Profilaksa infektivnih bolesti

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Profilaksa infektivnih bolesti je skup postupaka koji se preduzimaju pre ili neposredno po izlaganju čovekovog organizma infektivnom agensu ili njegovom produktu (npr. toksinima), sa ciljem da se spreči uspostavljanje infekcije i razvoj bolesti. Profilaksa prema primenjenim metodama može biti opšta i specifična, a prema efektima radikalna i palijativna. Imunoprofilaksa je najznačajniji vid profilakse infektivnih bolesti, koja je zasnovana na principu imunizacije ljudi. Ona ima za cilj da kod imunizovane osobe stvori takav imunitet, ili stanje otpornosti na infekciju nekim patogenom koje traje određeno, kraće ili duže vreme (idealno doživotno).[1]

Uporedo sa pojavom vakcinacije kao jedne od značajnih mera u profilaksi infektivnih bolesti, javili su se i pokreti protivnika vakcinacije. Problem koji uzrokuju ovi pokreti je podsticanje na nevakcinisanje zbog čega je došlo do narušavanja profilakse zaraznih bolesti imunizacijom i ponovne pojave vrlo teških bolesti koje su godinama bile pod kontrolom.[2]

Opšta razmatranja o profilaksi[uredi - уреди | uredi izvor]

Efekti profilakse[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema efektima profilaksa zaraznih bolesti, zavisno od preduzetih mera može biti: palijativna i radikalna.

Palijativna profilaksa

Mere palijativne profilakse su ograničenog trajanja, odnosno traju onoliko dugo koliko se profilaksa sprovodi (ili nešto duže). Na primer u borbi protiv trbušnog tifusa vakcinacija je palijativna profilaktična mera.

Radikalna profilaksa

Za razliku od palijativnih, radikalne mere profilaksa su trajnog karaktera, jer trajno rešavaju problem zaraznih bolesti. Na primer:

  • Vakcinoprofilaksa je mera u borbi protiv variole koja bolest iskorenjuje.
  • Obezbeđenje populacije ispravnom vodom za piće, higijensko otklanjanje otpadnih materija, održavanje lične i kolektivne higijene itd, predstavljaju radikalne mere u borbi protiv mnogih crevnih zaraznih bolesti.

Oblici imunoprofilakse[uredi - уреди | uredi izvor]

Imunoprofilaksa predstavlja najznačajniji vid profilakse infektivnih bolesti i zasniva se na principu imunizacije ljudi. Njen cilj je da imunizovana osoba stekne imunitet, ili stanje otpornosti na infekciju nekim patogenom koje traje određeno, kraće ili duže vreme (idealno doživotno).

Oblici imunoprofilakse mogu da budu prirodni i veštački.[3]

Prirodna imunizacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Prirodna imunizacija se proces koji se u nekom organizmu dešava spontano bez ikakve ljudske aktivnosti.Ona može da bude:

Aktivna

Kao što je imunost koja ostaje kod pojedinca posle preležane infekcije.

Pasivna

Posredovana antitelima ili pasivna imunizacija zasniva se na antitelima koji prolaze kroz placentu (IgG) ili se sekretuju u mleko (prevashodno IgA) kojom majka štiti svoje dete u toku trudnoće i prvih meseci života od svih bolesti koje je preležala ili protiv kojih je vakcinisana.

Veštačka imunizacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Veštačka imunizacija nastaje kao rezultat primene određenih medicinskih postupaka koji imaju za cilj da u organizmu pojedinca razviju na neku infektivnu bolest. Kao prirodna i ova imunost može da bude:

Aktivna

Aktivna ili veštački indukovana imunizacija nastaje ako se aktivno, organizam izlaže određenom patogenu ili njegovoj komponenti, odnosno produktu (obično u izmenjenom obliku)

Pasivna

Pasivna, ili veštački izazvana imunizacija postiže se davanjem antitela specifičnih za taj patogen, njegovu komponentu ili produkt. S obzirom da tretirana osoba dobija već formirana antitela, ovakav postupak ima brzo (skoro trenutno) dejstvo, ali je imunitet koji ostaje privremen (uslovljen je poluživotom samih imunoglobulina) i traje nekoliko nedelja, do maksimalno nekoliko meseci.

