Ratko Pavlović

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Ratko Pavlović Ćićko)
RATKO PAVLOVIĆ ĆIĆKO
Ratko Pavlović Ćićko
Ratko Pavlović Ćićko
Datum rođenja 1. mart 1913.
Mesto rođenja Berilje, kod Prokuplja,
Flag of Srbija Kraljevina Srbija
Datum smrti 26. april 1943. (30 god.)
Mesto smrti Strezimirovci, kod Surdulice,
Flag of Srbija Srbija
Profesija student prava i ekonomije

Član KPJ od 1933.
Učešće u ratovima Španski građanski rat
Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB-a komandant
Drugog južnomoravskog odreda

Narodni heroj od 9. oktobra 1945.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja
Orden Otadžbinskog rata prvog stepena

Ratko Pavlović Ćićko (Berilje, kod Prokuplja, 1. mart 1913Strezimirovci, kod Surdulice, 26. april 1943) je bio pesnik, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe.

Pavlović je 1930-ih kritikovao Staljinovu čistku, zbog čega je više puta isključivan iz partije. Uprkos tome, ostao je jedan od glavnih organizatora narodnooslobodilačkog pokreta na jugu Srbije.

Poginuo je 1943. kao komandant Drugog južnomoravskog partizanskog odreda, u borbi s bugarskim okupacionim trupama. 1945. je proglašen narodnim herojem Jugoslavije.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ratomir Pavlović je rođen 1. marta 1913. godine u selu Berilju, kod Prokuplja. Potiče iz zemljoradničke porodice koja je aktivno učestvovala u ratovima srpskog naroda protiv Osmanskog carstva. Njegov pradeda-stric, vojvoda Peko Pavlović Nikolić, bio je rodom iz Crne Gore i učestvovao je u Hercegovačkom ustanku protiv Turaka 1875. 1880. dobio je zemlju u Berilju, i tu se porodica Pavlović trajno naselila. Ćićkov deda, Lazar Pavlović, ubijen je od strane bugarske vojske nakon gušenja Topličkog ustanka, a otac Veljko je poginuo na Kajmakčalanu.[1] Nadimak „Ćićko“ dobio je jer je tako zvao sve ljude s kojima je bio blizak. Srednju školu pohađao je u Prokuplju, Beogradu i Leskovcu. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Partijski angažman[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 1933. primljen je u Komunističku partiju Jugoslavije. Iste godine izdao je u Leskovcu zbirku pesama „Okovi i bez okova“. Držao je predavanja na Narodnom univerzitetu, a svoje tekstove političke i socijalne sadržine objavljivao u listu „Glas“ u Leskovcu.

Ratko Pavlović je bio aktivan u revolucionarnom studentskom pokretu. Već tada je bio teoretski potkovan: bio je odličan poznavalac ne samo marksizma, nego i poezije, književnosti, filozofije i istorije. Prema sećanju njegovog cimera Lazara Udovičkog, znao je napamet „Gorski vijenac“ i „Komunistički manifest.“[2] Bio je izvrstan govornik i pisac.

Studije u Pragu[uredi - уреди | uredi izvor]

Wikiquote „Krajem 1935. godine došao je u Prag Ratko Pavlović sa kojim sam se ubrzo sprijateljio i bio zadivljen njegovom inteligencijom, karakterom i poznavanjem kako marksizma, tako i političke istorije i literature naše zemlje. (...) Bio je teorijski vrlo obrazovan marksista, poznavao je filozofiju, istoriju, književnost. Svojim predavanjima je izazvao divljenje svih nas. Bio je u stanju da govori o raznim temama čitavih sat i po bez pisanog teksta, sa jednim malim papirićem koji mu je služio kao podsetnik, a pri tome je navodio napamet citate pojedinih autora. I bio je odličan govornik. Sala uvek prepuna i svi ga pažljivo slušaju, čak je i našim političkim protivnicima ulivao poštovanje. Bio je u stanju da radi i čita po celi dan, do duboko u noć. Nije se tako reći odvajao od knjige. (...) On je bio neosporno najjača i najobrazovanija ličnost među nama jugoslovenskim praškim studentima.[2]
(Lazar Udovički o Ratku Pavloviću Ćićku)

