Razgovor:Giorgio Del Vecchio
| Ovo je stranica za razgovor za raspravu o poboljšanjima na članku Giorgio Del Vecchio. | |||
|---|---|---|---|
| |||
Ђорђо Дел Векио (Giorgio Del Vecchio, 1878–1970) припада малом броју најпознатијих и најплоднијих италијанских и европских правника XX века. Он је посебан стваралац као ретко који његов савременик, и то како због свог интересантног и особеног животног пута, тако и због свог укупног доприноса правној науци. Његов животни пут је сваком разборитом човеку поучан пример о томе како животна и научна путања не морају да буду исте ствари. Па ипак, његово правно-филозофско дело је и данас сасвим савремено - као што је то било и у тренутку када је настало – поготово за оне изабране радознале духове који у расветљавању филозофских и научних проблема уочавају исправан пут за решавање људских и друштвених потреба.
1. Дел Векио је рођен у Болоњи 26. августа 1878. године. Његов отац, Ђулио Салваторе, био је угледaн професор статистике на универзитету Ida Cavalieri у Болоњи. После очевог премештаја из родне Болоње на Универзитет у Ђенови, Дел Векио започиње правне студије, које завршава са највећом оценом као најбољи свршени студент права.
2. Као плодан правни стваралац већ 1902. године објављује своје прве радове. Реч је, наиме, о два Дел Векијева рада у ревијама Il Convito и Rivista ligure di szience lettere ed arti. Међутим, први Дел Векијеви научни радови, у којима сасвим јасно долазе до изражаја његова ингениозност, зрелост и раскошан таленат (L’evoluzione della ospitalità и Il sentimento giuridico), објављени су исте године у тадашњим угледним правним часописима (Rivista italiana di sociologia и Rivista italiana per le scienze giuridiche) у Ђенови и Торину. У наведеним радовима је такође јасно назначено његово будуће научно интересовање, које ће постати познато као Дел Векијево оригинално правно учење.
3. Године 1903, у звању универзитетског професора филозофије и права, започео је извођење наставе на Универзитету у Ферари. Исте године је у Ђенови објавио и своју прву књигу Le dichiarazioni dei diritti dell’uomo e del cittadino nella rivoluzione francese, у којој се јасно одсликава и његово будуће политичко интересовање.
4.
Исте 1903. године је започео и своја бројна путовања, успостављајући још бројније личне контакте са иностраним научницима, истовремено их је одржавајући, захваљујући својој великој личној активности, што је и касније наставио да чини са много марљивости током целог свог живота. Том приликом је дошло до драгоценог размењивања правних искустава и културних иницијатива, укључујући ту и сарадњу са професорима београдског Правног факултета. Захваљујући томе, Дел Векио је учинио да његово дело постане познато и изван граница његове домовине.
5. Захваљујући свом боравку на Универзитету у Берлину, срео је и лично упознао неколико водећих немачких правних филозофа, као што су Ласон (G. Lasson) и Ј. Колер (J. Kohler). Он је том приликом усавршио своје иначе солидно познавање немачког језика, истовремено употпунивши и своје познавање немачке правне филозофије и науке. Па ипак, окосница његовог филозофско-правног погледа почива на главним резултатима Кантове правне филозофије. 6. Године 1906. је прешао на Универзитет у Сасарију, а три године касније на Универзитет у Месину, где је наставио свој успешно започет наставнички и научнички рад. Већ је 1910. године позван да као професор филозофије и права предаје на Универзитету у Болоњи, а 1920. године на Универзитету у Риму, на коме је остао све до краја своје плодне професорске каријере (до 1950. године).
7. То су биле године Дел Векијевог изузетно плодног стваралаштва. Наиме, већ 1905. године у Болоњи се појавила књига I presupposti filosofici della nozione del diritto, која ће касније да постане први том његове чувене Трилогије. У њој је постављена сама основа Дел Векијевог учења. (Код нас је такав случај са првим томом чувеног Система синтетичке правне филозофије Томе Живановића, који је на српском језику објављен 1921. године.) Други том Дел Векијевог животног дела – Il concetto del diritto - такође је објављен у Болоњи 1906, а трећи том – Il concetto della natura e ili principio del diritto - 1908. године у Торину. Сва три тома су касније спојена у једну књигу под насловом: Presuppositi, concetto e principio del diritto (Trilogia). Трилогија у којој је Дел Векијево правно схватање у потпуности остварено и испољено, први пут је у једној књизи на италијанском језику објављена у Милану 1959. године. Али, Трилогија је већ 1914. године доживела своје прво инострано, и то америчко издање, под називом The formal bases of law (Ed. Boston Book Company). Дел Векијева слава је дакле већ тада, друге деценије овог века, била велика. Она је само потврђена обновљеним издањима његових дела у Њујорку 1921. године, што је Дел Векијево име и дело, уз друге великане филозофске мисли, убрзо уврстило у престижну библиотеку под називом The modern legal philosophy series.