Pasivna imunizacija može da se koristi profilaktički, na primer, da spreči razvoj bolesti u slučaju poznatog izlaganja određenom infektivnom agensu (posle uboda iglom kontaminiranom krvlju sa virusom hepatitisa B ili posle ujeda besne životinje) ili za zaštitu osoba sa oslabljenom funkcijom imunskog sistema (npr prevremeno rođena deca ili osobe sa deficijencijom humoralne imunosti).[4]

Ona može biti i terapijska sa ciljem da poboljša kliničku sliku bolesti, naročito onih posredovanih toksinima (npr difterija i botulizam) ili u slučaju izlaganja organizma otrovu neke životinje (npr nakon ujeda zmije) i kao takva najčešče je terapijska metodu koja spašava život.

Preparati odobreni za pasivnu imunizaciju i imunoterapiju od strane američke FDA
Aktivna i pasivna imunizacija
BOLEST PROIZVOD IZVOR INDIKACIJE
Botulizam Specifični konjski Ig Konj Lečenje - Rana i hranom izazvanog oblika botulizma, dečji botulizam se tretira humanim botulinskim imunoglobulinom (BabyBIG).
Citomegalovirus Hiper-imuni IV Ig Humani Profilaksa - koristi se najčešće kod pacijenata sa transplantacijom bubrega.
Difterija Specifični konjski Ig Konj Lečenje - difterijske infekcije.
Hepatitis, morbili Udruženih humani Ig Humani serum Profilaksa - Infekcije hepatitisom i morbilima, lečenje urođene ili stečene imunodeficijencije
Idijopatska trombocitopenijska purpura,
Kavasakijeva bolest,
Ig imunodeficijencija
Udruženih humani Ig Humani serum Lečenje - Idijopatske trombocitopenijske purpure i Kavasaki sindroma. Prevencija/lečenje oportunističkih infekcija sa IgG nedostatkom.
Besnilo Rabijes Ig Humani Profilaksa - Nakon izlaganja infekciji (primenjuje se zajedno sa vakcinom protiv besnila).
Tetanus Tetanus Ig Humani Lečenje- Infekcije tetanusom.
Kravlje boginje /Vakcinija Vakcinija Ig Humani Lečenje
Hepatitis B Hepatitis B Ig Humani Profilaksa - Nakon ekspozicije, kod beba izloženih visokom riziku (primenjuje se sa vakcinom protiv hepatitis B).
Varičela Varičela-zoster Ig Humani Profilaksa - Nakon izlaganja varičeli osoba sa visokim rizikom.

Opšte mere profilakse[uredi - уреди | uredi izvor]

U cilju zaštite stanovništva od zaraznih bolesti opte mere predstavljaju prvenstveno sanitarno-higijenske mere, gde spadaju pre svega komunalne merama:

  • Obezbeđenje zdravstveno ispravne vode za piće, životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe;
  • Obezbeđvanje sanitarno-tehničkih i higijenskih uslova u objektima pod sanitarnim nadzorom i drgim objetima;
  • Uklanjanje ljudskih i životinjskih izlučevina, leševa, organa i tkiva, otpadnih voda na način da ne ugrožavaju zdravlje zdravlje stanovništva;
  • Sprovođenje dezinfekcije, dezinskecije i deratizacije u naseljenim mestima, na javnim površinama i u drgim objektima.
  • Zdravstveni nadzor, je kontrola sprovođenja mera i propisa iz preventivne medicine i praćenje pojave obolelih ili suspektnih slučajeva, a obuhvata sve bolesti (naročito zarazne), objekte, uređaje, delatnosti, lica i životinje, koji na bilo koji način mogu štetno uticati na zdravlje stanovništva Nadzor je osnova za procenu rizika od zaraznih bolesti, ali i instrument očuvanja zdravlja na nekom epidemijom ugroženom području, nakon elementarnih nepogoda, rata ili drugih masovnih katastrofa.