Od jeseni 1935. godine studirao je na Ekonomskom fakultetu u Pragu, kao stipendista Praške banke. Odmah se uključio u rad jugoslovenskih studenata komunista u Pragu. Januara 1936. godine prisustvovali su predavanju Nikolaja Buharina, koji je u to vreme putovao po Evropi. Pavlović se već tada među drugovima jasno istakao svojim intelektom: dok su drugi jednostavno bili oduševljeni pojavom veterana Oktobarske revolucije i slušali njegov govor nekritički, Ćićko je bio veoma kritičan prema Buharinovom govoru, i isticao je da se u njemu zalaže za iste one poglede kojih se u SSSR-u odrekao.[2]

Ratko Pavlović u Pragu 1936. godine, ispred spomenika Janu Husu.

Juna meseca, jugoslovenski studenti su organizovali Svestudentski zbor protiv rata i fašizma. Pavlović je napisao govore skoro svih studentskih organizacija,[3] a potom su oni uvršteni u brošuru „Svi za mir - mir za sve“, koja je štampana uoči održavanja Svetskog omladinskog kongresa u Ženevi septembra 1936. Radio je na sastavljanju brošure zajedno sa Veljkom Vlahovićem, s kojim se sprijateljio još u Beogradu i koji je došao u Prag bežeći od jugoslovenske policije. Vlahović i Lazar Udovički su bili deo jugoslovenske delegacije u Ženevi, koju je predvodio Ivo Lola Ribar.

Preko leta, jugoslovenski komunisti u Pragu su se organizovali u dve partijske ćelije. Jedna je bila u domu jugoslovenskih studenata, a druga se sastojala od starijih političkih emigranata i studenata koji su živeli van doma. U prvoj su, pored Ćićka, bili Lazar Udovički, Branko Krsmanović, Marko Spahić i Veljko Vlahović. Pavlović je ujedno bio i sekretar te partijske ćelije. U drugoj ćeliji su bili Ilija Engel, Oskar Danon, Ivo Vejvoda, Adela Bohunicki i Zora Gavrić.

Avgusta 1936. godine počeo je Prvi moskovski proces. Nakon njega su 25. avgusta pogubljeni Stari boljševici i Lenjinovi bliski saveznici Kamenjev i Zinovjev. Ratko Pavlović je na sastanku partijske ćelije javno istupio protiv Staljina, tvrdeći da su optužbe fabrikovane. Rekao je da su ubijeni opozicija, ali ne i izdajnici Sovjetskog Saveza. Govorio je o Staljinovoj pogrešnoj interpretaciji klasika marksizma, i pozivao na povratak Lenjinu. Lazar Udovički tvrdi da su on i Branko Krsmanović podržali Ćićkove kritike, a da su Marko Spahić i Veljko Vlahović ćutali.[4] Sa druge strane, drugovi iz ćelije van doma bili su zaprepašteni. Adela Bohunicki je lično napala Ćićka, tvrdeći da nema razloga da se sumnja u Staljina. Ćićko je za drugove koji nekritički brane Staljina govorio da su „disciplinovani konji“.[5] Od tog sastanka, Pavlovića je počeo da prati glas da je trockista, što je trajalo sve do njegove pogibije. Međutim, svoje antistaljinističke stavove nikad nije izražavao javno, van kruga partijskih drugova, jer se pridržavao partijske discipline.[2]

Uprkos svojim stavovima o Staljinu, u jesen 1936. Ćićko je izabran za predsednika glavnog udruženja jugoslovenskih studenata, Akademskog društva „Jugoslavija“, koje je brojalo oko 200 članova. Neki iz druge partijske ćelije nisu bili oduševljeni tom odlukom. Lazar Udovički piše da su pred glasanje komunisti obeležili glasačke listiće nevidljivom tintom da bi saznali kakav odnos prema njima imaju novopridošli studenti. Kada su prebrojavali glasove, videli su da je Ilija Engel bio uzdržan - nije hteo da glasa za Pavlovića zbog stvari koje je govorio o Staljinu.[6]

Krajem septembra, Ćićko je održao govor na grobu Svetozara Pribićevića, koji je umro u Pragu kao politički emigrant i sa kojim su komunisti tada sarađivali.

