kompaktu. U 1982. Reno postaje druga evropska marka automobila po izgradi automobila u Sjedinjenim Američkim Državama, nakon Folksvagena. Međutim, Reno je izvozio automobile građene u Viskonsin i uvozni modeli su ubrzo postali meta žalbi klijenata zbog lošeg kvaliteta, pa je Reno pretrpio pad prodaje.

Na kraju, Renault prodao je AMK Krajsleru u 1987, nakon ubistva predsednika Renoa, Žorža Besea. Reno Medaljon (Reno 21 u Evropi) sedan i karavan je prodavan od 1987 do 1989 kroz Džip Igl diler. Džip-orao je bila nova podela Krajslera, nastala iz nekadašnjeg američkog Motorsa. Međutim, Renoovi proizvodi više nisu uvezeni u SAD posle 1989. Potpuno novi automobil sa punom veličinom to jest 4-vratna limuzina, Orao Premijer, bio je razvijen tokom partnerstva između AMK-a i Renoa. Premijer dizajn, kao i njegov državno umetničko-proizvodni objekat u Bramaleu u Ontario u Kanadi, bile su polazna tačka za uglađen Krajsler LH sedana, kao što je Igl Vision i Krajsler 300M.

U kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim godinama Reno je povećao svoje učešće u motosportu, sa novim izumima kao što su turbo punjač u svojim automobilima Formule jedan. Dizajn kompanijski-drumska vozila je bio revolucionaran kao i Reno Senik koji je bio jedan od prvih minivan auta koji je trebalo da postanu najpoznatiji minivani u Evropi najmanje za naredne dve decenije. Dobitnik Evropskog automobila godine, Reno 9, je bio najluksuzniji automobil Renoa dotad ipak, Renoi 25 su svi pušteni u ranim 1980-im, gradeći Renoov ugled, ali u isto vreme kompanija je patila od lošeg kvaliteta proizvoda koji se ogledao loše u imidžima brenda i nesrećnike Reno 14 koji mnogi vide kao vrhunac tih problema u ranim 1980-im godinama.

Restruktiranje (1981-95)[uredi - уреди | uredi izvor]

Reno 25

Iako njegovi automobili su bili donekle uspešni i na putu i na stazi, uključujući lansiranje u 1984. godini Renoa Espejsa, prvog evropskog višenamenskog vozila. Reno je gubio milijarde franaka mesečno i prijavio deficit od 12,5 milijardi u 1984. godini. Vlada je intervenisala i Žorža Besea koji je izabran kao predsednik. On je počeo da smanjuje dramatične troškove, rasprodaje mnoga Renoova sporedna sredstva, povlačio se skoro u potpunosti iz motosportova, i otpuštao je mnogo zaposlenih. Tako je uspeo da prepolovi deficit do 1986. godine, ali je ubijen od strane komunističke terorističke grupe Akcije Direkte u novembru 1986. godine. Zamenio ga je Rejmond Levi, koji je nastavio u istom principu kao Žorž Bese, koji je smanjivao dole kompaniju značajno sa rezultatom da će do kraja 1987. kompanija biti više ili manje finansijski stabilna.

Revitalizovana Reno fabrika pokrenula je nekoliko uspešnih novih automobila u ranim 1990-ih, uključujući uspešnu zamenu modela Reno 5, prvu generaciju Reno Klija u 1990. Klio je prvi novi model generacije koja će doživeti numeričke modele zamenjene novih automobilima sa tradicionalnim brojnim modelima. Drugi važni model pokrenula je tada uključena druga generacija Reno Espejsa i inovativni Reno Tvingo u 1992. godini. Sredinom 1990-ih godina naslednik Renoa 19, Reno Megan, bio je prvi automobil ikada koji je postigao rezultat sa 4 zvezdice , kao auto sa najvišom ocenom u to vreme, u Euro NCAP testu u bezbednosti putnika.

Privatizacija i savremeno doba (1996 -do danas)[uredi - уреди | uredi izvor]

Na kraju je odlučeno da je državni status kompanije bio štetan za njen rast, a Reno je bio privatizovana u 1996. Ova nova sloboda dopustila je da se kompanija upusti ponovo u Istočnoj Evropi i Južnoj Americi, uključujući nove fabrike u Brazilu i nadogradnje za infrastrukturu u Argentini i Turskoj.

Potpisana 27. marta 1999, Reno-Nisan alijansa je prva takve vrste koja uključuje japanske i francuske kompanije, svako sa svojim sopstvenim jasnim korporativnom kulturom i brend identiteta, povezan kroz unakrsna akcionarstva. Reno je početku dobijao 36,8% udela po ceni od 3,5 milijardi Američkih dolara u Nisanu, dok je Nisan zauzvrat imao 15 % udela (bez prava glasa), u Renou. Reno je nastavio da posluje kao samostalna kompanija, ali sa namerom da sarađuju sa svojim partnerom, u usluzi da savez smanji troškove u razvoju novih proizvoda. U istoj godini Reno je kupio 99% rumunske kompanije Dačije, čime se vraća posle 30 godina, u vreme kada su Rumuni izgradili preko 2 miliona vozila, koja se prvenstveno sastojala od Renoa 8, Renoa 12 i Renoa 20.