Opšte mere mere profilakse u nekoj zajednici organizuju i sprovode nadležni organi i druga pravna lica, kao i nadležne zdravstvene ustanove. Staranje o izvršavanju opštih mera profilakse je u domenu sanitarnih inspektorata. Opšte profilaktičke mere kod nekih bolesti predstavljaju radikalne mere npr. Kod crevnih zaraznih bolesti.

Specifične mere profilakse[uredi - уреди | uredi izvor]

U mere specifične profilakse od infektivnih bolesti spadaju:

  • Vakcinoprofilaksa;
  • Seroprofilaksa;
  • Hemioprofilaksa;
  • Profilaktička dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija;
  • Otkrivanje i obeskličavanje zdravih nosilaca uzročnika zaraznih bolesti;
  • Zdravstveno vaspitanje stanovništva.

Vakcinoprofilaksa[uredi - уреди | uredi izvor]

Vakcinoprofilaksa predstavlja vid veštačke imunizacije ljudi sa ciljem da se kod njih aktivno indukuje protektivni imunski odgovor na određeni patogen i spreči razvoj bolesti u slučaju kasnijeg izlaganja čoveka tom patogenu. Od kada je počela da se primenjujr vakcinoprofilaksa do danas razvijen je veći broj vakcina i program vakcinacije na svetskom nivou, što je dovelo do iskorenjavanja (eradikacije) velikih boginja i drastičnog smanjenja incidence mnogih drugih infektivnih bolesti (naročito u razvijenim zemljama).

Vakcinoprofilaksa se, po pravilu, aprimenjuje preventivno, pre izlaganja čoveka infektivnom agensu prirodnim putem (zato se vakcinacinoprofilasa najčešće obavlja u najranijem životnom dobu), ili kod bolesti koje imaju dugu inkubaciju moguće je i njihovo davanje nakon ekspozicije (npr u slučaju vakcine protiv besnila posle ujeda). Takođe postekspoziciono vakcinacinoprofilasa može da bude efikasno ako se primeni zajedno sa specifičnim imunoglobulinima (npr nakon uboda na iglu kontaminiranu krvlju sa virusom hepatitisa B).

Cilj ovakvog postupka je da se indukuje stečeni imunski odgovor na određeni patogen (ili njegov produkt) i da se stvori imunološka memorija na njih kroz indukciju dugoživećih plazma ćelija i memorijskih T- i B- limfocita. Pošto je za razvoj imunološke memorije neophodno vreme, vakcine nisu efikasne odmah po davanju (za razliku od imunoglobulina koji imaju trenutno dejstvo), ali je imunitet koji indukuju dugotrajan (obično traje godinama, nekad i doživotno).

Većina savremenih vakcina ostvaruje svoju zaštitu prevashodno kroz indukciju T-zavisnog humoralnog odgovora, tj. visokoafinitetnih neutrališućih antitela koja deluju protektivno tako što inhibiraju vezivanje patogena za ćelije domaćina i pokreću neke od odbrambenih efektorskih mehanizama, kao što je na primer aktivacija komplementa. Neke vakcine (prevashodno žive virusne vakcine) mogu pored humoralnog da indukuju i citotoksičan odgovor, dok neke druge vakcine (npr polisaharidni vakcine protiv pneumokoka i meningokoka) deluju tako što indukuju T-nezavisni humoralni odgovor na kapsularne polisaharidni antigene.

Vakcinoprofilaksa se, po pravilu, primenjuje preventivno, pre izlaganja čoveka infektivnom agensu prirodnim putem (i zato obavlja najčešće u najranijem životnom dobu), ali kod bolesti koje imaju dugu inkubaciju moguće je i njena primena nakon ekspozicije (npr u slučaju vakcinoprofilakse protiv besnila posle ujeda životinje). Takođe postekspoziciona vakcinoprofilasa može da bude efikasno ako se primeni zajedno sa specifičnim imunoglobulinima (npr. nakon uboda na iglu kontaminiranu krvlju sa virusom hepatitisa B).