Španski građanski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Jugosloveni borci bataljona „Đuro Đaković“ pri 129. internacionalnoj brigadi 1938. godine. Stoje: Lazar Latinović i Branko Krsmanović. Sede: Mirko Kovačević, Ratko Pavlović Ćićko i Gerhard Vajs Braco.

Pavlović je bio jedan od pokretača i organizatora studenata za upućivanje dobrovoljaca u Španiju. Zajedno sa Veljkom Vlahovićem, vodio je individualne razgovore sa studentima-komunistima i njihovim simpatizerima. Njih 25 se opredelilo za polazak. Iz Praga odlaze u Pariz 27. januara 1936, a odatle za Španiju, gde se Pavlović bori u sastavu Internacionalnih brigada. Zajedno sa ostalim pridošlicama, bio je član „Studentskog voda“ pri bataljonu „Dimitrov“.

Ratko Pavlović je ranjen u stomak u borbi na reci Harami 14. februara 1937, prvog dana borbe „Studentskog voda“. Posle ozdravljenja, upućen je u Oficirsku školu u Posorubio kod Albasetea, gde je izabran za političkog komesara slovenske grupe slušalaca, a zatim je bio politički komesar Škole. S obzirom da je hteo da se ponovo bori, 1938. je upućen u Bataljon Đuro Đaković, koji je u to vreme bio deo 129. internacionalne brigade. U to vreme, Ćićko je bio uveliko označen kao nepoverljiv element u Partiji: Blagoje Nešković je izjavio da „partijska organizacija ima mnogo prigovora na Ratkovo ponašanje“, a Veljko Vlahović se poverio Lazaru Udovičkom da strahuje za Ratkovu sudbinu.[7] Kada je Lazar Udovički razgovarao sa njim nasamo, Ratko Pavlović je pobio sve kritike Partije, na šta je emotivni Udovički odgovorio zagrljajem. Nakon zagrljaja, Pavlović mu je iznenađeno rekao: „E, Ćićko moj, ja mislio da me vode na streljanje, pa stavio granatu u džep da se branim![7]

U Španiji je napisao pesmu „Drugovima iz Andaluzije i Asturije“, koja je objavljena 1938. godine u knjizi „Krv i život za slobodu“, u Barseloni, u izdanju Federalne unije španskih studenata. Pred kraj 1938, dok su Interbrigadisti čekali na evakuaciju, održavao je politička predavanja za članove KPJ.[8]

Francuski logor San Siprijen. Grupa praških studenata: Slavko Čolić, Ahmet Fetahagić, Ratko Pavlović-Čičko, Ivan Jakšić, Ivo Vejvo-da, Petar Drapšin, Elijas Engl, Laza Udovički, Ivo Rukavina, Mirko Horvat, Laza Latinović i Mirko Kovačević.

Posle napuštanja Španije februara 1939. godine, s grupom jugoslovenskih interbrigadista bio je zatočen u Francuskoj, u logoru San Siprijen. Iako je zahvaljujući stričevoj intervenciji dobio odobrenje za povratak u zemlju, on je to odbio jer je stav Partije bio da se ne odlazi individualno.[9] U San Siprijenu je izabran za sekretara partijskog komiteta jugoslovenskih logoraša. Kada su premešteni u logor Girs, na toj poziciji ga je zamenio Ivan Gošnjak. Za vreme boravka u Girsu, ostavio je dubok utisak na svog partijskog druga Gojka Nikoliša, koji je opisao kako je Ćićko provodio dane u logoru:

