Prvi tekbir (Iftitāhi-tekbīr)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Prvi (početni) tekbir se naziva još i et-tahrime, što znači zabrana, a nazvan je tako zbog toga što se njime ulazi u neprikosnovenost namaza, kada klanjaču mnoge dozvoljene stvari postaju zabranjene, kao što su jelo, piće, govor i sl. Prvi tekbir glasi “Allahu ekber “ (Allah je najveći). Poslanik je rekao: Ključ namaza je abdest, njegova zabrana je tekbir, a njegovo oslobađanje je selam.[1]

Nema počinjanja namaza bez tekbira ili nečeg što ga može zamijeniti kao što su riječi Allahu edžellu ili Allahu 'azamu i sl. Izgovaranje sintagme “Allahu ekber” je vadžib, jer se ona prenosi od Poslanika . Ko počne namaz nečim drugim, njoj sličnim izrazima, izvršio je farz, ali je učinio mekruh tahrimi zbog izostavljanja vadžiba.

Ako bi onaj koji klanja za imamom počeo namaz s imamom i izgovorio tekbir istovremeno s njim, ali ga završio prije, njegov početak namaza ne bi bio ispravan, jer je tekbir, koji je farz završio prije imama.[2]

Ispravnost tekbira uvjetuje se time da bude izgovoren za vrijeme stajanja (kijama). Ako bi klanjač pristupao namazu u trenutku kada imam bude na ruku'u, a on (klanjač) izgovorio “Allahu” na kijamu (u stojećem položaju), a “ekber” završio na ruku'u, njegovo pristupanje u namaz ne bi bilo ispravno.[2]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Ahmed, Ebu Davud i Et-Tirmizi od Alije (r.a.), a on ga pripisuje Poslaniku
  2. 2,0 2,1 Šerhul-mun'je, 260