Podela vakcina
Žive (atenuisane) Ove vakcine sadrže žive, atenuisane (oslabljene) infektivne agense
Mrtve (inaktivisani) Ove vakcine sadrže cele, ubijene infektivne agense.
Subjedinične (antigenske) Ove vakcine sadrže produkte (toksoidne)/delove infektivnih agenasa.
Konjugovane vakcine Sadrže T-nezavisan antigen infektivnih vezan za T-zavisan antigen.
Kombinovane (polivalentne) Ove vakcine sadrže nekoliko antigena jednog ili više različitih patogena.

Seroprofilaksa[uredi - уреди | uredi izvor]

Seroprofilaksa sa zasniva na primeni preparata krvi (seruma ili drugih frakcija), koji sadrži antitela stvorena u nekom drugom organizmu (čoveku ili životinji). Na ovaj način nastaje veštački pasivni imunitet. Ovaj postupak koristi se u slučajevima kada je neophodno stvoriti brzu zaštitu ugroženih lica ili kada za to nema drugih mogućnosti.

Zavisno od porekla, serumi mogu da budu animalni i humani. Heterologne antitela (animalnog porekla) imaju kraći životni vek, jer stvaraju antitela na strane belančevine i brže razgrađuju unetaantitela. Davanje novih količina heterolognog seruma u ​​ciju produženja zaštite nema svrhe, jer se povećava opasnost od anafilaktičkih reakcija.

Imunoglobulini se dobijaju iz plazme ili seruma odraslih osoba, rekonvalescenata ili iz placente. Ukoliko preparat sadrži imunoglobuline - antitela protiv više različitih zaraznih bolesti nazivaju se standardnim ili opštim imunoglobulinom.

Specifični imunoglobulini sadrže imunoglobuline prema određenoj bolesti u visokoj koncentraciji (tetanus, besnilo, hepatitis viroza B). Primena odgovarajućeg imunoglobulina ne daje alergijske reakcije, uneta antitela traju duže i u slučaju potrebe produženja zažtite može se ponoviti njihova primena.

Pasivna zaštita koja se postiže serumima nastupa nastupa brzo, ali je kratkotrajna (2-3 nedelje animalnim) i (4-6 nedelja humanim). Brzina zaštite zavisi od načina primene. Brže intravenski (za ovo se koriste samo namenski preparati), nešto sporije - ako je aplikacija ubrizgavanjem u mišić.

Kako se prilikom davanja seruma animalnog prekla mogu da jave serumske reakcije (serumska bolest i anafilakti (serumska bolest i anafilaktički šok) neophodna je prevencija istih (uzimanjem anamnestičkih podataka, intrakutani test)

Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti tva od zaraznih bolesti propisuje obaveznu zaštitu specifičnim imunoglobulinima u profilaksi tetanusa, besnila i imunoglobulinima u profilaksi tetanusa, besnila i hepatitisa B.

Pored navedenih koriste se i u profilaksi virusnih infekcija (virusnog hepatitisa A, morbila, rubeole, infekcija (virusnog hepatitisa A, morbila, rubeole, varičele) kod nevakcinisanih teških bolesnika, rekonvalescennata, trudnica, u dečijim kolektivima.

Hemioprofilaksa[uredi - уреди | uredi izvor]

Hemioprofilaksa je skup postupaka koji se zasnivaju na korišćenju lekova u zaštiti od zaraznih bolesti. Obavezna zaštita lekovima (hemioprofilaksa) vrši se na propisan način za sva lica koja su izložena riziku od zaraze tuberkulozom i malarijom.

Po epidemiološkim indikacijama hemioprofilaksa se može primeniti i kod lica izloženih riziku od drugih zaraznih bolesti (streptokokna i meningokokna infekcija, bolesnica sa imunosupresijom, operisani itd).[5]

Otkrivanje i obeskličavanje zdravih nosilaca uzročnika zaraznih bolesti[uredi - уреди | uredi izvor]

Zdravstveni pregledi određenih kategorija zaposlenih, drugih lica i kliconoša, bitan su činilac u pravovremenom otkrivanje i obeskličavanju zdravih nosilaca uzročnika zaraznih bolesti.