Wikiquote „Ratko Pavlović se okružio bedemom knjiga: Filozofske sveske Lenjinove, Adoratski, Deborin, Mitin, Lukač. Oko Ratka su se vodile filozofske rasprave na »višem nivou«, daleko iznad onog na kome se »prorađivala« Četvrta glava. Ratko je živio u svom svijetu ideja. Ne znam kako ga nije zakačio srp kojim je, u to vrijeme, Mitin žeo glave »menjševistvujušćih idealista.« [10]
(Sećanje Gojka Nikoliša na Ratka Pavlovića Ćićka)

Iako Nikoliš to nije znao, Ćićka je srp ipak zakačio - za vreme boravka u logoru, isključen je iz članstva u KPJ. Iz logora je pušten 1. aprila 1940. godine. Vratio se u zemlju, gde je nastavio revolucionarni rad. Krajem iste godine, pozvan je na odsluženje vojnog roka.

Drugi svetski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Posle završetka Aprilskog rata kapitulacije Jugoslovenske vojske, došao je u punoj ratnoj opremi u Toplicu. Bio je jedan od osnivača Topličkog partizanskog odreda (3. avgusta 1941) u blizini manastira Ajdanovac, koji je u trenutku osnivanja brojao između 12 i 15 boraca. Do kraja godine, biće ih preko 750.[11] Iako je Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju kritikovao Ćićka zbog njegovog stava prema Staljinu i iako još uvek nije vraćen u Partiju, prihvaćen je u Odredu jer je bio izuzetno popularan kao student-revolucionar i španski borac. Vodio je odred zajedno sa Vladom Popovićem. Prvu akciju Odred je preuzeo već 12. avgusta, kada su napali žandarmerijsku stanicu u Velikoj Plani. U akciji je zarobljeno 12 žandarma, a Ratko Pavlović Ćićko je sa zarobljenicima postupio na način po kojem će postati poznat u Topličkom kraju:

Odred je izvršio napad na žandarmerijsku stanicu u Velikoj Plani, u kojoj je bilo 12 žandarma. U akciji su, pored ostalih, učestvovali i Vasilije Smajević i Ratko Pavlović Ćićko. Odmah po blokiranju žandarmi su pozvani na predaju. Svi su se predali bez pogovora i nisu pokušali da pruže otpor. Zaplenjeno je svo njihovo oružje i ostala oprema. Zarobljeni žandarmi su odvedeni na Jastrebac. Nakon ukazivanja na njihovu izdajničku ulogu pušteni su svojim kućama.[11]

Dragoljub Dinić - Mića, "Toplički narodnooslobodilački partizanski odred" (Beograd: Vojnoizdavački i vojnički centar, 1989), 30.

Od tada pa na dalje, trupe pod Ćićkovom komandom su uvek pokušavale da zarobljenike obrazuju i prevedu na svoju stranu. Ova taktika je odgovarala uslovima u kojim je veliki broj ljudi podržavao četnike bivšeg vođe Topličkog ustanka, Koste Pećanca, tada još nesvesni da se on svrstao na stranu okupatora. Krajem avgusta, PK KPJ za Srbiju poslao je Milića Rakića - Mirka da sprovede istragu nad borcima odreda Čedom Kruševcem i Radivojem Uvalićem, za koje se, kao i za Ćićka, sumnjalo da su trockisti. Sam Ćićko je stavljen pod istragu početkom septembra,[12] uprkos činjenici da je u isto vreme imenovan za zamenika komandanta Topličkog partizanskog odreda.