8.
Упоредо са великим стваралачким полетом, оличеним у стварању новог правно-филозофског учења, Дел Векио је развијао и значајну активност на филозофско-политичким студијама, у којима је првобитно разматрао аспекте тадашњег рата у Либији, а касније и оне у којима се приклањао идеологији италијанског фашизма. Већ 1912. године се у Giornale d’Italia појавио његов апологетски интониран чланак поводом рата у Либији, а затим и други чланци у часописима који су непосредно доприносили ширењу идеологије фашизма (L’ Idea nazionale, 1913; La ragioni morali della nostra guerra, 1915, итд). Друге године Првог светског рата – те страшне 1915. године - Дел Векио се пријавио као добровољац у чину артиљеријског наредника, истовремено одбивши да пређе у војно правосуђе које му је иначе припадало према универзитетском звању и положају. Отишавши на фронт, одликован је двема бронзаним медаљама за војне заслуге и два пута је предложен за тзв. Сребрну медаљу. Оболевши од туберкулозе, Дел Векио 1917. године стиже у војну болницу у Венецији, у којој је успешно лечен. Дел Векио се августа 1921. године обрео у Болоњи за време летњег распуста, током кога је писао за новине фашистичког покрета, поставши од тог тренутка и званично први, а дуго времена затим и једини професор Универзитета у Риму који је имао чланску карту фашиста. Штавише, Дел Векио се придружио познатом маршу фашиста на Рим (antemarcia). Убрзо после тога, добио је дужност секретара синдиката фашиста – фашистичког синдиката професора Универзитета у Риму, члана тзв. Директоријума фашистичког кружока у Риму и Директора федералног Рима. У том времену чак је био и учесник у акцијама фашистичке милиције (MVSN), што му је убрзо донело и титулу конзула. Ново именовања и нове привилегије које је добио од Мусолинијевог режима, и то на основу личне воље и жеље самог Мусолинија, омогућили су му да у том периоду постане ректор Универзитета у Риму 1925. године.
9. Као ректор Универзитета у Риму током две наредне године (1925-1927) посветио је готово невероватну енергију остваривању повереног му задатка, сажето га срочивши и изневши га као руководилац целокупног пројекта у књизи L’univerzità di Roma (1927). У току његовог двогодишњег ректорског мандата посебно је запамћено његово ангажовање на обнављању зграда Правног факултета, студентске мензе, целокупног финансијског система и свега сличног што је с тим у вези са управним и организационим системом Римског универзитета.
10. Двадесетих година долази до продубљивања и развијања Дел Векијевог размишљања у области филозофско-правне логике. То размишљање је јасно назначено у његовој Трилогији, а готово потпуно потврђено у раду Правда (La giustitia), у коме Дел Векио следи властите етичке и политичке идеје и теме из својих ранијих радова. Његово дело je током година које ће уследити преведено на многе језике и штампано је у једанаест иностраних земаља, укључујући и земље Латинске Америке. Тај успех је био потврда Дел Векиевог отвореног духа за универзално проучавање правне филозофије и науке, што је Дел Векио успешно и чинио на основу аргумената према којима је формална концепција правде у складу са правичношћу, сходно чему и правна свест има свој основ у правди, која као апсолутна вредност јесте део људске личности. Поменимо и то да је Дел Векио признавао фундаментално начело правде као потпуно, савршено и у складу са чистим разумом. Сматрао је да то начело важи како за појединца, тако и за све људе. Дел Векио је на тај начин антиципирао и своју оригиналну идеју о праву на приватност, о чему је 1957. године подробно писао у свом раду Diritto, società e solitudine за часопис Filosofia. Дел Векио се у тим годинама које означавају и његову интензивну академску активност на Римском универзитету, бавио значајним организационим, оперативним и дидактичким радом, и то на једном широком културном плану, успевајући да своју правну катедру у Риму учини најзначајнијим и најзанимљивијим местом за филозофско и научно изучавање права на коме су се окупљали правни научници из многих других држава. Његове Lezioni di filosofia del diritto, које су се први пут појавиле 1920-1921, други пут су објављене 1930, а трећи пут 1965. године у Милану. И тај Дел Векијев рад је преведен на многе језике, чак и на јапански, захваљујући чему се италијанска правна наука у том времену успела до светског нивоа.