Nakon prodaje Reno Kamiona švedskoj kompaniji Volvo u 2001. godini. Reno je zadržao manjinu (ali kontrolisanje) uloga 20% u Volvo Grup. Volvo putnička vozila su sada pod proizvodnjom Zhjejang Geli Holding Grupa.

Svetska lokacija Reno sedišta

U dvadeset prvom veku, Reno je bio za to da podstakne reputaciju prepoznatljivim, prikazivanjem novog dizajna. Druga generacija Reno Lagune i Reno Megana su sadržali ambiciozne, ugaone projekte koji su se ispostavili da budu uspešni, dok je 2000. godine Laguna bila prvi evropski porodični automobil koji poseduje ulazak i paljenje na bez upotrebe ključa(pritiskom na dugme na ključu). Manje uspešne bile su ove kompanije sa više ekskluzivnih modela. Reno Avantim, je bizarna klasa kupea, to jest klasa višenamenskog vozila, prodao je veoma slabo i ubrzo prekinute modele, dok luksuz zadržao model Reno Satis koji nije bio na prodaju, kao je bilo i planirano. Međutim, dizajn je inspirisao linije na drugu generaciju Megana, najuspešnijeg automobila od proizvođača. Kao i njegov karakteristični stajling, Reno je hteo da postane poznata marka po svojim kolima bezbednosti, trenutno, to je proizvođač automobila sa najvećim brojem modela sa postizanje maksimalnih 5 zvezdica na Euro NCAP testovima sudara. Laguna je prvi Renoov model za postizanje 5 zvezdica, u 2004 Modus koji je prvi postigao ovaj rejting u svojoj kategoriji.

Za 2004 godinu Reno je prijavio za 43% veći porast neto prihoda na € 3,5 milijardi i 5,9% odsto operativne margina, od kojih je Nisanu doprinelo € 1.767 miliona evra. Grupa Reno, Dačija, Reno Samsung Motors poslali su 4,2% povećanje prodaje širom sveta, na rekordnih 2.489.401 vozila, što je predstavljao globalni tržišni udeo od 4,1% odsto. Reno je zadržao svoju poziciju kao vodeći brend u Evropi sa 1,8 miliona putničkih automobila i lakih komercijalnih vozila prodatih i po tržišnom udelu od 10,8%. U 2005 Reno-Nisan alijanse održano je 9,8% na svetskom tržištu (5,74% za Nisan i 4,04% za Reno grupe) sa prodajom od 3,597,748 (Nisan) i 2,531,500 (Reno grupe), stavljajući savez na četvrto mesto prodaje posle Dženeral Motorsa, Tojote, i Forda. Za kalendarsku godinu 2008, njena ukupna globalna prodaja je 6.090.304, što je smanjenje od 1,1% u odnosu na globalnom padu industrije na tržištu od 5%, što je dovelo do 9,4% učešća, u odnosu na 9,1% .[12] Renault je redovno na vrhu francuske auto prodaje karata, borbe u žestokoj konkurenciji Sitroena i Pežoa. Sa pada prodaje i otpustanja 4800 radnih mesta koja su smanjena u 2008. godini, delom zbog lošeg učinka Renoa Lagune.[13]

U aprilu 2010, Reno-Nisan alijansa je najavila novi savez sa Mercedes-Bencom i njegovim matičnom preduzećom Dajmler-Bencom sa Renoovim snabdevanjem, Mercedes-Benca sa potpuno novim 1,6 L turbodizelskim motora i pokušaj Mercedes-Benca da obezbedi 2,0 L četvorocilindrični dizel-motor Reno-Nisana.[14] Rezultat nove alijanse že takođe razviti novi model za zamene Smart sa novim modelom na osnovu Renoa Tvinga[15]

Korporativno upravljanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Vlada Francuske je vlasnik 15,7 % kompanije. Kompanija je administrirana od strane Upravnog odbora sastavljenog od 19 članova (10 koji su nezavisni). Od aprila 2010, članovi upravnog odbora su:[16]

Trenutni modeli[uredi - уреди | uredi izvor]

Aktuelni Renoovi modeli do 2001 do danas su: [17]

Dačijini automobili (vozila na nekim tržištima pod Renoovom markom):

  • Daster (2009; više terensko vozilo dostupno na pogonu 2 prednja točka i pogona na sva četiri točka kao verzija koju je izgradila Dačija)
  • Logan (2004)
  • Sandero (2008)