Imao je značajnu ulogu u organizovanju, učvršćivanju i uspešnom rukovođenju Narodnooslobodilačke borbe na jugu Srbije. Svoje vojničko iskustvo, stečeno tokom rata u Španiji, prenosio je na druge borce. Bio je operativni oficir obaveštajne službe Narodnooslobodilačkog pokreta i organizator mnogih partizanskih akcija, od kojih se ističu - oslobođenje Prokuplja i Blaca, i rudnika Lece u Jablanici. U borbama s četnicima na planini Pasjači, od 12. do 14. oktobra 1941. godine, partizanske jedinice pod njegovom komandom nanele su četnicima Koste Pećanca težak poraz. Zahvaljujući ovim uspesima, pred kraj 1941. je stvorena slobodna teritorija na jugu Srbije, koju su u decembru zajedno napali nedićevci, nemačke i bugarske snage. Pod utiskom ideje o dolasku „kaznene ekspedicije“, Ćićko i ostali članovi Operativnog štaba odlučili su da odrede podele na desetine i petorke i pošalju neke od boraca kućama, čime je broj partizana znatno opao. Upravo ovo je bilo deo plana okupatora za gušenje ustanka, te je ovakav potez naišao na neodobravanje Partije.[13] U isto vreme Ćićko je optuživan za „nemanje boljševičke odanosti“ prema Partiji.[11]

U toku 1942. godine kada je okupator koncentrisao velike snage da uništi Narodnooslobodilački pokret na jugu Srbije, zahvaljujući njegovom vojničkom iskustvu, spašen je znatan deo snaga iz neprijateljskog obruča. Kao vešt govornik i agitator, u brojnim govorima ulivao je narodu veru u pobedu NOP-a. Od marta 1942. bio je zamenik komandanta, a onda i načelnik štaba Pasjačko-jablaničkog partizanskog odreda. Iako PK KPJ za Srbiju nije imao poverenja u njega, ostao je na visokim položajima i uživao veliki ugled u narodu i među svojim borcima. Krajem 1942. godine vraćen je u članstvo KPJ na inicijativu Dušana Puđe, ali je PK KPJ za Srbiju tu odluku poništio.[14] Februara 1943. godine, po naređenju Svetozara Vukmanovića Tempa, postao je načelnik Štaba Prvog južnomoravskog odreda i komandant Drugog južnomoravskog partizanskog odreda. Tempo je obavestio PK KPJ za Srbiju da je ovo uradio da bi Ćićka držao pod svojom „čvrstom kontrolom“, jer je PK i dalje bio nepoverljiv prema njemu.[15]

Pogibija[uredi - уреди | uredi izvor]

25. aprila 1943. Drugi južnomoravski odred je napao bugarsku policijsku posadu u Crnoj Travi, ali ni posle tročasovne borbe nije uspeo da je savlada. Pri povlačenju u zoru 26. aprila, odred je odbacio manje bugarske snage sa visoravni Crkvena plana, kod sela Strezimirovaca, i zaposeo njihov položaj. Oko 14 časova bugarske jedinice jačine jednog puka, podržane avijacijom, izvršile su koncentričan napad, ali se odred posle kraće borbe izvukao.[16] Među poginulim partizanima bio je i komandant odreda, pogođen u stomak. Njegova smrt bila je težak udarac Odredu i svim saborcima koji su bili izuzetno vezani za Ćićka.

Prema drugoj verziji, optužen je za „trockizam“ i likvidiran u partizanima po Titovom naređenju.[17] Međutim, još uvek ne postoje konkretni dokazi koji bi potvrdili istinitost verzije o ubistvu Ratka Pavlovića Ćićka od strane njegovih partijskih drugova.

Njegovi stričevi Paja[18] i Ljuba[19] Pavlović takođe su pognuli u NOR-u.

Nasleđe[uredi - уреди | uredi izvor]

Bista Ratka Pavlovića Ćićka u selu Ratkovo u Bačkoj, koje od 1948. godine nosi njegovo ime.
Wikiquote „Da je Ratko živ, ne znam kojem bi se pozivu odazvao, političkom, ekonomskom ili vojnom, jer se za sve zanimao, ali on bi bio među prvima u Jugoslaviji.[9]
(Veljko Vlahović o Ratku Pavloviću Ćićku)

Posle Pavlovićeve pogibije, borci iz njegove brigade su spevali pesmu Heroj Ćićko. Zbog svoje hrabrosti i harizme postao je „najopevanija ličnost NOB-a u ep­skim narodnim pesmama južne Sr­bije“.[20]

Odlukom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 9. oktobra 1945. godine je proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Odlukom Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a, kao istaknuti borac protiv fašizma, odlikovan je Ordenom otadžbinskog rata prvog stepena.