11. Поставши 1921. године директор часописа Archivo giuridico, Дел Векио га је после деценијског застоја оживео и уздигао до часописа европског и светског угледа. Те исте године Дел Векио је основао и часопис Rivista internazionale di filosofia del diritto, у коме је у правом смислу била обезбеђена духовна слобода, без које никако не би дошло до великог одзива тадашњих научника да учествују у његовом развоју, нити до широко распрострањеног гласа о вредности самог часописа. Та ревија је у правом смислу речи постала међународна, како због своје распрострањености, тако и због свог садржаја. Упркос драматичним прекидима, Дел Векио је као директор учествовао у стварању часописа све до 1967. године.
12. Дел Векио је дух слободе преносио и на своје ученике, упркос свом спорном политичком ангажману. Међу њима су били и такви као што су Г. Конела и Ђ. Капограси, обојица снажне личности, али и изразитог антифашистичког убеђења и опредељења. У својој кући у Риму, захваљујући професији, створио је богату библиотеку из области филозофије права, која је касније постала власништво Института за филозофију права, кога је сам Дел Векио основао 1933. године.
13. Године 1936. је основао Италијанско друштво за филозофију права (Società italiana di filosofia del diritto), чији је назив убрзо промењен у Италијанско друштво за правну филозофију и политику (Società italiana di filosofia giuridica e politica). Он је све до 1938. године био и његов председник. После свог повратка на универзитет, Дел Векио је поново, у својству председника Друштва, организовао бројне националне конгресе правника, и то нарочито током 1953. године, од када је - упркос одласку у пензију - наставио да се бави вођењем магистарских студија, што је имало значајног утицаја на његове млађе колеге у области правне филозофије. Дел Векио је исто тако и оснивач Школе за политичке науке (Scuola di scienza politiche), која је убрзо прерасла у Факултет политичких наука, на чијем челу се од самог почетка налазио као декан. Дел Векио је у периоду од 1930. до 1938. године обављао и дужност декана Правног факултета у Риму, на коме је управо тада први пут уведена установа асистентуре.
14. Од 1920. до 1938. године је посебан интерес испољио за етичке и филозофске проблеме у политици, и то у области социјалне филозофије. Сматрао је да држава у свом највишем и најсавршенијем изразу не може да буде ништа друго до хармонична синтеза права личности. Дел Векио је штавише сматрао да је држава исто што и једна велика људска личност (è una persona umana in grande), поткрепљујући своје схватање идејама из оригиналног Платоновог учења у Држави. Утврђујући једнакост између идеала и стварности, Дел Векио је с друге стране настојао да пронађе такву државу у моделу корпорпоративне државе италијанских фашиста, истовремено се ослањајући на учења других филозофа, а посебно на Кантово и Хегелово учење о држави. Дел Векио је, износећи своје политичке побуде и погледе, поменутим проблемима посветио неколико својих значајних радова (Saggi intorno allo Stato, Roma, 1935), међу којима је у области културе посебно запамћена полемика са Б. Крочеом и Ђ. Ђентилеом (Croce e Don Ferrante у Rivista internazionale di filosofia del diritto, Roma, 1936).
15. Такав успон је нагло прекинут 1938. године. Наиме, ректорат римског Универзитета је 25. октобра 1938. године упутио Дел Векију писмено у коме га обавештава о његовој суспензији, и то због „његовог јеврејског порекла”, а већ 14. децембра исте године отпушта га на основу расистичке одредбе о „одбрани чистоте италијанске расе”. Неколико дана касније, 21. децембра, наредбом Министарства просвете забрањен је и часопис Rivista iternazionale di filosofia del diritto, који је 1921. године основао управо Дел Векио као његов први и дугогодишњи директор. Сличан ударац је 21. јула 1940. године доживело и Италијанско друштво за правну филозофију и политику, које је Дел Векио такође основао и успешно водио од 1936. године. Дел Векио је на основу одлуке министра националног образовања убрзо удаљен уз образложење да „не припада аријевској раси” и да због тога више не може да буде његов председник, ни његов члан.