Renoova laka komercijalnih vozila:

  • Kango Ekpres (takođe prodaje na nekim tržištima kao Nissan Kubistar)
  • Master (takođe se prodaje na nekim tržištima kao Nissan Interstar i Opel Movano)
  • Trafik (zajedničko ulaganje sa Opelom, i prodato je na nekim tržištima kao Opel Vivaro, Voksal Vivaro i Nissan Primastar)

Renoova komercijalna vozila[uredi - уреди | uredi izvor]

U Renou SA je prestala proizvodnja vozila u velikoj količini, a do 2004, kada je Reno prodao svoje kamione i vojne podele za Volvo u 2001. (ali i dalje prodaje pod Reno Kamioni imenom) i njegova autobuska i tramvajska poslovanja na ime Iribusa u 1999. Renoova poljoprivredna podela je prodata Klasu u 2004.

Reno koncept vozila[uredi - уреди | uredi izvor]

Reno Kango Z. E. koncept


Reno je prikazao brojne koncept automobile koji će pokazati budući dizajn i tehnološke pravce. Od 2008. Reno prikazuje razne potpuno električni automobil koncepti pod imenom "ZE“, počevši sa konceptom na osnovu Reno Kangoa. Dalji koncepti i saopštenja su pratili da sa obećanjema započnu proizvodnju Reno Fluensa ZEa 2011 u salon , a Reno Zoi u 2012. Reno je takođe otkrio Ondelios hibrid koncept u 2008,[18][19] ali ovo mesto je bilo zauzeto od strane ZE programa.

[uredi - уреди | uredi izvor]

Renoov logo (1972—1992)