Glavna ulica, osnovna škola i kasarna u Prokuplju danas nose njegovo ime. Selo Ratkovo, u opštini Odžaci, u Bačkoj, nazvano je po njemu. Tamo mu je podignuta i spomen-bista na čijem postamentu je citiran deo pisma koje je iz Albacete napisao majci:

Budi ponosna, majko, jer krv koju sam prolio, nije prolivena uzalud. Ona će natopiti zemlju iz koje će nići novi svet“.


Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Biljana Roganović, "Obeležen dan rođenja Ratka Pavlovića Ćićka", „Južne vesti“, 01.03.2013.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Lazar Udovički, "Španija moje mladosti: Pismo mojoj deci" (Beograd: Čigoja štampa, 1997), 71-72.
  3. Lazar Udovički, "Španija moje mladosti: Pismo mojoj deci" (Beograd: Čigoja štampa, 1997), 76.
  4. Lazar Udovički, "Španija moje mladosti: Pismo mojoj deci" (Beograd: Čigoja štampa, 1997), 77.
  5. Lazar Udovički, "Španija moje mladosti: Pismo mojoj deci" (Beograd: Čigoja štampa, 1997), 78.
  6. Lazar Udovički, "Španija moje mladosti: Pismo mojoj deci" (Beograd: Čigoja štampa, 1997), 84.
  7. 7,0 7,1 Lazar Udovički, "Venceremos!", „Republika“, broj 552-555, 01.07-31.08.2013.
  8. Jure Brozičević, “Među artiljercima Protivtenkovske baterije,” u Ĉedo Kapo (ur.), "Španija 1936-1939: Zbornik sećanja jugoslovenskih dobrovoljaca u Španskom graĎanskom ratu", knjiga treća (Beograd: Vojnoizdavaĉki zavod, 1971), 351.
  9. 9,0 9,1 Lazar Udovički, "Španija moje mladosti: Pismo mojoj deci" (Beograd: Čigoja štampa, 1997), 73.
  10. Gojko Nikoliš, "Korijen, stablo, pavetina (Memoari)" (Zagreb: SN Liber, 1981), 253.
  11. 11,0 11,1 11,2 Dragoljub Dinić - Mića, "Toplički narodnooslobodilački partizanski odred" (Beograd: Vojnoizdavački i vojnički centar, 1989)
  12. Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenski naroda, Tom II, Knjiga 2 (Beograd: Vojnoizdavački zavod, 1954), 64.
  13. Živojin Nikolić - Brka, "Jugoistočna Srbija u Narodnooslobodilačkom ratu i Revoluciji"(Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1979), 116-117.
  14. Živojin Nikolić - Brka, "Jugoistočna Srbija u Narodnooslobodilačkom ratu i Revoluciji"(Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1979), 245.
  15. Živojin Nikolić - Brka, "Jugoistočna Srbija u Narodnooslobodilačkom ratu i Revoluciji"(Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1979), 297.
  16. http://znaci.net/damjan/izvor.php?br=7528&vrsta=1
  17. Žan-Žak Mari i Pavluško Imširović – Predgovor srpskohrvatskom izdanju knjige „Trockizam i trockisti“. Polinom, Beograd 2011.
  18. Milorad Gončin, "4. srpska brigada", (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1996), str. 101-102.
  19. Radomir Mrdaković, "Ratko Pavlović Ćićko", (Beograd: Klub NT, 1998), str. 9.
  20. Ljubiša Rajković, Recenzija knjige "Momčilo Zlatanović, Narodno pesništvo južne Srbije", Časopis "Narodna umjetnost", avgust 1983, str. 105.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]