16. Од те 1938. године, започео је изузетно тежак део Дел Векијевог живота, испуњен великим тешкоћама и недаћама, које је заједно са њим поделила и његова супруга Тина Валабрега. Он је довео и до Дел Векијевог преласка у римокатоличку веру. Такав Дел Векијев опортунизам је разумљив. Он је последица доба и средине у којима је живео - доба обележеног ужасном људском окрутношћу и средином која је образована у истим таквим друштвеним неприликама италијанског друштва. До те драматичне промене, међутим, није дошло само због несумњивог утицаја Дел Векијевог асистента Г. Гонела (који му је био и кум на крштењу), већ и због Дел Векијевих моралних и филозофских поставки и погледа који су јасно видљиви већ у његовим радовима о појму правде из 1921. године. Материјална и духовна помоћ коју је Дел Векио добио од Г. Гонела у ситуацији која је за све била изузетно непријатна и опасна, и то посебно за време нацистичке окупације Рима током које се Дел Векио сакрио у Институту часних сестара, била је одређена и његовим моралним избором. Међутим, оно што треба запамтити, јесте то да је та помоћ, коју је добио чак и од својих других ученика, била поткрепљена неспорним утицајем и саме римокатоличке средине у којој се налазио, као и близином и окружењем самог Ватикана.
17. Принуђен да буде у тишини и тами неколико година, Дел Векио је своју активност писца свео на најмању могућу меру. Па ипак, он је већ 1941. године написао и објавио један свој чланак посвећен субјективним правима, а нешто касније (1943. и 1944. године) још неколико својих радова објављених у Azione francescana и L’Osservatore romano (La parola del S. Padre Pio XII e i giuristi, 1943, и Sul fondamento della giustizia penale, 1944). На тај начин је поново укључен у римокатоличку културу, задобивши и њено званично признање.
18. Кад је Рим ослобођен од нациста, Дел Векио је поново враћен у наставу на своју катедру при Римском универзитету - писмом Г. Руђера од 4. августа 1944. године, министра за јавне послове – на којој је од 4. септембра и званично започео са држањем предавања из правне филозофије. Међутим, Министарство за јавне послове је већ 18. септембра исте године поново издало наредбу за Дел Векијеву суспензију, и то због његовог учествовања у политичком и јавном животу фашистичке Италије. Дел Векио се 1947. године по трећи пут враћа својој професорској активности, и то на катедру коју је држао познати професор Видар Цезарини Сфорца. Најзад, осам година од свог пензионисања на Римском универзитету, Дел Векио је 1958. године изабран за професора honoris causa на University di Coimbra.
19. У студији I problemi della filosofia del diritto nel pensiero dei giovani, која је 1936. године објављена под Дел Векијевим надзором у Риму, сабрани су његови истраживачки резултати од 1926-1935. године. Тај посао, који су обавили његови студенти, касније је настављен, и 1955. године Дел Векијеви истраживачки резултати, садржани у његовим бројним радовима од 1935. до 1953. године, објављени су у једном другом сличном делу под истим називом. Поред тога, књиге које је он током свог плодног научног живота написао, поново су објављиване и превођене на стране језике, док су његови краћи радови, разасути по бројним ревијама, сабрани и објављени у посебним књигама. Већ 1929. године, поводом двадесет пет година Дел Векијевог професорског рада, штампана су два велика тома посебне јубиларнe публикације, у којој су објављени прилози најпознатијих италијанских и иностраних правних филозофа и научника. У другом тому је објављен и прилог Х. Келзена У Дел Векијеву част су 1961. године у Милану такође објављена и два тома под називом Scritti vari di filosofia del diritto, са прилозима италијанских научника.
20. Успешно се бавио публицистиком, нарочито после удаљавања из наставе, оријентишући се на сарадњу са ревијама и новинама екстремне деснице, а посебно са Il Secolo d’Italia, новинама тзв. социјалистичког покрета Италије. Он је у својим чланцима, што је и данас зачуђујуће - имајући у виду његово порекло, укупно ангажовање и животне недаће и тегобе - годинама разрађивао и развијао модел идеологије италијанских националиста и фашиста. Свој последњи чланак, који је посветио успоменама на Ђенову (Memorie mazziniane a Genova), објавио је у часопису La Rivolta del popolo 1965. године.
21. Поред свог превасходно филозофско-правног усмерења, целог свог живота је посебно интересовање показивао и за историју свог родног града Болоње, за који је био сентиментално везан целог свог живота. Исто тако, он је испољавао, као и наш Ђорђе Тасић, и изразит литерарни интерес. Објавио је неколико збирки песама на италијанском језику, подједнако инспирисан његовим класичним обликом и дијалектским језиком родне Болоње (bolognese). У правом смислу речи је обожавао Д’Анунција, са којим се дописивао. Та приврженост Д’Анунцију је јасно испољена и 1959. године, кад је Дел Векио наступио на једном скупу на коме је слављен његов идол.