Renoov dijamantski logo je bio prošao mnoge izmene, a prvi Renoov logo je bio korišćen 1925.[20] Da bi modernizovao Renoov logo, fabrika je zamolila poznatog francuskog slikara mađarskog porekla Viktora Vazarelija da izumi novi Renoov logo. Valareli je odmah počeo da radi na logu, 1975. godine, dodajući novom logu mnoštvo linija sa Renoovom dijamantskim oblikom. Valarezijev stil iz sedamdestih je izmenjen, tako da odražava nove zaobljene linije novog modnog brenda.[21]Tadašnji novi logo je korišćen do 1992. godine, pa je poboljšan 2007. godine, kada je znaku dodana siva boja umesto praznine i žuta sporedna boja, pa je Reno kasnije ištampao logo i koristio ga na veb stranici.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 "Kontrolizovani finansijski statusi 2011" (PDF). Renault. Arhivirano iz originala 15. 5. 2012.. http://www.renault.com/en/lists/archivesdocuments/2011%20consolidated%20financial%20statements.pdf. pristupljeno 15. 5. 2012.. 
  2. "Sajt Renoa". Renault.com. 27. 3. 1999.. http://www.renault.com/en/groupe/l-alliance-renault-nissan/pages/l-alliance-renault-nissan.aspx. pristupljeno 27. 9. 2011.. 
  3. "Francuska istražuje slučaj Renoovog šrijuniranja". NPR.org. http://www.npr.org/2011/01/07/132743650/France-Investigates-Renault-Spying-Case. pristupljeno 10. 1. 2011.. 
  4. Renault Atlas March 2011, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  5. "Renoova Istorija". Renault.co.uk. http://www.renault.co.uk/about/historyofrenault.aspx. pristupljeno 7. 9. 2011.. 
  6. "Naučna istorijska biblioteka". Sciencephoto.com. http://www.sciencephoto.com/media/228176/view. pristupljeno 7. 9. 2011.. 
  7. Ben Marticikr, Agent Zigzag, pp. 37, Bloomsbury. 2010. ISBN 978-1-4088-1149-8. pp.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 8,6 8,7 8,8 "Automobilija". Toutes les voitures françaises 1940 - 46 (les années sans salon) (Paris: Histoire & collections). Nr. 26: , pp. 5. 2003. 
  9. 9,0 9,1 Ian Morton (14. 5. 2005.). "Luis Reno i sram nacije". The Daily Telegraph (London). 
  10. "Foreign News: Was He Murdered?". Time Magazine. 6. 2. 1956. 
  11. Ager, D. E; Wright, Sue; Hantrais, Linda; Howorth, Jolyon (1974). Jezik, politika i sociologija, pp. 46-47. ISBN 978-1-85359-487-8. http://books.google.com/?id=TlN0QLK4LhUC&pg=PA47&dq=louis+renault#v=onepage&q=louis%20renault&f=false. "The activities of Louis Renault led to the spectacular expropriation of his company by the State; what is less well known is that he died in prison, and therefore was never convicted. The car manufacturer Marius Berliet suffered the same fate of expropriation. At his trial in September 1945, Berliet claimed in his defence that his company had produced few cars for the German occupants than any other car producer: 2239 cars for the Germans vs. 6548 for French customers. This compared to Renault which had delivered 32,887 vehicles to the Germans and only 1697 to French clients, a pattern followed by Citroen (32,248 produced for Germans and only 2052 for French clients)(Aron, 1974). Managers at Renault claimed for their part, that they had deliberately slowed down production, producing 7677 fewer vehicles than the target of 41,909 vehicles imposed by the German occupants. The argument, however, cut no ice with the Confederation Generale du Travail (CVT), who maintained that the go-slow had been organized by the workers, not the management. Louis Renault may have been punished more for his attitudes than his actions, which were mirrored by those of many other employers. Robert Aron reports that when a Gaullist seeking his support for the Free French, Renault is alleged to have replied "De Gaulle connais pas!" (Aron, 1974. pp. 234)." 
  12. http://www.daciagroup.com/eKontentDaciaXFiles/home_en/entreprise/lalliance_renault-nissan/the_renault-nissan_alliance/index.html
  13. "Quote.com Francuske vesti i komentari". Fr.quote.com. 30. 5. 2007.. http://fr.quote.com/news/story.action?id=AEF8090900000002gg. pristupljeno 5. 10. 2012.. 
  14. "Mercedes and Renault to share engines". IOL.co.za. 9. 12. 2010.. http://www.iol.co.za/motoring/industry-news/mercedes-and-renault-to-share-engines-1.999433. pristupljeno 10. 4. 2011.. 
  15. Taylor, Alex (23. 12. 2010.). "Karlos Žson: Oko sveta za Reno-Nisan". CNNMoney. Pristupljeno 10. 10. 2012.. 
  16. "oficijanlni vebsajt menandžmenta i sedišta Reno grupe". Renault.com. 30. 4. 2010.. http://www.renault.com/en/Groupe/management-et-gouvernance/conseil-d-administration/Pages/conseil-d-administration.aspx. pristupljeno 10. 9. 2012.. 
  17. "Renoovi aktuelni autmobili". Renault.com. http://www.renault.com/en/vehicules/renault/pages/index.aspx. pristupljeno 3. 1. 2012.. 
  18. Stoy, Andrew (10. 9. 2008.). "Reno Ondelios Concept otvara Gulving vrata napadnog moda ispred Pariza – Reno Ondelios koncept". Jalopnik. http://jalopnik.com/5047807/renault-ondelios-concept-sets-gullwing-doors-into-attack-mode-ahead-of-paris. pristupljeno 12. 4. 2009.. 
  19. Abuelsamid, Sam (10. 9. 2008.). "Ponavljanje u Parizu: Reno Ondelios dizel hibridov prelazak, 52.3 mpg". Zeleni Autoblog. http://www.autobloggreen.com/2008/09/10/paris-preview-renault-ondelios-diesel-hybrid-crossover-52-3-mp/. pristupljeno 8. 10. 2012.. 
  20. "Dinesh.com". Dinesh.com. 25. 8. 2010.. http://www.dinesh.com/history_of_logos/car_logos_-_design_and_history/renault_logo_-_design_and_history.html. pristupljeno 7. 9. 2011.. 
  21. "Viktor Vazareli". Reno.com. http://www.renault.com/en/PassionSport/la-collection-d-art-renault/Pages/les-artistes-victor-vasarely.aspx. pristupljeno 24. 9. 2012.. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Ager, D. E; Wright, Sue; Hantrais, Linda; Howorth, Jolyon (1974). Jezik, politika i sociologija, pp. 46-47. ISBN 978-1-85359-487-8. http://books.google.com/?id=TlN0QLK4LhUC&pg=PA47&dq=louis+renault#v=onepage&q=louis%20renault&f=false. "The activities of Louis Renault led to the spectacular expropriation of his company by the State; what is less well known is that he died in prison, and therefore was never convicted. The car manufacturer Marius Berliet suffered the same fate of expropriation. At his trial in September 1945, Berliet claimed in his defence that his company had produced few cars for the German occupants than any other car producer: 2239 cars for the Germans vs. 6548 for French customers. This compared to Renault which had delivered 32,887 vehicles to the Germans and only 1697 to French clients, a pattern followed by Citroen (32,248 produced for Germans and only 2052 for French clients)(Aron, 1974). Managers at Renault claimed for their part, that they had deliberately slowed down production, producing 7677 fewer vehicles than the target of 41,909 vehicles imposed by the German occupants. The argument, however, cut no ice with the Confederation Generale du Travail (CVT), who maintained that the go-slow had been organized by the workers, not the management. Louis Renault may have been punished more for his attitudes than his actions, which were mirrored by those of many other employers. Robert Aron reports that when a Gaullist seeking his support for the Free French, Renault is alleged to have replied "De Gaulle connais pas!" (Aron, 1974. pp. 234)." 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]