Profilaktična dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Dezinfekcija

Postupke usmeren na uništenje najvećeg broja neželjenih mikroorganizama je dezinfekcija. U tu svrhu koriste se razna fizička i hemijska sredstva, i njihovim dejstvom se uništava ili inhibira i ostala populacija organizama. Primenjuje se van živog organizma, u spoljnoj sredini (zemljištu, vodi, vazduhu, na predmetima i u prostorijama zdravstvenih ustanova, fabrika prehrambenih proizvoda i dr.)

Dezinfekciju treba sprovoditi neprekidno kroz:

  • Svakodnevno pranje ruku i održavanje lične higijene;
  • Dezinfekciju vode za piće;
  • Pasterizaciju mleka i drugih prehrambenih proizvoda;
  • Dezinfekciju i sterilizaciju medicinskih instrumenata i materijala;
  • Dezinfekcijuu zdravstvenim ustanovama, dečjim kolektivima, javnim objektima;

- dezinfekcija u sredstvima javnog prevoza. dezinfekcija u sredstvima javnog prevoza. Ova mera se svakodnevno sprovodi u periodu pre pojave bolesti. One se sprovode istim merama i tehničkim postupcima i pri izvođenju dezinfekcije u protivepidemijske svrhe.

Dezinsekcija

Dezinsekecija je skup mehaničkih, bioloških i hemijskih mera i postupaka koji se preduzimaju sa ciljem suzbijanja ili smanjenja štetnih insekata.[6][7]

Sprovodi se kao mera profilakse u objektima za proizvodnju promet životnih namirnica, zdravstvenim ustanovama, predškolskim i predškolskim objektima, javnim površinama i slično.

Deratizacija

Deratizacija je skup postupaka koji se sprovode u cilju uništavanja pacova i drugih glodara kao prenosioca uzročnika određenih zaraznih bolesti (salmoneloze, (salmoneloze, leptospiroze, tularemija ...)

Zdravstveno vaspitanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Jedan od najbitnijih profilaktičkih mera je podizanje opšte kulture stanovništva, a kao deo te kulture i zdravstvene kulture.

U borbi protiv bilo koje zarazne bolesti obavezno treba sprovoditi i ovu veoma važnu meru, koja između ostalog, treba da obuhvati upoznavanje stanovništva sa najvažnijim činjenicama i faktorima značajnim za nastanak i širenje određenih bolesti u obimu koji je potreban da se spreči pojava i iskorene određene bolesti.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Centers for Disease Control and Prevention. Epidemiology and Prevention of Vaccine‐Preventable Diseases. Atkinson W, Hamborsky J, McIntyre L, Wolfe S, eds. 10th ed. Washington DC: Public Health Foundation, 2007.
  2. Davorka Burić Virusne vakcine (Viral vaccines) Završni rad - preddiplomski studij, Prirodoslovno-matematički fakultet Sveučilište u Zagrebu, 2015. pp. 30
  3. American Academy of Pediatrics (1997) Active and passive immunization. 1997 Red Book. Report of the Committee on Infectious Diseases, ed Peter G. (American Academy of Pediatrics, Elk Grove Village, Ill), 24th ed. pp 1–71.
  4. Thore Lorenzen and Katrin Graefe. Post Exposure Prophilaxis. HIV medicine 2006; 14:1‐825
  5. Garfein RS, Golub ET, Greenberg AE, Hagan H, Hanson DL, Hudson SM, et al. A peer-education intervention to reduce injection risk behaviors for HIV and hepatitis C virus infection in young injection drug users. Aids. 2007 Sep;21(14):1923-32.
  6. Shultz HA. Department of defense doctrine and material forprotecting personnel from biting arthropods. J Trav Med 2001;8: 133–8.
  7. Schofield S, Tepper M, Tuck J. Malaria risk assasment and preventiverecommendations: a new approach for the CanadianMilitary. Mil Med 2007; 172(12): 1250–3.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).