22. У дубокој старости је усамљенички провео последње године свог живота у Ђенови, у којој је и преминуо 28. новембра 1970. године. Сахрањен је у родној Болоњи исте године.
23. Рођен у доба процвата железнице, а у првој деценији по уједињењу Италије, Дел Векио је доживео да види човеков лет у космос и на Месец, који је био честа тема његових поетских записа. 24. Иза Дел Векија је остало огромно научно дело (преко шест стотина библиографских одредница), као и дивно пријатељство са његовим српским колегом сасвим супротних политичких и животних опредељења – др Ђорђем Тасићем, професором и деканом Правног факултета у Београду, који је одлучујуће допринео томе да Дел Векијева књига оригинално буде објављена на српском језику. 25. Подсећање на лик и научно дело Ђорђа Дел Векија садашњем читаоцу можда и не би било интересантно да није реч о изузетном човеку и ствараоцу какав је управо Дел Векио. Уз то, реч је и о посебно ретком поводу – о другом оригиналном српском, а не преведеном иностраном издању његове књиге Право, правда, држава. Захваљујући ангажовању и преводима Ђ. Тасића и М. Т. Ристића и уз сагласност самог Дел Векија, књига је први пут објављена на српском језику 1940. године у посебној Библиотеци јавног права (књ. XVIII, стр. XV + 374), чији је уредник био професор београдског Правног факултета др Михаило Илић, а издавач Геца Кон. 26. Ако бисмо у најкраћим цртама скицирали лик и научно дело Ђорђа Дел Векија, као најважније бисмо могли да забележимо следеће: рођен у Болоњи 1878; предавао филозофију права на Универзитету у Ферари (1903-1906), затим у Сасарију (1906-1909), Месини (1909-1910), Болоњи (1910-1920) и Риму (1920-1953); преминуо у Ђенови, а сахрањен у Болоњи 1970. године. Али, ако бисмо читаоцу још животније представили личност и дело Ђорђа Дел Векија, том приликом лако бисмо могли да запазимо како су они нешто много више и много занимљивије од штуро наведених података. Дел Векио је наиме као генијалан правник, истовремено италијански родољуб и националиста јеврејског порекла, који је у ратним годинама прешао у католицизам. Он је и личност која се отворено приклонила идеологији фашизма - који га је готово сатро - и то активно учествујући у учвршћивању такве државне творевине. Истовремено је био и водећи еврoпски правник, учесник многих изузетно важних догађаја у којима је или сам учестовао или које је сам непосредно подстицао и стварао. Уз то, био је оснивач многих, и данас важних правних установа, удружења и часописа, познати јавни радник, публициста и литерата. И данас је у свету често помињан и цитиран. Дел Векио је био и први професор који се приклонио италијанском фашизму, али су његови најбољи и најпознатији италијански ученици били убеђени левичари. Истовремено је био и угледан професор, плодан научник, успешан ректор и позната јавна личност. Запамћен је и као правник-професионалац, који је сам финансирао своје истраживачке подухвате. Такав пример је усамљен, али није непознат ни српској правној науци. Наиме, знатно пре Дел Векија (који је био знатног имовинског стања), наш Валтазар Богишић je у XIX веку запамћен и по томе што је вероватно био први правник који је сам финансирао своје научне пројекте и подухвате. У сваком случају, Валтазар Богишић је први српски научник-професионалац који је стеченим, а не затеченим иметком, подупирао своје изузетно научно истраживање. Дел Векио је умро - као и Ханс Келзен, његов сународник по пореклу и колега по професији и величини научне мисли - у сасвим дубокој старости, у деведесетдругој години, за разлику од свог српског колеге по позиву и пријатеља - Ђорђа Тасића, који је у педесет четвртој години живота, у пуном напону стваралачке снаге, стрељан у логору на Бањици као још један недужни српски родољуб.
- * *
Иза Дел Векија је остала упечатљива животна путања и још импозантније научно дело изузетно вредног правног ствараоца које ни данас није усахнуло, нити је изгубило свој истински поучан смисао и значај, упркос спорном животном ангажмaну. Уз дужно уважавање лика и научног дела Ђорђа Дел Векија - потпуно свесни да нисмо успели сасвим да се приближимо одговору на оно право и главно људско питање о људском животу и судбини - не можемо а да се још једном не запитамо: да ли је успешан животни пут само ствар човековог повољног избора?